Моја батерија

— Било је то двадесет четвртог октобра… А збиља, сада ми то паде на памет… Овај је датум за пету батерију фаталан. Сећаш ли се прошле године, када нас нађе хаубичка батерија, па поби људе, удари у топ… кару. Сећаш се?… Јест, баш двадесет четвртог октобра.

Командир заћута, па ме значајно погледа.

— Замисли… Ако рат потраје још једну годину, овога датума треба да се чувам.

Отишао сам тога јутра на осматрачницу. Чим ме угледаше пешаци, питају: шта ћу ја овде, када се ни они не могу задржати дуго на овом положају.

Отпочео сам одмах са гађањем. Поред моје батерије била је и једна хаубичка. Нашим удруженим дејством успели смо да Бугаре задржимо пред нама. Жали ми се хаубичар што су га ставили тако близу. Вели: „Лако је теби. Имаш коњску запрегу, па ћеш да клиснеш. А шта ћу ја да радим са мојим воловима?“

Баш тада јавише пешаци да се Бугари спремају за јуриш. Дохватим слушалицу да позовем батерију… Нема везе… Са мном је био поднаредник Жика. Рекох му да одмах потрчи низ линију и види где је прекид. Таман он пође, а ја се случајно окретох у правцу батерије… Згранем се… Коса ми се диже од ужаса. Очима не могу да верујем… Из позадине је наступао стрељачки строј Бугара право на незаштићену батерију и видим како војници покушавају да окрену топове уназад…

Потрчим као без душе у батерију. Тамо већ чујем прасак пушака… Један топ опали… Нека вика допире из батерије. Ја трчим што брже могу. Наједном се преда мном појави запрегнута хаубичка батерија где силази низ стрму косу. Војници вуку волове, други их боду тесацима и увијају им репове, да брже иду. Војници избезумљени и усплахирени зверају уназад, па и не гледају испред себе… Прва хаубица наиђе на стрми одсек и као откинута са опруге полете, гурајући, гужвајући волове и возаре. За њом друга, трећа, четврта. Уз тресак, ломљаву и јаук, клупчали су се топови, стока, војници и цела маса од меса и челика сручи се у јаругу као безоблична гомила.

Пред батеријом сам… Преда ме истрча батеријски наредник исколачених очију и гологлав.

— Где ћеш? Назад, наредниче! — викнем што могу јаче.

Без иједне речи, он се врати, успуза се на један обронак, па се окрете.

— Ево их Бугари код топова…

Истрчах горе… Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач… Бугари трче око топова. Нишанџија трећега топа отима се са једним Бугарином око затварача, али други Бугарин му заби бајонет у леђа. Око топова леже мртви наши војници. Остали се распрштали на све стране… Један Бугарин нишани пушком некога. Мени притрчаше неколико војника.

То је била слика за оно неколико секунада…

— Спасавајте се! — викнем, па потрчимо сви низбрдо.

Наиђосмо и на побијену запрегу предњака. Возари су лежали мртви између коња. Један предњак био је претурен. За нама припуцаше. Поднаредник Жика дојаха једнога коња и рече ми да се попнем. Какво узјахивање!

— Бежи што пре! — викнем му ја, јер почеше да прште куршуми око нас.

Онда потрчах. Митраљез са брега поче да клокоће. Ми прилегосмо у јарак покрај пута. Док нешто тресну. Паде Петар са затварачем. Ми се дигосмо. Један дохвати затварач. Приђох Петру. Али он је издисао… Мало даље на друму лежи поднаредник Жика, јечи, а и коњ поред њега рањен, и већ се тресе…. Запали су у сноп митраљеза. Уто налете мој сеиз са коњем. Иако су војници наваљивали да јашем, да бих што пре умакао из овог убиственог простора, одбио сам то одлучно. Нисам хтео да се одвајам од њих, ма шта ме снашло. Зато наредим да на коња ставе рањенога поднаредника Жику. Али коњ се од пуцњаве узнемирио, те једва попесмо поднаредника. Био је рањен у груди и пљувао је крв.

Замичемо журно. Још једна окука па смо спасени. Али баш покрај пута лежао је телефонист Милија. Глава му готово у бари. Један га дохвати за ноге да га извуче, али он јекну:

— Убијте ме… убијте!

— Понесите га! — довикнух, па га и ја дохватих за једну руку.

Носимо га као врећу, док не зађосмо за окуку, те га онда спустисмо. Умирао је. Мене нешто у грлу стеже. Наиђоше неки пешаци.

— Хајдете, браћо, да га понесемо.

— Море један више или мање не чини!

Батерија заробљена, војници ми изгинули, војска се расула, земља пропала. Нешто ми притиска груди. Гледам као кроз маглу и сузе ми ударише на очи… Више ми није стало до живота. Стајао сам, као да сам без свести… Неко ме дохвати за руку.

— Бежите, само што нису дошли!

Тек кад смо одмакли два километра, дошао сам к себи. Утучен, седео сам покрај пута, док су се војници сакупљали. Било их је око четрдесет… Остало је изгинуло.

— А шта је са Александром?

Командир уздахну и тужно климну главом.

Причали су ми доцније војници… Александар је састављао извештај о утрошку муниције. Био је код другог топа, кад су Бугари упали у батерију. Командовао је: „Паљба уназад. На картеч!“ Сео је на топ и лично опалио један метак. То је био онај последњи пуцањ наше пете батерије. Са њим је замро и Александар. Кажу, остао је пресамићен преко топа.

Командиру навреше сузе на очи. Зубима обухвати усну. Као да би хтео да загуши уздах бола. А потом сасвим тихо проговори:

— Пао је као јунак.

Заћутасмо… Друмом је промицала бескрајна колона бескућника. Чини ми се као да сваки односи собом покоји живи део домовине. Неповратно?… Будућност нас и не занима толико, јер је садашњица сувише мучна и тешка… командир превуче прстима преко овлажених очију.

— А сад?

Додељена ми је нова батерија… Али ја моје војнике не могу да оставим. Ево баш пред твој долазак, пришао ми је поднаредник Светозар, онај кога сам ја изударао, и вели ми:

— Господине капетане, чули смо да сте добили нову батерију… Ми смо на прагу наше отаџбине. Ако нас ви напустите, нећемо ићи ни корака дале, већ ћемо се вратити својим кућама. А ако останете са нама, ићи ћемо докле нам ви наредите.

И сада сам се решио да их на своју одговорност водим у нову батерију.

Моја команда је одмакла далеко, те се дигох. Војници приђоше да се поздравимо. Запитах за Танасија, јер га не видим међу живима.

— Не знамо шта је с њим — вели ми. — Био је до последњег часа у телефонској земуници. Али када Бугари утрчаше у батерију, ми се распрштасмо на све стране… Када смо се искупили, њега не беше. Рањен или погинуо. Сигурно је погинуо, јер Бугари ни рањенике не остављају…

Стеван Јаковљевић
„Српска трилогија“ – Просвета, Београд 1980.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *