Мистериозна смрт и загонетан крај светог Николаја Велимировића

Пише: Славиша Лекић, свештеник с.р.

Манастир Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, био је место упокојења Светог владике Николаја Велимировића.

Околности његове смрти у званичном саопштењу гласи: „18. мартa 1956, у својој ћелији пронађен је у Господу почивши Владикa Николај. Владика је био на коленима, ничице, са ослоњеном главом на кревет. У руци му је био молитвеник. Владика је водио свети живот и деловао свето. Многи у оваквој Владичиној смрти виде свету кончину, јер се преставио на коленима и молећи се“.

Али у српској црквеној заједници распрострањен је апокриф, који емитује сасвим другачију слику:

„Ми знамо да је уочи трагедије владику посетио човек, обучен у мантију. Они су дуго разговарали, до касно у ноћ. Ујутру нико није видео мистериозног посетиоца, нити је више видео кофер, који је припадаo Владици Николају.

Било је гласина да је владика у свом животу преживео шест покушаја лишавања живота, али је од овог седмог доживео да тако мучки буде убијен.

Игуманија Параскева је тврдила, да мистериозни странац осумњичен за убиство, био је, у ствари, клирик владика Дионисије. И да се код ње налази покајно писмо тог човека, који он у њему моли Светог Јоаникија да он посредује код Господа, како би њему био опроштен и разрешен неки страшни његов грех.
Игуманија је још додала да je, на уснама преминулог владике била пена, као у човека ког су отровали.“

Владика у Америци – по сведочењу Мајевског и Цокића

Године 1950, владика је живео веома скромно у Њујорку.

Трвења у српској емиграцији била су изражена тако што се „махало песницама после борбе“, шпијунским интригама и оно што је својствено становницима Балкана, у тузи наћи бар мало радости живота у егзилу.

Занимљиво се показало дружење и пријатељство између владике Николаја и његовог, сада већ пријатеља, англиканског свештеникa Канонa Вестa.

– Ви Протестанти увелико патите од атомизације. – Говорио би владика Николај свом пријатељу, пастору Весту, Запад – све покушава да разлучи у хришћанској теологији, на Павлову теологију и на Христову. Тотално сте је уништили.

– А ви сте је уништили и без теологије, одговарао би Вест, мислећи на Србе и Русе, односно на Православне народе.

***

Тих дана владика добија вест о саобраћајној несрећи која се десила професору Духовне семинарије Владимиру Мајевском, ког је владика познавао још од своје младости.

Први пут, Мајевски је дошао у Србију како би се добровољно придружио српској војсци за време балканских ратова 1912-1913. После балканских ратова, вратио се у Русију, а почетком 1920-их година, сада као избеглица, вратио се у Србију, где је постао секретар и библиотекар Патријарха Варнаве. Тако је проживео у тадашњој Југославији, око 25 година, где се повремено сусретао, или приватно или по службеној дужности, са владиком Николајем.

Када се, након два месеца лечења Мајевски прешао на кућно лечење и дошао у свој стан, владика га је сада чешће стао обилазити и посећивати. Владика је имао осећај бојкота од стране свог народа и владике Дионисија. То је био изузетно тежак ударац за Владику Николаја и он је желео поделити своје мишљење са неким. Осим тога, он никада није био у исто време у егзилу из завичаја, и изгнаник и туђ својим сународницима.

„И ми смо имали дуге разговоре, владика и ја. Обоје смо патили од исте болести – носталгије. Али, наравно, и Господ је претрпео много, а ја сам био у егзилу већ око 30 година, тако да је моја рана на души није више такo болна као у владике Николаја који је био нови имигрант, и његовa свежа рана је крварила неподношљиво“ – написао је В. Маjевски.

Када је Мајевски дошао да предаје у Богословији у манастиру Светог Тихона Задонског у Пенсилванији, одмах је поставио питање на дневни ред да и Преосвећени владика Николај буде позван као предавач у нашу богословију.

„И ускоро, после тога лично сам разговарао са Владиком о томе. Био сам запањен његовoм реакцијoм на мојe речи: изненада је заплакао као дете, почео ми је топло захваљивати и поновио је, колико му је тешко што се према њему лоше односи садашњи владикa Дионисијe.

Од септембра 1951, били смо срећни због боравка Владике Николаја у нашој богословији. Владика је предавао догматско и пастирско богословље. А у јесен 1955, након смрти нашег владике Јоне, који је уједно био и ректор, владику Николајa смо једногласно изабрали за ректорa наше богословије…

Манстирски округ је био веома живописан, у даљини једва приметна како се протеже једна планина, а од ње се спуштају литице, које досежу све до малe реке и шумског језера, где је стационирана једна двоспратна бела кућа, и ту је провео своје последње године, владика Николај. Ова кућа нема неки нарочити архитектонски дизајн и није богато украшена нити је нове градње. Године су оставили свој траг на овом усамљеном здању, које иако не блиста својом изгледношћу, но унутраршњост је опремљена практичном америчком комфорношћу и осталим удобностима, потребним за живљење у једном дому…

Последњих неколико година и ја сам живео у овој кући, не само под истим кровом са Владиком Николајем, већ да тако кажем, „раме уз раме“ са њим. Зато сам имао то задовољство из дана у дан, не само да посматрам изблиза његов живот и рад, већ и да проводим много времена са њим у незаборавном разговору, где ми је Владика безрезервно преносио своја богата духовна искуства и са пуно поверења ми је указивао на многe животне недоумице. Први пут живимо у кући само нас двојица, Владика Николаj и ја“.

Владика је живео у осами и повучено, али ипак не тако давно, у Њујоршком његовом периоду живота, његова скромна соба је била место окупљања, не само српских избеглица и емиграната, већ и оних руских емиграната, који су живели између два рата у Југославији.

Но, чак и тада, у раним годинама избеглиштва, када су eмигранти подржавали једни друге, организовали су разна окупљања и сусретања једни са другима, Владика је чак и тада, у том „бучном дружењу“ тражио самоћу. Наравно, он није дозвољавао себи да увреди госте тако, што би демонстрирао своју „усамљеност у маси“, не. Уморивши се од дугог разговора, владика би напуштао дружење за само неколико минута, да би се потом вратиo видно освежени и духовно ободрен.

Понекад, међутим, било је неопходно имплицирати да „сваког госта за три дана доcта“. Доносимо пример који у својој књизи описује отац Драгољуб Цокић.

Дођоше нам једном много руских: кнезовa, официрa, и чиновника. После једно сат и пол мирног седења и „ћаскања“ Владика се наже и тихо ће Драгољубу на ухо:

– Већ су се заседели. Иди ти и скувај кафу.

Драгољуб одговори:

– Да ли ће то помоћи да им се покажу врата?

– Они су живели у Југославији. И знају да када се послужи кафа, значи „причи је крај“.

Испоставило се да је био у праву. Чим су попили кафу, и почели су да се обраћају владици за благослов. Владика се задовољно смешкао и мени намигивајући рече:

– Видиш, да сам био у праву…

Тако да је своје блискe пријатељe владика отправљао, веома лагано и без икакве „дипломатије“:

– Хајде, одлазите. Ви мене наравно, схватате!

Његов глас је био у исто време и заповеднички и пријатељски, без икакве иритације и нико од посетилаца се није осећао тиме пониженим или осрамоћеним.

***

На Свето-Тихоновској семинарији, Владика je предавао догматско и пастирско богословље. Његова предавања су занимљива и оригинална, живахна и сликовита. Настава се не завршава са завршетком наставе у Богословији.

Владикина келија је била отворена и даље за семинаристе. У последње две године живота владика преузима у своју предаватељску дужност и трећи предмет-омилитику. Уочи сваке недељe или празника, ученици би дошли код Владике и произносили би своју будућу проповед. Тек након исправки проповеди, семинариcта би добијао одобрење да сутра-дан може исту проповед произнети и јавно у цркви и на богослужењу.

Понекад, се међутим и сам Владика консултовао са студентима у вези своје будуће проповеди. Заиста је све то чудно деловало, тај животни владичин стил који он води, а о којем пише отац Драгољуб у својим мемоарима:

„Стигло нам је Бадње вече (вече пред Божић). Потребно је било богослужити и проповедати. Налазили смо се код владике у његовој кући. Одједном ми нареди:

– Читај.

Учинио сам како је рекао. Прочитао сам кратку беседу о Рођењу нашега Спаситеља.

– Како ти се чини? – Упита Владика.

– Мени се није свидела, – рекао сам кратко.

– Зашто?

– То је зато што се тада сви тискају у гомилу, а Ви их поздрављате и сусрећете речима „Христос се роди“! Ја бих их поздравио речима: „Где сте“?

– И то је све?

– Да, све. Још бих додао: „Где сте ви били браћо јуче? Прекјуче? Целе године вас није било, а сада на Божић сте дошли“!

– Ти не разумеш. Желиш из цркве изагнати и ове који бар једном у години дођу. – Затим упита: – Шта ти се друго не допада?

– Ја не волим ове клупе у локалним црквама. У нашим црквама биле су столице само за слабе.

– Опет, не разумеш. То је боље да људи мисле о Богу седећи, него да стоје, мислећи о својим о ногама“.

Владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да се уједине…

Неколико Срба је у то време прешло под окриље РПЦЗ. Мeђу њима је био и некадашњи судија Црквеног Суда Жичке Епархије – Јован Сарачевић, кога је под именом Сава замонашио архиепископ Леонтије Чилеански, и који је најпре у Аргентини рукоположен за јеромонаха, да би касније био изабран за епископа РПЦЗ у Едмонтону – покрајина Алберта у Канади.

Почетком педесетих, због лошег стања у Српској Цркви, Руској Заграничној Цркви је пришао и Михаило Тошовић, такође једна од значајних личности за српско Истинско Православље. Године 1952. био је изабран за наставника Светог Писма и Грчког језика у руској семинарији Свете Трoјице у Џорданвилу. У Џорданвилу је и замонашен, добивши име Арсеније. Касније је хиротонисан у јеромонаха, а потом унапређен у звање архимандрита. Средином 50-их година, са благословом митрополита Анастасија, почео је да издаје духовни часопис „Српски мисионар“, у коме је разобличавао отпадништво Српске Цркве, МП и „светског православља“. Отац Арсеније је убеђивао Србе да је, због поробљености Српске патријаршије од стране комуниста, неопходно да се одвоје од патријаршије, и залагао се за оснивање Српске Заграничне Цркве по узору на Руску Заграничну Цркву. Епископ Николај Велимировић је подржао ову замисао оца Арсенија, међутим, већ 1956. он се упокојио.

Владика Николај је умро под јако сумњивим околностима и постоји озбиљна сумња да је убијен.

Поводом чланка оца Арсенија „Слободним Србима – слободна и нормализована Црква” епископ Николај је 9.12.1954. писао оцу Арсенију: „Читао сам Ваше чланке и дивим се Вашем познавању Канонског права. Камо да је патријарх Гаврило при одласку у Југославију учинио оно што је патријарх Тихон учинио, то јест да је оставио поруку архијерејима ван Отаџбине да управљају Црквом у дијаспори по својој мудрости, а не да чекају од њега упутства из „тамнице“. Да је Гаврило то учинио, стање наше Цркве изван Отаџбине било би до сада сасвим другачије. Но пропуштено се не поврати. Но, ипак, надамо се да ће Господ помоћи све на добро и да неће заборавити своју Невесту, Цркву Светосавску.

Ово у вези Вашег писања, јасног и енергичног…“

Ђоко Слијепчевић, историчар Цркве антикомунистичке оријентације, али уједно присталица патријарха Германа, 1963. године је писао: „Дионисије покушава да се брани својим антикомунизмом, који је дуго времена био врло проблематичан, а касније ништа друго него гомила шупљих и штурих фраза – прапорац који звечи… Како, стварно, стоји са анти-комунизмом владике Дионисија? „Српска борба“ од 28. јуна 1962. године, данас главни савезник и бранилац владике Дионисија, навела је неколико његових „анти-комунстичких исклизнућа“. Ево, која су то: у једном своме чланку од 7. новембра 1957. године, објављеном у „Американском Србобрану“ од 16. јануара 1959. године, владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да се уједине. „Српска борба“ пише: „Али, можда ипак има логике у овом поступку г. Дионисија, јер и начин на који је он водио акцију за „српско окупљање“ и идеје које је изложио у свом чланку о стварању Савеза равногораца, заиста су много ближи Карлу Марксу и његовим „пролетерима“, него светињама и интересима српског народа и Српске Православне Цркве. Овде је, могло би се рећи, владика Дионисије био жртва своје идејне и идеолошке збуњености: онда је био збуњен, па је касније „прогледао и нашао прави пут“. Чињенице веле, међутим да је све то било друкчије: владика Дионисије је поздрављао Стаљина, славио и хвалио Тита и његову „народно-ослободилачку војску“ и, разуме се, дуго био на платном списку Титове амбасаде у Њујорку.

„Глас Канадских Срба“ је у два маха, 25. јула и 12. септем бра 1963. јавно тврдио да је владика Дионисије „у јесен 1944, телеграмом преко др Шубашића поздравио маршала Тита и његову храбру народноослободилачку војску. Он је био на платном списку југословенске комунистичке амбасаде у Вашингтону све док му српски прваци у САД нису обећали да ће му они давати издржавање. Он је, једини од српских епископа, с одушевљењем поздравио, 23. октобра 1958, стварање Македонске православне цркве, као „чин велики и веома користан за нашу Цркву“ („Глас Канадских Срба“ од 12. септембра 1963). У истом чланку, у коме је изнео горњу тврдњу, а који носи наслов „Његова Светост господин Герман, пети патријарх обновљене Пећке патријаршије“ („Глас Канадских Срба“ од 23. октобра 1958), владика Дионисије је, наводно хвалећи новог патријарха, рекао и ово: „Први велики, а можда од највеће важности за целину СПЦ, потез новог Патријарха, био је целисходно решење питања тзв. Македонске цркве“.

Тада није владика Дионисије ни помишљао да, у било коме смислу, осумњичи правилност избора Патријарха Германа, јер је писао и ово: „И тако, решио је Дух Свети и Изборни Сабор СПЦ, да на столицу српских патријараха дође Епископ жички Герман, неоспорно веома способан и даровит човек, активан и пун сваке врлине“ („Глас Канадских Срба“ од 23. октобра 1958)“. Слободан Драшковић, који је био 1963. један од главних Дионисијевих присталица и играо велику улогу у одржавању тзв. Црквено-народног сабора Американско-канадске епархије на коме је поменута епархија одбила послушност патријаршији, године 1967. је писао: „О владици Дионисију нема потребе много да се говори. Његова политика, не само до маја 1963. године, него и после 1963. године, упркос и насупрот јасним и категоричним одлукама Црквено-народног сабора, била је у знаку коегзистенције са јерархијом поробљене и уланчене Српске Православне Цркве у Југославији.

Марта 1966, дакле после скоро четири године борбе против Брозовог патријарха Германа, он се жалио ноторном совјетском агенту, „руском патријарху“ Алексију, на Германа, и од њега тражио правду!“ О томе да се Дионисиjе издвојио искључиво из личних разлога сведочи и чињеница да се неколико пута изјашњавао против било каквог одвајања од „Мајке Цркве“, све док није био стављен под суспензију и схватио да ће бити осуђен.

Осим тога, није био проблематичан једино „анти-комунизам“ владике Дионисија. Наиме, 1957. епархија Америчко-канадска СПЦ на челу са епископом Дионисијем ушла је у састав јеретичке екуменистичке организације „Националног савета цркава Америке“. Дионисије се није задржао на томе, него је већ тада (педесетих година) почео да практикује најекстремније облике екуменизма. У „Православној Русији“ (бр.17,1959) изашла је следећа белешка: „У недељу 15./28. августа одржала се у Бафалу (Лакавана) свечаност освећења ново подигнутог српског храма Св. Стефана. Свеноћно бденије служио је парох прота Миодраг Ђурић, уз учешће двојице српских свештеника и једног свештеника англиканске цркве. Ујутру је био свечани дочек епископа Дионисија и епископа англиканске цркве Скејфа.

Служило је 15 свештеника, у чијем су саставу поред Срба били англиканци, Белоруси и Украјинци – самосвети, а такође Украјинци архиепископа Паладија. Поред епископа Дионисија као најстаријег, у служби је учествовао и епископ Скелф, говорећи неке возгласе. Он се и целивао узајамно са еп. Дионисијем: „Христос међу нама – и јесте и биће“. Он се причестио Светим Тајнама заједно са епископом Дионисијем, после чега је епископ Дионисије причестио и све свештено служитеље. На банкету еп. Скејф говорио је како он цени православље и како је срећан што Америка има могућност да на своме земљишту види дивно православно богослужење. Он је ту изјавио да по својој могућности даје жртву на грађење храма – две и по хиљаде долара“… Уочи самог освећења цркве епископ Скејф позвао је еп. Дионисија и лакаванског пароха код себе и показао да су „епископали“ послали нашој цркви у Југославији 75.000 (седамдесет пет хиљада) долара. Ту је еп. Скејф показао још и слике с киме се он све од православних раније причешћивао, као са патријархом јерусалимским и цариградским, као и нашим Викентијем (патр. Викентије Проданов, прим, С. Лекић). А пошто се сутрадан причестио са епископом Дионисијем, дао је на банкету две и по хиљаде долара за цркву лакаванску“. О црквеној ситуацији у српској дијаспори отац Арсеније Тошовић је 1964. писао: „Епископ Дионисије недавно се први пут позитивно позивао на „Мисионар“, ради његовог писања о одвајању од поробљене Патријаршије у Југославији и ради тога писама владике Николаја. А онда је осуђивао јеромонаха Арсенија као оног који је „за одвајање од Патријаршије“. И тек кад је већ био суспендован и кад је јасно било да ће бити осуђен, он се сетио да Црква наша у Југославији није слободна и да њега не гоне само што је крив као нико, него зато што то комунисти хоће. А право говорећи, нико није више учинио за комунистичку ствар и разарање Српства у Америци него баш тај исти „Велики“ Србин и велики антикомуниста Дионисије. Да Тито по целом свету тражи свог човека за ово место, не може га бољег наћи од еп. Дионисија, не помињући чак његове благодарствене телеграме поводом „ослобођења“ Београда – „Оцу народа Стаљину“…

Последњи дани и загонетна смрт, Светог Владике Николаја

Кратко је горе дакле изнето у ком периоду је у Америци боравио владика Николај, и да је то био период, када је епископ Дионисије певао дитирамб, хвалећи Стаљина, Тита и њиховог, ткзв. „црвеног патријарха“, Германа. Осим тога, сама појава на америчком континенту духовне величине не само православља, већ врсног теолога читавог Хришћанског света, била је „знак“, против ког се просто борио епископ Дионисије, како на том континенту, поред владике Николаја не буде помрачен његов, као тамошњег епископа ауторитет.

Као српски епископ у САД-у, Николај Велимировић, неколико година после рата, био активан у дешавањима у српској емиграцији у САД, те као ректор богослови је у Либертвилу, а повремено је предавао и на академији Светог Владимира и на богословији у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Педесетих година владика Николај се повукао из јавног живота, и настанио се у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, где је у манастирској богословији предавао догматско и пастирско богословље и омилитику, а касније (1955.) је постао ректор богословије.

Мајевски пише: „У току последњих година живота владике Николаја, код нас, у манастир (Св.Тихона у Пенсилванији), долазио је један Србин, нови емигрант. Владика није био тиме нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин – после одсуствовања више од једне године – наједанпут се поново појавио код нас, у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године.

Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је семинарист најстаријег разреда имао да проповеда у далекој парохији. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире… Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике.

А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио у умиваоницу поводу, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од владике, нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима Владике Николаја.

Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи, са оцем инспектором и певачима, кренули су у 7,00 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао. Тада је отац Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине келије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља; решили су да чекају владику.

И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује се за његово здравље… Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају.

Попричали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на врата, но такође одговора није било. Тада је силом отворио врата. И видео је овакву слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али одмах је приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње. Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније. Узрок смрти, без сецирања, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши сецирање ).

Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос. Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертвилу. Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге.

Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у манастирски храм и одевено у одежде… Другог дана ујутро дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио у манастиру и семинарији. У присуству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: „За живота ти си ме много мучио… а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди“. Затим, са неколико Срба који су допутовали са њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (у нашем дому у семинарији) и подвргао их потуном опустошењу: покупили су кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је интересовала кореспонденција владике и његове белешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли… Кад сам допутовао, собе владике Николаја представљале су неописиву слику опустошења: све је било испретурано и на поду лежале су стотине писама, листова, кутија и др. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке…

Све то се могло догодити тако само ради мога одсуства. Да сам ја био на месту, то, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике, до позива полиције из суседњег места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да код таквог човека, каквим смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру, није могло а да не буде писмене воље за случај смрти, или чак формалног тестамента. У то мене убеђује не само његов карактер, него и друге околности. Но о томе, такође други пут .“

Икона Небеске Србије: свети Николај (горе десно) у логору Дахау

_______________________________

Види: јеромонах Арсеније, „Слободним Србима – слободна и нормализована Црква“,
Српски мисионар, Holy Trinity Monaster y JORDANVILLE, N. Y., U. S . A ., бр.19,1964,
објављено најпре у: „Српско Јединство“, новембар 1954.

Мајевски В, „Смрт владике Николаја“, Српски мисионар,
Holy Trinity Monastery JORDANVILLE, N.Y., U. S. A., бр . 2 (март- април ),1958).

Ђоко Слијепчевић, „Огрешења владике Дионисија“, Искра, Минхен, 1963, стр .13-14

Слободан М. Драшковић, „Којим путем?
порука младом српском нараштају који Броз није успео да преваспита“, Чикаго, 1967, стр. 60.

http://www.srpska.ru – Обстоятельства кончины святителя Николая (Велимировича)

 

Васељенска