Момци из Бразила

Пише: пуковник Милорад Улемек Легија, командант ЈСО

Момци из Бразила - Милорад Улемек Легија

Србија, Гоч
23. март 1999. године

Дан тмуран. У ваздуху се осећају снег и рат. У наставно-полицијском центру не примећује се скоро никакав покрет иако у њему бораве скоро четири стотине људи. Јутро је и још је доста хладно. На Копаонику и даље има снега. До пре двадесет дана скијали смо се и зезали увече по кафићима, циркали и јурили рибе. Све су волеле специјалце. А онда је стигла хитна депеша и сад смо ту спремни и напети. Очекујемо да се супротставимо највећој сили. Та сила је скоро цео свет, заправо Отан или Нато, како се то код нас каже. А кажи Нато – рекао си цео свет. Иако се почетак рата очекивао буквално сваког часа, људи су били мирни, није било нервозе нити глупих питања, све је функционисало као сат. За недељу дана, колико смо овде били уштековани, све смо договорили. Разрадили смо све могуће варијанте и сада смо чекали наређење за покрет. Покрет према Косову.
Тамо смо познавали сваки кутак, јер смо Косовом и Метохијом шпартали скоро три године, бранећи српски народ од Шиптара, који као постадоше нека војска – УЧК или ОВК, што је било исти ђаво, само друго паковање. За те три године откако се шиптарска герила активирала, није било ни борбе ни места где наша Јединица није учествовала. Ниједну битку нисмо изгубили, али смо, као већ по обичају бива, изгубили рат. Зашто кажем изгубили рат? Па да смо га добили, не би било договора у Рамбујеу где смо гледали оног Милутиновића и остале неспособњаковиће како се бламирају пред Тачијем и осталом шиптарском кликом. Да смо добили рат, а могли смо да се наши политичари који воле да се праве паметни и који се разумеју у све, нису много просеравали цртајући по картама, држећи буквице војницима и осталим професионалцима који би све завршили још у лето деведесет и осме, када нам је међународна заједница дала четрдесет и пет дана да решимо проблем. Али, јеби га, неки нису разумели да топ и тенк не могу да победе герилца који запуца из шуме, опсује два пандура на неком пункту, а онда наши спрже десет квадратних километара! Јеби га, ето тако смо сад ту где смо. Надао сам се само да нећемо проћи као они наши пре шесто година. Мада ми се тог јутра јављало да хоћемо, можда још горе. Јер Србин је чудо, ништа не воли да решава на лакши начин, увек себи отежа. Ваљда нам је и то традиција.
Тога јутра после редовног брифига са официрима, као и сваког дана, кренуо сам пешке да обиђем сва места где смо држали технику и возила. Све што нам је било потребно за рат довукли смо овде и добро камуфлирали. Хтели смо да будемо потпуно самостални. Били смо подељени у три ешалона. Први су чиниле ударне групе са минималном логистиком за самостално ратовање током пет дана. Други ешалон био је састављен од теже и мање мобилне технике и оклопних возила, са покретном болницом, хируршком салом и резервом од осамдесет љуђи. Трећи су сачињавали комора или комплетна логистика: муниција, храна, гориво, пољска кухиња, која је уза се имала заштитни вод од тридесет људи. За ових седам дана свако је добро савладао своју улогу. Знали смо да смо овога пута сами и да не можемо очекивати никакву помоћ од било кога. Јер кад ови одозго крену, удариће целу земљу и сви ће бити у истом сосу. Пошто сам завршио обилазак и мало поразговарао с људима који су били на стражи око технике, сео сам крај потока који је пролазио поред центра и запалио цигарету. Размишљао сам о свим тим момцима у Јединици, о тренуцима када су се опраштали од својих породица са сазнањем да се овога пута можда стварно неће вратити. Питао сам се шта су говорили на растанку. Ја сам у Београду оставио жену и дете, сина. На поласку сам само рекао:
– Видимо се у неком другом животу.
Жена је одговорила:
– Језик прегризао.
Доле на степеницама чуо сам пљусак воде како ми се приближава. Просула је за мном целу кофу, скоро ме окупала. На мој забезекнут поглед само је одговорила:
– Ако, ако, ваља се.
Мали ми је поручио:
– Јебите им кеву и доведи ми неког Амера живог.
Бацио сам цигарету у поток, кренуо према центру и видео једног везисту како трчи ка мени с неким папиром. Знао сам. Крећемо. Сврстали смо се у колону. Било је облачно, па они што гледају одозго нису баш кроз облаке могли да виде сваку вукојебину у Србији. Хтео сам да искористим облачно време како бисмо се довукли што ближе до границе са Косовом. Још нисам знао који су нам конкретни задаци. У депеши је писало само: „Разместити се у рејону села Бањска.“ Пресекли смо преко Јошаничке Бање и избили на Ибарску магистралу. Пут празан. Нигде кола. Ни војних возила. Ваљда су се све јединице већ разместиле по положајима. Кад бисмо прошли поред неког насеља, људи би излазили и махали нам. Био је то необичан осећај. Знали смо да је ово пресудна битка. Или ћемо бити пуковници или покојници. Колона се вукла споро. Имали смо више од сто возила, што малих, што шлепера са муницијом и логистиком, што камиона који су вукли оклопна возила.
Скоро је вече и пролазимо Рашку. Град као да је пуст. Нигде никог, чак ни светла не горе иако је већ било мрачно. На граници са Косовом пункт. Војна полиција. Један стаје насред пута и зауставља читаву колону. Прилази мом џипу и пита возача Салета куда смо пошли.
– Је ли, је л’ то питање за неки квиз, или си ти глупан године? – одговара му Сале.
У џипу смех. Иза мене седи један пратилац, а до њега везиста Псето. Војни полицајац стоји збуњен као да чека одговор. Из камп-кућице излази ваљда његов старешина и говори том тупану да се склони да прођемо. Док крећемо, старешина нас онако ради реда пита:
– Одакле сте ви момци?
Сале му мртав хладан одговара:
– Из Бразила!
Настављамо даље. У џипу опуштена атмосфера, да нас неко види, помислио би да се са вежбе враћамо кући. Колона се вуче, овим темпом биће нам потребно још бар два сата. Музика у џипу трешти – „Металика“. Сви ћутимо. Пролазимо Лепосавић. На раскрсници испред нас истрчава пандур. Сале кочи, утишавам музику. Онај завирује у кола.
– Јесте ли ви они из Бразила?
Погледамо се међусобно и пуцамо од смеха. Он јадник стоји збуњен.
– Јесмо, ево право смо са Копакабане стигли у ову вукојебину. Шта треба? – питам га већ помало изнервиран што ће опет цела колона да стане.
– Ваш командант треба одмах да се јави у општину.
Кажем Псету да оде у возило иза мене и с њима полако крене даље. Остављам Зокија, мог пратиоца, поред пута да каже сваком возилу које прође да се одсад вози са угашеним светлима. Разведрило се и месец је почео да сија. Види се. А могу да нас виде и они одозго. Велико око. Колона наставља да се вуче. Остајем још мало поред пута и уживам у призору. Из сваког возила трешти музика. Чујем пандура који нас је зауставио како говори неком чичи поред пута и крсти се:
– Ови ко на свадбу да иду.
Чича тресе главом и даље се крсти.
Јок, мислим у себи, него ћемо да наричемо и кукамо. Испред општине маса људи, стоје у гомилицама, пуше и вероватно претресају ситуацију, како би требало добити рат. У ходнику ме дочекује неки тип:
– Ви сте… Треба да се јавите у своју централу, речено нам је да треба да прођете, звали су већ сто пута.
Води ме на спрат у једну канцеларију одакле зовем Београд. Веза никако да се успостави. После не знам колико покушаја добијам везу.
– Ало, ти си?
– Ја сам.
– Слушај, ово само што није почело, ухватили смо густу комуникацију. Вечерас је сто посто. Јесте ли се разместили?
– Нисмо још, у току је.
– ОК, буди опрезан. Знаш да ће вас највише тражити. Чувај људе.
– Нема проблема, одсад ћу се јављати „онако“.
– Важи, него, је ли, каква је то зајебанција са Бразилом?
– Е, јебо те, у овој земљи нико није нормалан – помислио сам. Како је већ чуо, али добро, Србија је то, бато, село.
– Е, знаш ти за ону „Озна све дозна“?
– Да, да, ‘ајде чујемо се, ако Бог да, сутра увече.
– Важи, али „онако“.
– ОК – спустио сам слушалицу и почео да се смејем.
Онај што ме довео хтео је да ме води кући на вечеру.
– Хвала, али немам ти ја времена за то.
Кренуо сам према возилу размишљајући како људима свашта може да падне на памет. Скоро сам дошао до кола, Сале је већ упалио мотор, кад сам осетио да ме неко лагано вуче за рукав. Окренуо сам се и видео онога што ме сачекао у општини.
– Да, је л’ ти треба још нешто? – питао сам га.
– Не, не – почео је шапатом. – Само сам хтео да вас питам јесте ли ви стварно из Бразииа.
Гледао сам га неколико секунди питајући се да ли ме он то зајебава? Али сам по фаци која је била крајње озбиљна и конспиративна у ишчекивању мог одговора, схватио:
– Да, јесмо, али то мора да буде највећа тајна.
Само је полуотворених уста заклимао главом, и испратио ме погледом док сам улазио у џип.
– Ајде, вози, јебо те Бразил. Направила се читава папазјанија – рекао сам Салету.
Одврнуо сам „Металику“ до краја смејући се у себи јер нисам могао да се начудим у шта све људи могу да поверују. Колону смо брзо стигли. Нисам хтео да их престижем, већ сам возио иза једног шлепера. Размишљао сам о ономе што сам малопре чуо – догодиће се вечерас. Вероватно ће прво ударити „томахавцима“ и осталим „паметним“ бомбама и „интелигентним“ срањима. Онда ће прећи на борбену авијацију, па даље зависи од тога како се будемо држали. Није ми улазило у главу да ће нас напасти копненим путем. Јебо те, па крај двадесетог века је, Европа. Нисам то могао да замислим. Пре ће то бити као у Босни деведесетих, кад су тукли по војним положајима. Мада, ко зна?
– Е, Сале, ‘ајде полако претичи према челу, још мало па стижемо.
Док смо престизали колону, чело је већ скренуло на споредни пут ка Бањској. На пола километра дао сам знак да се зауставимо и позвао све официре да дођу до мог возила. Вече је увелико, месец сија, некаква чудна тишина се надвила над колону кад су на свим возилима погашени мотори. Из села се чује лавеж паса. Најављују незнанце. Официри долазе један по један. Када су се сви окупили, договарамо се око распореда. Иако смо били најављени како би нам мештани обезбедили смештај, договарамо се да не увлачимо технику и људство у село, јер ако би они одозго то приметили, засули би све не бирајући циљ. Делимо колону поново на три борбена ешалона и смештамо се по околним удолинама и усецима, којих у брдима око села има на претек. Нема паљења ватри, рекао сам им да људи на брзину једу и да се спреме за спавање напољу. Иако је крај марта, још је свеже. Док смо се разместили прошло је већ десет. У селу су знали за наш долазак и већ су ми биле две-три делегације. Схватио сам да су мало љути што нисмо хтели да сместимо војску по кућама и у Дому културе. Објаснио сам да не могу ризиковати да село страда.
– Нема шансе, бато мој, ово је чисто српско село, нема ко да дојави Шиптарима. Овде смо безбедни.
Смејем се и да не бих увредио нашег домаћина, објашњавамо да не мора нико да јави, већ да из извиђачких авиона могу ђа примете технику и војна возила и због тога гађају село. Домаћин врти главом као да ми не верује и процењује како неко из авиона може да види баш њихово село у овим брдима, и у њему возила. Уморан сам и немам снаге да му објашњавам како је ово крај двадесетог века и да Амер са сателита може да му преброји чиреве на дупету ако сере у кукурузу. Убеђујемо их да је боље овако и они одлазе. Седимо ту под једним великим храстом сви официри, пушимо и ћутимо. Покушавам да им у мраку проучим лица.
– Господо, то је вечерас.
Не одговара нико осим Мунгоса, артиљерца, који каже:
– Ма, нек више ударе, и време је било да се докачимо већ једном.
Остали одобравају мрмљањем и тек којом речју. Седимо и даље, ћутимо и чекамо. Сад знамо шта нас чека. Ослушкујем не бих ли чуо глас Псета. Чини ми се само ако га чујем да ме тражи, знаћу због чега је.
– Је л’ видео неко команданта? – чујем његов лалински нагласак.
– Е, па господо, то је то, ево Псето ће нам донети лепе вести.
Остали ћуте и чекају да Псето дође. Чујемо како понавља све ближе
и ближе:
– Је л’ зна неко где је командант?
Долази до храста, видим у мраку како му очи сијају. Пре него што је успео ишта да каже, рекао сам:
– Знам, напали су нас.
Он каже:
– Ето, само сам то ‘тео.
Чујем му неку тугу у у гласу. Зовем га да седне ту с нама. Заједно смо већ годинама по ратишту, од Босне па на овамо, и, ево, сад смо опет ту против целог света, Не морамо много да причамо. Знамо већ шта мислимо кад се погледамо. Чујемо прве детонације, онако из велике даљине. На небу се пре тутњаве види само одсјај. Те ноћи нико није спавао. Договорили смо се да се не крећемо по логору без преке потребе, јер су сви људи били мало напети и нервозни. Није то био страх, већ нека нервоза према ономе непознатом што треба да се деси сутра, а што је могло да се избегне јуче. Седим наслоњен на дрво, неко је укључио мали транзистор, слушамо где су све ударили. Глас спикера је миран, а опет некако узбуђен. Око пет кажем да се искључи радио, не могу да слушам. Кад год каже неку нову дестинацију на коју је пала крстарећа ракета „томахавк“, као да ми неко опали шамар. Те ноћи сам примио много шамара.
Свитање дочекујемо испод храста. Дајем официрима налоге да сад по дану, кад се види, оду и провере како су возила и техника камуфлирани. И даље се чује понека детонација. Као да су мало успорили. Али знам да је то само накратко и да ће и овај дан бити паклен. Биће још шамара. Долази момак из одељења везе, доноси ми депешу. Питам где је Псето, а он ће да је малопре заспао, целу ноћ је блејао и слушао везу. Читам депешу у којој стоји: „Одмах напасти из правца села Морина, ка Ликовцу и уклинити се ка Малишеву. Онемогућити Шиптарима било какво успостављање целовитости територије погодне за непријатељев десант.“ Е, па, мислим у себи, то је та акција. Зовем све официре. Тај терен нам је већ познат, туда смо већ прошпартали, тако да не би требало да буде проблема.
ЈСОЗа пола сата све је спремно. Иде само први ешалон, укупно двеста педесет људи. Вучемо само најмобилнију борбену технику. Колона креће, сечем кроз Звечан, па кроз Митровицу. У српском делу града видим да живот некако тече, има људи по улицама. Доста је војске и војних возила. Сви нам машу, неке жене бацају цвеће на возила. У шиптарском делу Митровице, где је увек била невиђена гужва, нема живе душе, не може ни пас на улици да се види. Наредно место је Србица. Чувена. Центар злогласне Дренице. И ту је иста слика, нигде Шиптара на видику. Пролазимо, примећујући да има доста полиције. Стајем са возилом испред станице полиције. Осталима говорим да изађу из града и да се уштекују и камуфиирају поред пута. Из правца Лауше чује се грување. У станици сазнајем да је на читавом правцу уз комуникацију Србица–Глоговац са десне стране пута направљена јака шиптарска линија. Смејем се у себи: још нисам видео јаку шиптарску линију. Ту код командира, у запечаћеној коверти, добијам тачну карту са шифрама и задатим правцем напада. Сазнајем још да ми је придодат један полицијски одред и да ћу као подршку имати једну мешовиту јединицу Војске.То ми се баш не свиђа, сувише гломазно, сувише упадљиво, сувише тромо и сувише лака мета. Оно што уочавам на борбеној карти јесте то да немам никога на левом боку. Питам командира одакле је дошла ова карта и наредба. Каже из главног штаба. Зовем у главни штаб. Тамо лудница, не могу да добијем никог од виших официра. Покушавам да објасним неком капетану у чему је проблем.
– Ма ви сте специјалци, решићете то – одговара и спушта ми слушалицу.
Обузима ме бес. Да је ово било прошле године, тај би зажалио што је уопште ухватио маму за сису. Бројим у себи до десет и смирујем се. Кратко се договарам с командантима одреда и војне мешовите јединице који треба да нас прате: ми ћемо да пробијемо линију код села Морина и да се уклинимо ка Ликовцу, а они тек онда да поседну те положаје које ми заузмемо, али да се не прави гужва, јер је борбена просторија мала. Више пута то понављам, поготово да се пази са возилима како нас они одозго не би снимили.
Док смо се све издоговарали, већ је прошло осам ујутро. Одлучили смо да одмах идемо у извиђање и нападнемо још у току дана. Пролазећи поред мојих, издвојио сам из првог борбеног ешалона све оне официре и шефове тимова који су били битни за први удар. После краћег договора с командантом полицијског одређа и старешином војне јединице, кренули смо ка месту где је била полазна тачка напада. Дошавши до тог места које је било одређено по карти, нисмо могли да поверујемо у оно што видимо. Испред нас је била пространа ливада и чист простор од око четристо метара. На крају тог брисаног простора било је село, а густа линија ровова налазила се на брежуљку са шумом у залеђини.
– Е, па не могу да верујем – обратио сам се свима док смо у неверици стајали насред асфалтног пута.
– Баш ме занима који је паметњаковић одредио полазну тачку напада – убацио се Мунгос, иначе официр задужен за посредну и непосредну артиљеријску подршку. – И како они мисле да из овог правца освојимо ту вукојебину. Треба нам тенковски батаљон да пређемо ливаду.
– Не, најбоље да копамо, па испод земље – почели су и остали да убацују опаске. Ситуација је била мучно смешна. Иначе, ово нам није било први пут да од Војске добијамо тако глупе карте. Што се исцртаности саме карте тиче, она је била за чисту десетку. Било је ту свега, разних стрелица које су обухватале крила напада, правац, прву и другу достигнуту линију. Наравно, све је то било нацртано у боји и написано лепим китњастим словима. Али што се тиче тактичке поставке, карта је била чиста катастрофа и промашај. Уверен сам да ју је исцртао неки мајор или потпуковник који је читавог живота у војсци имао улогу канцеларијског пацова и који је током свог радног века, седећи и цртајући разноразне карте, играјући се тако неког свог рата, добио незаслужене чинове. О хемороидима да не говорим. Из ровова које смо видели ‘ладно је десетак Шиптара могло да задржи читаву бригаду и да ливаду напуни храном за гавране. Повукли смо се са места одакле смо осмотрили правац нашег задатка. Возили смо назад ка главници првог ешалона, који је био добро камуфлиран поред пута, на два километра лево од оне ливаде којом је требало храбро и на јуриш да заузмемо једно потпуно небитно село. Гледајући у шумицу, рекао сам Салету да стане поред пута и узео да проучавам шарену карту. По карти, тај правац је био задатак друге јединице, која је са те стране требало да, пробијајући одбрану Шиптара, блокира источну страну села Лауше. Гледао сам карту, па у шуму. На памет ми је пала једна мало кварна идеја.

vuk

До пола два поподне све је било спремно за напад на ровове који су се видели на благој узвишици са друге стране пропланка, на удаљености од сто до сто педесет метара. Иако је већ било касно за отпочињање напада, управо сам рачунао на то да су и они у рововима имали такву процену, што се испоставило као тачно. Осматрачи који су били камуфлирани на самој полазној линији напада јављали су да се у рововима примећују покрети припадника ОВК-а, да су опуштени и мање опрезни него пре неколико сати када су вероватно очекивали напад. Мала кварна идеја, ако се то у рату уопште може тако назвати, састојала се од тога што сам се с командантом који је требало да крене управо овим правцем којим смо се спремали да ударимо, договорио да нам тај правац препусти, односно да ми први пробијемо линију и да се одвојимо лево ка циљу нашег напредовања, а да он за нама уведе своје људе и поседне положај, онако како му је било у опису задатка. Он је то одмах и без икаквих замерки прихватио, јер је видео шансу да одради свој задатак без испаљеног метка, и да евентуално сачува људе.
Сам тренутак напада припремали смо скоро пет сати. Разрадили смо сваки детаљ и промозгали свако изненађење. Ситуација није била нимало наивна, јер нас је од шумице коју смо искористили као полазну тачку до ровова делила нека врста чисте удолине од око сто педесет метара. Довели смо сваког шефа нападног тима да лично погледа свој правац наступања и своју тачку напада на непријатељеве ровове. Затим смо довели сваког командира за непосредну подршку и поделили зоне њиховог дејства и тачно уговорили знакове за померање ватре када нападни тимови буду на самом домаку и за упадања у ровове. Ливаду смо замислили да пређемо на препад оклопним транспортерима БВП, који су имали задатак да превезу по десет јуришника из нападних тимова буквално на саме ровове. Док сам са полазне тачке објашњавао сваком командиру оклопног транспортера његов правац кретања и место искрцавања, један млади поручник ме прекинуо у пола реченице и упитао:
– Је л’ ви то озбиљно мислите, мислим то да се БВП-ом попнемо директно на ровове?
– Не, ово се ја само зајебавам, јер је ово, у ствари, скривена камера и сад се сви твоји земљаци док те гледају ваљају од смеха, јер си испао глупан дана, а као награда следује ти бесплатан превоз до Авијана у двоседу Нато-а. Синак, ако теби све ово изгледа неозбиљно, онда си очигледно промашио професију.
– Не, мислим, господине…
– Слушај, нисам ти ја никакав господин, јер, како видиш, једем иста говна као и ти и ваљам се у истом блату као и ови остали. Господа су оне официрске гузице које сада седе по угодним бункерима и разматрају битку на картама помоћу заставица, јер једино то и знају.
Пошто сам схватио да сам претерао, спустио сам тон и рекао младом поручнику да се ништа не брине, јер сам само мало нервозан. Већ доста каснимо са нападом. Било је скоро два по подне и плашио сам се да нас не ухвати ноћ, а нисам волео да започињем нешто што не могу да завршим. Кад смо се све договорили, рекао сам свима да тачно за пола сата известе јесу ли спремни, свако на својим позицијама.
Одлучили смо да сву ватру концентришемо на двеста метара непријатељеве линије, ту пробијемо и кроз ту рупу убацимо снаге које би се шириле лево и десно. За први талас напада одређено је педесет људи распоређених у пет оклопних транспортера. Кад су сви јавили да су спремни, први су окидач повукли снајперисти. Њих пет је изабрало по једну мету, сад већ потпуно опуштених Шиптара, који су веровали да тог дана неће бити никаквог напада. Могли су се и голим оком видети како се крећу око ровова. Кад су минобацачи 120 мм испалили први плотун, који је требало да падне на тих двеста метара ровова одређених за пробој, док су гранате биле још у ваздуху, сваки снајпериста је оверио своју мету. Напад још фактички није ни почео, а већ смо имали петорицу погођених, што је био добар почетак. А када је први плотун пао не баш сасвим прецизно, а затим уз корекцију ватре, и прве гранате експлодирале око ровова, непосредна подршка је почела да туче по својим већ уговореним секторима. Укупно време за ту припрему било је десет минута, а онда су кренули оклопни транспортери са борбеним тимовима. Ливаду су прешли за трен ока и већ су почели да се пењу на узвишење где су се налазили први ровови. Тада су, по договору, минобацачи прекинули паљбу, а оруђа за непосредну подршку: „праге“, „троцевци“, „бровинзи“ и аутоматски бацачи граната појачали су до максимума своју убитачну ватру. Једино од чега сам стрепео биле су противтенковске мине, али то је била мала вероватноћа, јер ни сами Шиптари нису сањали да могу бити нападнути овако безобразно преко отвореног терена. Када су транспортери били на педесет метара од ровова, сва паљба подршке је престала и једино се чуло пуцање из транспортера који су сами себи давали подршку до пред само искрцавање људи. Они су, чим су се транспортери попели на врх, директно из њих ускакали у саме ровове. Цео призор сам гледао кроз двоглед и видео момке како трче ка рововима. Уочио сам дим из њиховог оружја, што ми је указивало на постојање још непријатеља и да момци малтене воде борбу прса у прса. Одмах сам дао знак транспортерима да се врате, јер су били лака мета ако су Шиптари узели другу линију одбране. Могли су да их избуше и ручним бацачима.
Друга група, од седамдесет људи, била је спремна да крене ка рововима чим они први јаве да су овладали предвиђеним простором. Нисмо хтели да се гомиламо, пошто нисмо знали како су Шиптари поставили одбрану у позадини. Највише сам се плашио да нам нису олако препустили прву линију и онда се повукли на другу, која је била боље утврђена од прве и са које су лако могли да угрозе нападаче на првој, заузетој, линији. То смо већ гледали у Босни, поготово у околини Сарајева. Обично би муслимани као грчевито бранили те прве ровове, а онда би се нагло повлачили на другу или чак трећу унапред припремљену линију и пуштали би нападаче да улете у њихове дотадашње ровове. Чекали би неко време да оне што су ушли ухвати хистерија због победе, а онда би тако опалили по њима да им је било готово немогуће чак и да одговоре на ватру. Друга линија одбране би обично била доминантнија од прве. Било је случајева када су те прве линије, наизглед лако освојене, биле унапред миниране, тако да би комплетна посада нападача, опијена првим тренуцима успеха или победе, била дигнута у ваздух. Научили смо да је опијеност победом највећи непријатељ у рату, тада се највише гинуло. То је било старо правило, а учили смо га, додуше на сопственим грешкама, скупо плативши ту школу. Пуцњава је јењавала и чуо се тек који пуцањ.
Када ми је вођа прве нападачке групе јавио да је ситуација под контролом, да су направили мали мостобран и да очекују други талас наших како би они кренули даље лево и десно и тако покушали максимално да прошире линију, дао сам знак транспортерима да крену са другом туром. За њима су кренула возила на којима су била средства за непосредну подршку, „бровинзи“, бестрзајни топови и аутоматски бацачи граната, све то на џиповима. Мунгос је већ кориговао ватру за своје минобацаче и спремио се за евентуалну баражну ватру ако би Шиптари кренули у контранапад. Мада сам знао да су шансе за то минималне, јер је сада у њиховим рововима било више од сто двадесет веома спремних и обучених бораца који су могли да се носе са неколико пута већим бројем Шиптара. Погледао сам на сат и видео да је цео напад трајао непуних четрдесет пет минута. До мрака смо имали још два сата. Одлучио сам да за то време заузмемо позиције које смо имали зацртане на карти. Одмах сам се договорио с командантом одреда који нам је великодушно препустио свој правац напада да брзо уводи своје људе како бисмо ми могли да окренемо улево и да пођемо ка нашем циљу. Команданту одреда који је имао задатак да нас прати рекао сам да нема потребе да повлачи људе туда, већ да се приближи директно до места са којег је требало да нападнемо по карти, а да ћемо ми очистити терен, сад већ ударајући Шиптаре с бока и у леђа. Када се поравнамо с њима, он нека једноставно уведе своје људе путем преко оне ливаде. Потом сам команданту војне јединице, која нам је била придодата као подршка, рекао да се једноставно до сутра улогори и камуфлира у тој шумици из које смо пошли у напад, па ћемо се наћи сутра у зору да се договоримо о даљем наступању. Све то да се не би правила гужва, јер никад се не зна шта они одозго виде и шта смерају. Преко везе сам добијао извештаје о томе да шефови тимова напредују према нашем основном задатку. Проценили смо да за то вече не треба да из Бањске довлачимо још људства, јер нас је, са одредом полиције, било сасвим довољно за овај задатак који је, руку на срце, испао много лакши него што сам испрва помислио гледајући карту и основни правац кретања.
До сада смо добро напредовали. Нисмо имали губитака, чак ни огребаног борца. То је важило и за оне придодате јединице из полиције и војске. Када је чело нашег борбеног поретка дошло надомак првих кућа, Шиптари су пружили први, да тако кажем, озбиљан отпор. Мада се томе нисмо надали, јер смо им улазили с бока, ипак смо били спремни да на прави начин одговоримо. Како се борба на левом крилу распламсавала, похитао сам на лице места да бих могао што боље да организујем сву нашу расположиву ватрену моћ. Овде смо, као и на многим местима до сада, користили уобичајену тактику, максимално искоришћавајући велику и веома мобилну ватрену моћ коју смо имали за једну пешадијско-механизовану јединицу. Кад сам стигао, известили су ме да су Шиптари углавном заузели позиције по чеоним кућама које су међусобно биле повезане траншејама и рововима. Одмах сам схватио да је онај ко са друге стране командује паметан момак. Довео нас је у ситуацију да освајајући ту линију ударимо директно у чело, јер је са леве стране била чистина, иста она од које смо се згрозили јутрос када смо видели карту, ремек-дело оног паметњаковића што командује из канцеларије. Десно се није могло, јер је тамо била велика удолина опкољена брежуљцима које су највероватније запосели они из ОВК-а. Вероватно су само чекали да неко сиђе, па да га ватром са оближњих висова сасеку. „Добро, прикане“, рекао сам у себи, обраћајући се замишљеном команданту с друге стране. „Што се мора, није тешко, видећемо коме ће вечерас опанци, а коме обојци.“
Позвао сам на брзину шефове јуришних тимова који су ме известили о снази непријатељевог отпора и који су предлагали да се вечерас зауставимо ту где смо, јер је мрак требало да се спусти за сат времена, а, како су рекли, и људи су већ уморни. Саслушао сам сваког ко је имао да изнесе свој предлог.
– У реду, момци, све сте у праву, али ово село морамо да заузмемо вечерас како год знамо. Не због тога што моја мора да буде последња или зато што не уважавам ваше захтеве и предлоге, већ због неколико разлога. Прво, ако се сад зауставимо, они с друге стране ће се осоколити и ноћас могу да ураде много тога како би нам сутра загорчали живот. Ово је њихов терен и добро знате да прошле ноћи нико није спавао. Спавати ноћас овде на овим достигнутим позицијама значило би бити на опрезу целе ноћи, јер је могуће да нас ударе негде на боковима. Друго, овде и сада смо се много уклинили и бокови су нам скроз отворени. Знам да се питате што не употребимо полицијски одред да нас одмени ноћас. Али шта ако њих нападну и ако они не успеју да одрже овај клин, па сутра морамо све из почетка. Треће, много нас је нагомилано на овом простору. Потпуно сам сигуран да Шиптари имају везу са Нато-ом и шта ако јаве наше позиције, и они нас ноћас заспу одозго свакојаким говнима. Морамо да узмемо село ноћас и тако им утерамо воду у уши. Ако их дигнемо сад, онда ћемо сутра имати пола посла мање. А право да вам кажем, не мрзне ми се гузица још једну ноћ под ведрим небом. Него, кад смо већ довукли ову нашу скаламерију, дај да опалимо по ових десетак кућа тако да им не падне на памет да нас сачекају у њима.
Поделио сам им задатке и рекао да почињемо за петнаест минута. Као по обичају, сву ватрену моћ смо сконцентрисали на веома узак простор и у договорено време распалили по њима. На прву линију ватре смо поставили три бестрзајна топа која су била на возилима. Њихов задатак је био да кумулативним зрнима погоде сваки прозор и врата на кућама које смо одредили као мете. Бочно смо поставили један „бов“ троцевац, који је требало да само панцирно-запаљивим зрнима брије по крововима истих кућа не би ли их запалио, а у средину смо наместили три „бровинга“, исто на возилима, који би такође панцирно-запаљивом муницијом тукли по рововима и траншејама. И на крају смо ставили пет минобацача од 60 мм директно на прву линију да би посаде могле саме да коригују своје поготке. „Прага“ је имала задатак да брије по целом простору који је био предвиђен за напад. Кад је цео тај урнебес почео, после пет минута убитачне ватре, имао сам осећај да је испред нас огроман зид од прашине. Ништа се није видело. Дао сам знак минобацачима 82 мм да повремено туку иза те прве позиције коју смо нападали да бисмо угрозили евентуални одлазак шиптарских снага, мада не знам ко би био довољно луд да улети у једну тако паклену пуцњаву. Проверио сам са чеоним тимовима који су искористили тај кркљанац и пришли готово на педесет метара од првих кућа. Кад су јавили да су спремни да јурну, дат је знак да се сва дотадашња ватра која је тукла по кућама на челу села пребаци на бокове. Прашина се још није ни слегиа, а момци из првих јуришних тимова су већ јавили да су упали у прве куће и траншеје. Известили су да виде групе Шиптара кало се повлаче између кућа у дубину села. Сада су на сцену ступили минобацачи од 120 мм, са темпираним упаљачима да мине експлодирају на десет метара изнад тла. Тако да оним мученицима што су бежали није остављена никаква шанса. Кад је јављено да је скоро цело село претресено, убацили смо оне снаге које нису учествовале у том нападу и њихов задатак је био да симулирају како ћемо да напредујемо и даље, према селу Ликовац, што је био наш наредни циљ.
Чим је цело село било под контролом, све наше снаге, заједно са техником и делом полицијског одреда, убацили смо унутра. Људи су се разместили по кућама. Ноћас смо бар могли да попалимо ватре и да спавамо у топлом.
Док су стизали извештаји са другог краја села, сви су добили наређење да возила и сву борбену технику максимално камуфлирају. Послата је депеша да сутра из Бањске дођу сви људи и сва техника осим трећег ешалона и гломазне логистике. Ноћ је лагано падала и постало је свежије. Сутра смо имали намеру да према Ликовцу ударимо свом снагом. Рекао сам Салету и Псету да нађу неку кућу где би се ноћас сместила команда. Напољу сам се с официрима договарао о свим могућим ситуацијама за ту ноћ, а из оџака је почео да избија дим. То ме подсетило да сам глађан као пас. Од синоћ нико ништа није ставио у уста. Ушао сам у кућу, обузела ме некаква пријатна топлина и мирис тек запаљене ватре.
– Сале, ‘оћемо ли јести нешто?
– Имамо само конзерве. Шицер ми је рекао да спакујем само оно нешто с ногу.
– Ма дај шта има, појео бих и папир с конзерве.
Таман сам почео да се распремам, скинуо сам борбени прслук и панцир, имајући осећај да могу да полетим, кад се зачула жестока пуцњава из правца где је требало да плавци држе положај за ту ноћ.
– Шта је сад у пизду материну? Е, не може човек ни душом да дане.
– Мора да плавци потпаљују Шиптаре, оне што су побегли одавде – рекао је Сале отварајући конзерве нареска и ређајући их по столу.
– Не знам, ово ми је много жестоко – приметио сам и изашао пред кућу.
Хладан ваздух ме пресекао. Кошуља ми је била скроз мокра, јер сам панцир носио целог дана. Пуцњава се појачавала. Из куће сам са мотороле чуо како неко позива паничним гласом мој позивни знак.
– Е, до курца – рекао сам и ушао у кућу.
Таман сам хтео да се јавим на моторолу кад су на врата банули Псето и командант полицијског одреда који је био задужен да нас прати.
– Шта је било? – питао сам плавца.
– Команданте, катастрофа, ови из другог одреда су упали у заседу. Имају мртвих и рањених. Катастрофа! – изговорио је у даху, гужвајући капу у рукама.
– Какву, бре, заседу, па требало је само да запоседну линију коју смо ми заузели још пре скоро три сата. Која, бре, заседа? Има их скоро пет стотина, значи пет чета?
– Јесте, команданте, али је њихов командир одреда изгледа наредио да једна чета прође кроз ону удолину, знате ону са леве стране, за коју сте мени рекли да ту не улазим ни за живу главу и да је ноћас пазим одатле.
– Не могу да верујем, какав кретен! Шта је мислио да ноћас сам заузме Ликовац? И шта ја сад да урадим? Мени су сви људи на положајима.
– Па они зову у помоћ, вриште. Не могу да се извуку. Људи и одред су му у потпуном расулу.
Ћутао сам неколико секунди.
– Е, јеби га, опет по нашим леђима – рекао сам онако, за себе.
– Где се они тачно налазе?
– Одмах испод, тамо где смо пробили линију данас. Отишли су оним путем право, поред стогова сена, знате онај што сте рекли да је можда миниран.
– Е, стварно не могу да верујем. Псето, зови другу борбену групу, нека се повешају на ова возила од подршке и нека одмах дођу овде. Одмах зови и војаке, знаш њихов позивни.
Псето је климнуо главом. Наравно да је знао, Псето је све знао.
– Реци војаку да спреми три транспортера, само са возачима и нишанџијама и да их дотера до ровова где их је данас навезао. И, Псето, реци му да не пали никаква светла. Нека их истера брзо и дискретно.
Док сам поново навлачио панцирни прслук, чуо сам како се испред куће заустављају возила и жагор момака. Питали су нешто, Псето им је одговорио, а онда су се чуле псовке. И мени се псовало. Увек смо ишли да чистимо туђа говна, али, јеби га, нисам могао да се направим блесав и оставим те мучене полицајце у говнима због глупости њиховог командира, који је хтео… Ето, не знам ни ја шта је хтео. Цео данашњи напад и акција прошли су без иједног повређеног, и сад због неког кретена испаде читаво срање. Изашао сам напоље. Сале и Зоран су кренули за мном.
– Не морате, останите. Идем с момцима. Пробајте кад се вратимо да нађете нешто боље за вечеру, видео сам неколико кокошака, па саватајте неку.
Није им било право, али су већ за све ове године колико су ме пратили и у добру и у злу научили да кад нешто кажем – то је тако. Наскочио сам на возило са „бровингом“ на коме је већ било седам-осам момака.
– Идемо – рекао сам возачу. – Вози тамо у пуцњаву куда смо малопре дошли. Не можеш да промашиш. Кренули смо у сусрет неизвесности.
Нисам волео овакве акције склепане на брзину, у којима се не зна ко пије, а ко плаћа. Није ми више било хладно, нисам био ни гладан, ни уморан, адреналин је поново скочио. Био је то добар осећај. Адреналин је за мене увек био најбоље опојно средство. Био сам, могу слобођно да кажем, зависан од адреналинског набоја.
– Шта је сад то, ђе ћемо по овом мраку? – упитао ме је Вучина, вођа друге борбене групе, која је такође пошла у акцију спасавања. Била је за нијансу одморнија од прве групе, која је цело поподне вукла оба напада.
– А, ђе ћемо, Вучино мој? Идемо у нека говна, као по обичају.
– Е од ових плаваца не може се живит’, не мо’ш с њима, а опет не мо’ш ни без њих. Стално се уваљују у нека говна – наставио је Вучина да гунђа док нам је прохладни ветар шибао изморена лица.
Мрак је већ пао, само је на западу извиривала блага линија светла која је бацала чудне сенке на читав предео. У мраку испред себе видео сам обрисе оклопних транспортера и лупио по крову џипа, дајући знак возачу да стане.
– Вучино, подели групу у три тима. Јесте ли понели уређаје за ноћно осматрање?
– Ха, јашта смо, команданте, па зар сте сумњали – одбруси Вучина тобоже помало увређеним тоном.
– Нисам, нисам, добри мој Вучино. Само, знаш да ја волим све да
питам.
У том тренутку прили су ми командир војака и један од командира плаваца.
– Шта се дешава? – питао сам плавца.
– Катастрофа, наши се заглибили доле. Има мртвих и рањених, а не могу да мрдну. Насред неке ливаде су, а Шиптари одозго само дељу. Ево, стално испаљују светлеће тромблоне. Ови наши се виде као на позорници – испричао ми је плавац ситуацију у даху.
– Где је командант тих несрећника и ко је, бре, дошао на идеју да силази доле у ту удолину?
– Па, ја не знам. Док сам уводио остале јединице, они су упали доле у овај хаос. Командант је доле низ пут, али каже да не могу да им приђу, јер је доле чистина.
– Добро, је л’ имају ове твоје шклопоције ноћну опрему? – питао сам војака мислећи на ИЦ уређаје за ноћну вожњу.
– Имају, али не раде.
– Ајде, па у чему је фора?
– Јеби га, команданте, знате боље од мене стање у Војсци. Климнуо сам главом.
– Добро, овако ћемо.

vuk

Дошли смо до краја шипражја. Призор који сам угледао није био нимало пријатан. Под одсјајем светлећих тромблона које су Шиптари испаљивали са брежуљака преко пута видео сам на десетине тела како леже на око сто метара. Неки су запомагали, неки су се скривали иза већ мртвих другова. Јасно су се по ливади видели погоци куршума који су подизали бусење траве велико као песница. Ми смо сишли путем до ивице долине. Поделили смо се у три групе, по петнаест бораца. Нисам хтео да водим никога од плаваца. Само би правили гужву и само би нам сметали, овако смо имали нашу уиграну екипу. Транспортере смо поставили иза треће групе, за случај да нам Шиптари поставе заседу негде с бока, мада смо се више плашили самих плаваца, којих је било свуда – по жбуњу око пута. Возачима транспортера дали смо наше ноћне наочаре, јер они су у тој операцији били најважнији. Они нису смели да погреше. Пошто смо осмотрили ситуацију, договорили смо се да сва три транспортера приђу у облику лепезе до оних несрећника што су лежали по ливади, да им се окрену задњом страном, да по двојица наших буду у транспортерима и прво убаце рањене, а мртве покушају да набаце одозго на транспортере.
Ушао сам у један транспортер. У међувремену, док смо се распоређивали и договарали, искористио сам тренутак да Мунгосу дам приближне координате како би нас покрио минобацачима. Кад смо дошли до прве групе плаваца, транспортери су се окренули на брежуљку одакле су нас Шиптари сад још жешће засипали ватром. Нишанџије са транспортера су отвориле ватру из својих топова од 20 мм. Чуо сам у оној лудници како један од мојих бораца виче:
ЈСО– Има ли живих?
По транспортерима је добовало као да пада град. Меци су фијукали као ројеви оса.
– Јебо те, ако нас неко пита како изгледа пакао, моћи ћемо да му испричамо – продрао сам се момку до мене.
– Хоћемо – климнуо је главом. Искочили смо напоље из транспортера и дохватили прво тело на које смо набасали. Био је то мртав полицајац.
– Овога ћемо горе – урлао сам да би ме мој пар чуо.
– Унутра ћемо рањенике – наставио сам да се дерем.
Плавац је већ био крут. Набацили смо га на транспортер. Дохватили смо наредног. Он је још мрдао. Убацили смо га унутра. На небу се распрснуо још један светлећи тромблон. Чучнули смо иза задњег дела транспортера, јер кад је светлост обасјала ливаду, пуцњава одозго је постала страшна. Видео сам момке како неког утоварују унутра, неког навлаче горе. Тада су се са брежуљка зачуле детонације.
– Е, Мунгос, ал’ си га убо, свака ти част – драо сам се у моторолу. – Настави тако док ти не кажем да станеш, морамо да се извучемо из ових гована и шарај мало.
Гранате су наставиле да падају по брежуљку, пуцњава одозго је мало попустила.
– Сад, сад, трпај их што више унутра. Што више натоваримо, мање ћемо се враћати, драо сам се колико ме грло носило.
Трпали смо и горе и унутра, не водећи рачуна како је ко повређен. Они рањени су јечали и кукали, али, јеби га, дај да их извучемо, па ћемо горе да их превијамо или шта већ треба, говорио сам сам себи, јер су ми њихови јауци парали и уши, и срце и душу. Морали смо да се вратимо још једном. Изгледа да је Мунгос добро средио оне горе. Сада се једва чуо понеки пуцањ, али јебеш то, џаба. Они су већ одрадили посао. Наплатили су се. Руке су ми биле скроз лепљиве од крви, једва сам се држао на ногама. Кад смо се други пут вратили с транспортерима, горе су већ били поређали погинуле. На светлости фарова од „ладе ниве“ колеге тих мртвих прилазили су и покушавали да их препознају. Видео сам Вучину како ме гледа избезумљено.
– Јесте ли рањени?
Само сам одмахнуо главом и погледао низа се – од чизама до груди био сам натопљен крвљу. Сео сам на неки пањ. Док сам гледао како скидају другу туру мртвих са транспортера и слушао кукњаву рањених, сузе су ми се котрљале низ окрвављено лице. Био сам пукао. Ово је била Пирова победа. Док сам се полако враћао из тог емотивног шока, чуо сам неког како говори:
– Свака вам част момци, свака вам част – понављао је то као папагај, као да је био навијен.
Погледао сам и на светлости фарова видео човека са две или три окачене станице како иде около као изгубљен. Није ми много требало да схватим да је то идиот који је одговоран за покољ. Устао сам. Када сам му пришао, мртав хладан ме, онако некако раздрагано, упитао:
– Момци, одакле се ви појависте? Откуда стигосте?
Као да је хтео да ме загрли. Гурнуо сам га рукама у груди и срушио на земљу.
– Одакле смо стигли ааааа? – почео сам да урлам.
– Одакле, аааа? Из Бразила, пизда ти материна, да ти пизда материна!

Милорад Улемек Легија - БАБО




5 коментара

  1. Crnogorac

    Ovaj tekst je realno prikazao pocetak rata iz ugla komandanta JSO na terenu.Dobra stvar je sto se ne opisuje nasa pobjeda n at NATO paktom, vec pise da smo stupili u rat protiv cijelog svijeta ,sto je dosta blizu istine.
    Brazil kao akter i ocevidac jasno i detaljno pise o bitkama i operacijama JSO.
    Jedino mi je malo nejasno u koju zasjedu je upao odred milicije ,gdje je bilo potrebno izvlaciti mrtve i ranjene?
    Ako je rijec o brisanom prostoru s pocetka price koji je vjesto izbjegnut i napad izvrsen s boka,kada su pali rovovi UCK,a kasnije i naselje iza njih.U tom selu je bio logor JSO i iz njega je Brazil krenuo da pomogne odredu milicije.Ako su UCK sklonjeni iz rovova koji su bili na kraju tog brisanog prostora nejasno je odakle su dejstvovali kasnije.Da li su ponovo zaposjeli rovove ili su milicijske snage krenule da osvajaju susjedno selo?

    1. ЈЕДИНИЦА

      Никакав логор ЈСО није постоајо нити се спомиње у тексту. Све је лепо и јасно описано где су полицајци упали у заседу и како су настрадали. Дакле прочитај текст пре него што поново напишеш овакве небулозе које не вреди ни коментарисати.

      1. Crnogorac

        procitao sam citav tekst i na osnovu toga sam postavio pitanje
        opisano je da je Legija 2 km sa transporterima isao po noci ,zato sto Vojska nije imala tehnicke uslove da se pomogne milicijskom odredu .Sve sam citao i mozda je zbog obima nesto i promaklo ,a za logor sam smatrao mjesto gdje se opisuje da je konacno moglo da se noc provede u kucama i da se vecera
        Ukoliko je nesto nebulozno to je tako ispalo zbog duzine teksta koji ipak treba malo vise iscitavati da bi se sve pohvatalo.

  2. Kobra Cale matori

    Mnogi mogu da citaju text a samo 1% mogu da stvore realnu sliku u glavi na osnovu texta price.
    Braco Srbski Heroji HVALA VAM za sve sto ste ucinili za svoj narod i zemlju.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *