Митровданска офанзива 1992.

Пише: Горан Јањић

Повлачењем ЈНА са простора некадашње СР БиХ, српски народ једини није имао своју војску. У мају 1992. године скупштина Српске Републике БиХ доноси одлуку о оснивању Војске српског народа у БиХ, званично 12. маја, која је недуго затим преименована у Војску Републике Српске. Врховни комадант био је председник Републике Српске др Радован Караџић а комадант ГШ генерал Ратко Младић.

Невесињска бригада ВРС
Славна Невесињска бригада Војске Републике Српске

Након повлачења ЈНА са простора Херцеговине, српски народ је стављен у јако неповољан положај. Без ослонца и заштите скоро одмах се формирају избјегличке колоне према бастиону српства и слободној територији, источној Херцеговини. Нажалост несрећним сплетом околности, усташе су то брзо искористиле и прилично лако овладале обалом Неретве која је била граница источне и западне Херцеговине.

Поучени искуством из Другог свјетског рата, када су јаме пуњене српском нејачи, многе породице затрте а избрисане успомене на многобројна села и манастире, ГШ ВРС доноси одлуку о формирању Херцеговачког корпуса ВРС. Искористивши почетно несналажење и можемо рећи бјекство првог комаданта корпуса за Београд, генерала Видоја Вујовића, који се задржао 72 часа на тој функцији, усташе су оваладале једном трећином требињске општине, бројним стратешким котама, скоро цијелим Мостаром, Подвележјем, долином Неретве (акција ХВ, ХВО и ХОС-а – Липањске зоре). Мора се рећи да је током 1992 нападе на положаје ВРС изводила регуларна хрватска војска у спрези са ХВО, ХОС-ом и АБиХ.

Зашто је ово значајно? Потписивањем вашингтонског споразума 1994. године у које је заустављен рат између плода и цвијећа, муслиманска влада је дала право ХВ да уђе у БиХ да би јој помогла у обрачуну са Србима. Ако узмемо у обзир да је ово на неки начин легалан документ, иако је та влада заступала интересе само једног народа а пред свијетом имала маску пропалог братства и јединства, онда можемо рећи да је једини агресор на БиХ у суштини била Хрватска, која је више пута упадала у БиХ. Међутим, пошто је у рату против Срба све дозвољено, ова чињенциа се стално гура по тепих. Но, за другог комаданта и до краја рата неприкосновеног постављен је генерал Радован Грубач. Убрзо креће оснивање бригада ВРС на овом подручју. Команда корпуса је била у Билећи, краћи период у Ластви (источно од Требиња), а корпус су сачињавали:

1. Моторизована бригада (Требиње)
15. Пјешадијска бригада (Билећа)
18. Лака пјешадијска бригада (Гацко)
8. Моторизована бригада (Невесиње)
2. Лака пјешадијска бригада (Борци – Коњиц)
11. Пјешадијска бригада (Фоча)
14. Лака пјешадијска бригада (Чајниче)
89. Самостални мјешовити артиљеријски дивизон
284. Самостални оклопни батаљон
529. Самостални моторизовани батаљон
7. Батаљон војне полиције
7. Батаљон везе
7. Извиђачко-диверзантски одред
7. Мјешовити артиљеријски пук
7. Лаки артиљеријски пук ПВО
7. Инжињеријски пук
7. Мјешовити противоклопни артиљеријски пук
7. Санитетски батаљон
7. Аутотранспортни батаљон

Уз ове јединице корпусу је била повремено придружена и 1. гардијска моторизована бригада ГШ ВРС. Током рата у Босни покривао је фронт од тромеђе са Црном Гором и Хрватском изнад Превлаке преко Попова поља, Стоца, Мостара, Борачког језера, Трескавице па до Горажда, преко 300 километара фронта. Корпус је бројао 21.000 војника; током 1995. године корпус је имао 10.000 војника. Током рата укупно је погинуло око 2.000 бораца а тачан број рањених бораца није познат.

8. Требињска бригада је покривала подрупчје од Јаблан дола до раскрснице за Равно на путу Требиње-Љубиње. Састојала се од шест батаљона. Припадници Требињске бригаде били су углавном из Требињске општине, једино положаје изнад Конавала (Јаблан До) држали су Билећани. Бригада је имала 4.000-5.000 војника. Команданти бригаде су били пуковник Обрад Вичић, пуковник Радослав Зубац, пуковник Станић, пуковник Миладин Прстојевић и пуковник Богдан Ковач.
Билећка бригада од раскрснице за Равно до Шћепан Крста. Имала је три батаљона. Припадници ове бригаде су били из Билеће, Љубиња и Берковића. Бригада је бројала између 3.500 и 4.000 војника, а командант бригаде је био пуковник Обрад Вучковић.

Гатачку бригаду су чинили искључиво Гачани. У љето 1992. године учествује у чишћењу Тјентишта и Зеленгоре од муслиманских снага. После тога нису имали сталне положаје које су држали све до краја 1994. године када су ангажовани на планини Прењ и Борачком језеру. Бригада је бројала око 2.000 војника.

Друга лака пјешадијска бригада је држала положаје изнад Борачког језера према Коњицу и Главатичеву. Била је саствљена од бораца из Коњичке и Невесињске општине. Бројала је око 1.000-1.500 војника, а командант бригаде је био Боро Антељ. Дејтонским споразумом ово подручје је припало муслиманско-хрватској федерацији. Снаге Војске Републике Српске су се повукле у фебруару 1996. године.

Фочанска бригада је састављена од војника са територије Фочанске општине. После овладања Фочом у априлу 1992. године држали су положаје од Фоче према Горажду и према комуникацији која је Горажде повезивала са Бјелашницом и Игманом. После акције Лукавац 93 када је заузето Трново и планине Бјелашница и Игман, Горажде се нашло у окружењу па је бригада била ангажована на блокади Горажда. Бројала је око 4.000 војника.

Чајничка бригада је држала положаје источно од Горажда. Бројала је око 2.000 бораца.

Невесињска бригада је покривала терен од Шћепан Крста до падина планине Прењ на сјеверу. Састављена од војника из Невесиња и избјеглих Срба из долине Неретве, и неколико јединица из Билеће. Невесињска бригада имала је око 4.000 војника, а командант бригаде је био пуковник Новица Гушић до 1993, а од 1993. до краја рата мајор Зоран Пурковић.

Крш је дао много јунака а један од њих је неустрашиви војвода Раде Радовић који је предводио и основао јединицу Билећки добровољци. Маскота цијелог корпуса била је јединица Ћићолина основана од прогнаних Срба из долине Неретве, западне Херцеговине и Мостара. Момци који су се смрти смијали у лице. На супротној страни били су им супротстављени: 4 корпус АБиХ (Мостар), дијелови 6. корпуса (Коњиц), муџахедини, Оперативна зона Југоисточна Херцеговина ХВО – 8 пјешадијских бригада, 4 самосталне пјешадијске чете и чета ВП, ХОС, 116 бр. ХВ, 4 гбр. Пауци, 2 гбр. Громови, 163.бр ХВ, 156. бр. ХВ, 141. бр. ХВ а по птреби су довлачене снаге широм Хрватске, Херцег-Босне и крње Босне.

Велики број усташа, муџахедина и плаћеника оставио је кости у Херцеговој земљи. Искористивши почетне успјехе и деблокаду Дубровника, непријатељи су се осоколили и почели су да врше константне притиске и нападе на српску Херцеговину. Међутим добро укопани, мотивисани и свјесни шта ће се десити ако непријатељ прође Херцеговци су издржавали све нападе. До ослобађања Трнова и Рогоја Херцеговина је била скоро потпуно изолована и сама. У Главном штабу ХВ под командом генерала Јанка Бобетка, некадашњег официра ЈНА који је пензионисан након Маспока, осмишљена је операција Бура. Циљ операције је био да се заузме Невесиње и уништи невесињска бригада, Мостар ослободи притиска, и да то буде даља основица ка заузимању Требиња, Билеће и цијеле Херцеговине.

Током септембра и октобра довлачене су и гомилане пјешадијске, оклопне и артиљеријске јединице. Процјењује се да је однос снаха био 10:1 у корист усташа, што значи да је на једног припадника Невесињске бригаде која је са 4500 хиљаде бораца држала сто километара фронта долазило 10 непријатељских војника. Специјално су довучене: јединица за специјалне намјене Лудвиг Павловић, јединица Анте Бушић, АТЈ широкобријешка кажњечичка чета, Црне Мамбе – Благај, Херцеговачка бригада и мостарске бригаде. Нападом је лично руководио Јанко Бобетко. План је био да се после жестоке артиљеријске припреме убаце специјалне јединице у позадину, нападну линију снабђевања и са леђа приђу браниоцима док би много јаче снаге напале фронтално. Напад је планиран на Миторвдан зато што се знало да ту славу слави велика већина становништва и да ће борбена готовост и будност бити смањена а линије слабије попуњене. Навикле су усташе да нападају на велике православне празнике и да чине велика злодјела српском народу. Занимљиво је извући логику коалиције муслимана и усташа јер током октобра и новембра већ су се кренули разрачунавати око Мостара, Стоца и долине Неретве а овамо су заједно кренули на српски нишан.

У раним часовима 8. новембра 1992. кренула је ураганска ватра из свих артиљеријских средстава. ВБР-ови, далекометни топови, хаубице, минобацачи од 60, 80, 120 мм, као да је експлодирао вулкан. Артиљерија је дјеловала из правца Буне, аеродрома Мостар, Козице, Гораната и Благаја. Припрема је трајала више од 6 сати. Након артиљеријске припреме кренуо је пјешадијски напад фронтално и напад убачених диверзаната. Нападало се из неколико праваца Благај–Врањевићи–Камена, Благај–Рабина, Залик–Шиповац те Бијело поље–Земље. Свети Димитрије је сачувао своје Србе, јер током артиљеријског напада већина бораца је била кући славећи његово име а и они што су били на првим линијама су били заштићеини и добро укопани.

Цијело Невесиње, цијела Херцеговина се дигла на ноге. Све што је могло да носи пушку или некако да помогне кренуло је на фронт. Друге линије и резервних положаја није било. Борба до смрти, до последњег јер се знало шта ће бити ако пукне линија и усташе и балије провале у Невесиње. Наставили би свој крвави пир који нису завршили њихови дједови. Најжешће борбе биле су на чувеној коти 690 – Шћепан Крст. Тај положај су држали Вукови, припадници невесињске бригаде на челу са мајором Ивковићем. На њих су кренули специјалци из јединице „Лудвиг Павловић“ комаданта Божана Шимовића који је и погинуо на овој коти тог дана налетјевши на мину. После неколико часова борбе повукли су се. Нису могли да се дуго опораве од погибије комаданта.

Положаје на селу Врањевци држао је војвода Раде Радовић са својим добровољцима. Пршти камење, рањена земља вришти од рана нанесених од граната али војвода и добровољци се нису помјерили. Такође у српској позадини погинуо је и комадант специјалне јединице „Леопарди“, који су налетјели на српску кухињу. Једног од најбољих специјалаца ХВО-а убио је српски кувар из паповке. Тих преломних тренутака када су гинуле најозлоглашеније усташе, акција отупљује и постепено стаје.

Падале су мине на град и на болницу. Ионако сиромашна варош, имала је током 1992. године исто домицилних становника као и избјеглица. дјеца и жене су пуниле вреће са пијеском, лакши рањеници су се дигли и узели пушке, старци су кренули на фронт. Једина мисао свих душа тада је да линија не смије да пукне. Сва 4 батаљона су брзо попуњена, заузели су своје положаје и кренули у битку. Праге, троцјевци, минобацачи су кренули да косе бојовнике и црнокошуљаше. Стиже помоћ из Билеће, Гацка и Љубиња. За један дан, офанзива је сломљена а борбе су трајале још 5-6 дана. Тог дана заувијек је очи склопило 40 јунака, који стоје са Обилићем раме уз раме.

Био је то тужан дан за цијелу српску Херцеговину. Све је било завијено у црно, сви су плакали, али ти див јунаци су уткали своје кости у одбрану своје отаџбине. Нема веће љубави него дати живот за ближњег свог. Рањено је око 300 српских соколова и причињена је огромна материјална штета цивилним објектима. Усташки губици су били око 560 погинулих и преко 1200 рањених. Мада то никад нису признали, вјешто скривајући податке, дуго се ширио смрад распаднутих лешева које нису хтјели да покупе. Лично је генерал Младић долетио и одао признање цијелој Херцеговини на неустрашивој одбрани. Била је то, испоставиће се касније највећа офанзива на српску Херцеговину и једна од кључних битака за опстанак и останак српског народа у БиХ.

Дверисрпске




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *