МИЛОРАД УЛЕМЕК ЛЕГИЈА: Октобар шести (1)

Пише: пуковник Милорад Улемек Легија

Често су се могли чути коментари да се Шести октобар и није десио. Да на тај дан није урађено оно што је требало да буде урађено, мада никада нико није детаљно и убедљиво објаснио шта је мислио када је то изрекао. Такав резон се могао протумачити или схватити као фигуративна изјава или метафора, можда и као парадокс?! Ја такву изјаву сматрам чистом демагогијом, зато што су је потезали они који су морали, а нису, да објасне њено значење.

Милорад Улемек Легија - Октобар шести 1. део

Сматрам да се Шести октобар и те како десио и да су се тога дана дешавале многе ствари, можда не по мери оних који су после кукали за некаквим пропуштеним шансама. Али, то је само одраз њихове способности или неспособности, незнања или нехтења, или фокусирања на неке само њима унапред зацртане циљеве, који нису имали никакве везе са колективном добробити, као што је требало да буде, већ борбом за лични престиж и што боље позиције.
Неки су то остварили тако што су „висили“ по разнм редакцијама и гостовали по разним тв студијима дајући бесмислене изјаве и интервјуе, истичући себе и своје заслуге. Други су се, пак, дохватили аутоматских пушака и заједно са групама криминалаца, који су им се одмах нашли при руци, упадали у разноразне институције: Царину, „Генекс“, Трговински суд, Народну банку и друге. И после толико времена, ти неостварени ликови данас упорно помињу и понављају, као мантру, да се Шести октобар није десио. А десио се, опет понављам! И те како се десио!
Мени је Шести октобар почео на необичан начин. Ишао сам на састанак са човеком који је био главни организатор „државног удара“. Јер, ако неко заиста мисли да се Пети октобар десио спонтано и вољом народа, тај је или много глуп или је невиђени лицемер. Док су три „мерцедесова“ џипа клизила скоро пустим улицама, не знам ни сам због чега сам се сетио двадесет и седмог марта уочи Другог светског рата. Можда због неке сличности, којом су подстакнути догађаји. И онда, као и сада, страна агентура је платила одређену групу ускогрудих људи да изведу оно што им је одговарало и што су хтели да се деси. И десило се. Тада су платили Енглези, а Петог октобра, можда су они опет били на списку који су били заинтересовани да се овде промени власт. Уосталом, Енглези су то стално радили и у протеклим временима. Једноставно, могло им се. Тако је, на крају крајева, и изграђена њихова империја, у којој се, све доскоро, никада није ратовало.
Као што су Енглези оног Двадесет и седмог марта успели да пронађу оне који су били спремни да „продају веру за вечеру“, тако им ни сада није било тешко да опет понове исто, само што је сада списак оних који су били заинтересовани за промену, односно обарање режима у Београду, био много дужи од оног ранијег. Онда су комунисти тај догађај Двадесет и седмог марта приписали у своју заслугу. Да има ироније у томе, па чак и у историји, показује и овај данашњи догађај, сада – док се возим опустелим улицама – већ јучерашњи, то ће као заслугу себи приписати њихова деца, мислим од оних комуниста, од ономад. Зашто ми је све то пало на памет, док сам ишао на састанак са Зораном Ђинђићем?! Онако. Ко оно рече, да се историја понавља?!

* * *

Возио сам полако, хтео сам да мало саберем утиске који су се данас увукли у моју главу. Пре поласка сам попио три „ред була“, да бих одагнао поспаност и умор, који су ме огртали својим невидљивим плаштом, све више како је време запазило у ноћ. Састанак је уговорен на врху Добрињске улице. Била је то једна слепа улица, која је ишла поред Скупштине Србије и завршавала се тротоараом. Преко пута је био „Евросалон“. Знао сам да су намерно изабрали ту улицу. Ем је била „слепа“, ем у центру града. Не знам чега су се плашили, нисам размишљао да је то можда нека замка за мене. Чему, није било сврхе да се тај састанак организује јуче, пре Петог, онда бих још можда и помислио да то може да личи на замку?! Овако данас, када је све било готово, не ради се о замци. Ипак, иако сам покушао да останем потпуно неутралан у вези са дешавањима око избора, није ми то баш пошло за руком.
Негде у првој половини септембра, Душан Спасојевић је тражио контакт са мном и то посредством Александре, премда је то могао да уради и другачије, али ваљда је ишао на сигурно, јер су се он и Александра познавали и боље и дуже, него он и ја. На тој линији смо причали, а о чему другом него о изборима. Питао ме је за мишљење: шта и како?! Нисам се тада много отварао. Прво, нисам знао из каквих побуда је дошао на тај састанак и ко га је послао, односно у чије име наступа. Друго, у то време је, како у држави тако и у Служби, владала општа параноја, скоро су сви све гледају некако попреко. Вртели смо се у круг. Када је видео да не може да ме отвори и да неће од мене добити никакву информацију, онда је испалио конкретно питање. Питао је да ли бих пристао да се видим са Ђинђићем? Тајно, накратко?! Одбио сам. То је било зато што сам знао да не може остати тајна; Барем не за Службу. Друго, да сам хтео да се тада видим са Ђинђићем, урадио бих то преко мени много сигурније везе, браће Веруовић. Знао сам се са њима читав свој живот, и знао сам да су радили и били блиски са Ђинђићем. Такође, нисам имао разлога да се виђам са њим. Ја сама био припадник Службе и једно такво виђање би било равно издаји. Мене политика није занимала и уопше нисам хтео да се петљам у те ствари. Нисам хтео да будем било чији језичак на ваги. Захвалио сам се Душану на понуди и тако смо се растали.
Десило се још једно слично цимање, мада је оно било после избора, када је већ било очигледно да ће се десити некакав пичвајз. Сада, док пишем ове редове, не могу да се сетим да ли је до контакта дошло преко мог рођеног брата или преко једног припадника Јединице. Није ни битно, битна је суштина догађаја. То се десило можда трећег или чак четвртог октобра, добио сам поруку да Мали Бургија мора да се види са мном. Мали Бургија је био Милан Веруовић, онај млађи од браће Веруовић. Одмах ми је било јасно зашто хоће да се видимо, као и то ко га шаље на тај састанак.
Вићење смо заказали у кафићу ,,Фирма“, код ,,Политике“. Намерно сам одабрао јавно место, зато што је у тим данима параноја достизала врхунац. Како смо се познавали читавог живота и при том били у добрим односима, нисмо се много одмеравали нити нешто околишали. Ја сам знао и то ко га је послао и зашто, а он је знао да ја то знам. И зато, чим нам је стигло пиће, ја сам му рекао да пређе на ствар. Он ми је рекао да његовог шефа занима да ли је Јединица добила некакве посебне задатке, а који су везани за Пети октобар, односно за велике демонстрације, које би требало да се одрже?! Рекао сам му да не могу да му кажем, а стварно сам тако и мислио. Зашто бих ја неком из опозиције преносио шта се дешава у Служби?! Себе нисам сматрао режимским човеком, али сам се сматрао припадником Службе, и нисам хтео да кршим наша правила. Мало затечен оваквим мојим одговором, Миланче није даље наваљивао. Мало се био сморио, јер је, колико сам могао да проценим, био сигуран да ће од мене добити неки конкретан одговор, који ће моћи да пренесе свом шефу, који га је послао са конкретним задатком. Ја сам занао да се они највише плаше Јединице. Највише због тога што смо били тотална непознаница. О нама се мало знало ван редова МУП-а, а и у самоме МУП-у нису баш имали неке информације. То је и био највећи разлог због кога су нас се плашили. Чуо сам да су нас звали „Преторијанска гарда“, али то није било тачно. Такве гласине ми никада нисмо демантовали, тако да је и само наше избегавање од појављивања у јавности, само још више допринело тој некој мистерији, која је била ширена око нас.
Нас двојица смо стајали покрај шанка и присећали се неких наших доживљаја из детињства. Дошло је време да се растанемо.
– И шта да кажем шефу? – није издржао да ме не упита на самом крају нашег виђења.
– Кажи му да он ради овој посао, а ја ћу свој.

* * *

Из Кнеза Милоша улице скренуо сам у улицу Народног фронта, у контра-смер. Паркирали смо се код биоскопа ,,Одеон“. Овде је било поприлично гужве. Појава три црна џипа, која скрећу у једносмерну улицу, није прошла незапажено. Људи су одмах почели да се скупљају и да загледају. Преко везе сам рекао момцима да остану у возилима. Како смо сви били у маскирним униформама, знао сам да би то, уколико бисмо изашли, само привукло додатну пажњу. Овако сам изашао сам. Маса је мало устукнула, када сам се појавио. На глави сам имао црвену беретку. Кренуо сам лагано ка Добрињској. Део оне масе, која се већ скупила, кренула је за мном. Када сам стигао до ћошка, видео сам неколико наоружаних људи, који су стајали при дну улице и забрањивали да било ко уђе у улицу. Међу њима сам препознао Николу Бајића, кога сам познавао годинама раније, јер је долазио у мој стари крај да се коцка. Када сам видео да држи аутоматску пушку, могао сам да се само насмејем.
– Пази да не упуцаш кога са тим!
– Ма тако су нам рекли – одговорио ми је смушено.
Нисам га питао ко му је то рекао, нити ко му је дао пушку. Ионако је било лудо и хаотично време. Он ме је повео узбрдо; негде на половини пута су ме на сред пусте улице сачекали Душан и Чуме. И они су у рукама имали пушке. Хтео сам да их питам: „Да ли су и њима ‘тако рекли’?“, али сам се суздржао.
Пењући се на сам врх улице, приметио сам како по улазима њених кућа стоје неке прилике у сенкама. Ваљда им је то било обезбеђење?! Када смо дошли до врха улице, ту је стајао исти онај џип којим су Душан и Чуме дошли онај дан на Институт безбедности. Касније сам сазнао да је то био џип који је покојни Сколе наручио пре него што је убијен. Када смо скоро изашли у улицу Краља Милана, ту сам видео велику гужву. Било је као на корзу. Довели су ме до џипа, тада је Чуме почео да се дере и да маше оном пушком на неке момке, који су стајали близу џипа, да се склоне. Ваљда се осећао јако важним, па је морао да скрене пажњу на себе. Крајичком ока сам уочио да је мећу тим момцима, на које се Чуме драо, био и Никола Сандуловић, за кога сам знао да је у Ђинћићевом обезбећењу. У том тренутку ми је Чуме био потпунао смешан. Николу сам познавао још из клиначких дана и знао сам да би Чумета могао да носи само са своја два предња зуба. Зато сам рекао Чумету да мало „смири доживљај“ и да не скреће пажњу. Отворили су ми задња врата џипа и ја сам ускочио у њега. Одмах сам „извалио“ да је блиндиран. Због уличне расвете, унутра је било довољно светла. Ђинђић је седео наслоњен на супротна врата, некако полуокренут према мени. На возачевом седишту је седео Драгољуб Марковић. Ђинђић га је замолио да изађе и да нас остави насамо. Оно што сам одмах приметио у Ђинђићевим очима, био је страх, какав сам много пута препознавао и код многих других људи. Није то био страх од мене нити од овог сусрета, јер ја нисам долазио на овај састанак да бих му наудио на било који начин, нити сам то могао с обзиром на позицију у којој сам се налазио, осим ако нисам био суицидан, али нисам. То је био страх од онога што се десило у протеклих двадесетак сати.Страх од оног што је учињено. Страх од непознатог, које ће се можда дешавати.
– Ја сам Милорад – пружио сам му руку.
– Зоран – одговорио ми је и широко се насмејао.
Ћутали смо неколико секунди.
– Шта се дешава? – пробио је он први насталу тишину.
– Дешава се то да је све отишло у курац. Разјебали сте цели систем и Милошевић је тотално аут – одговорио сам, гледајући га право у очи. Он је имао озбиљан израз лица, као да сад важе, мери или упорећује ове моје речи са неким информацијама које је имао или није.
– И шта сад? – питао ме је.
– Пре него што ти одговорим, морам да те питам нешто, чисто да би неке ствари биле јасније и постављене на право место – климнуо је главом. – Хоћу да те питам да ли си ти инсистирао ово наше виђење? – гледао ме је мало зачуђено. – Питам те то због тога, јер не бих желео да било ко злоупотребљава целу ову ,,причу“.
– Не разумем.
– Види, не бих волео да су ови, који су мени пренели поруку да си тражио да се видимо, сами то смислили. Мени кажу да си ти тражио да се видимо, а теби да сам ја тражио, и да тако искористе целу ову ситуацију, правећи поене за себе.
– А то, па не, ја сам тражио контакт, али добро размишљање, нисам мислио да би неко то злоупотребио на такав начин.
– Свашта се дешава, па сам само хтео да одмах на почетку проверим како ствари стоје и ништа више – рекао сам, а он се осмехивао. – Е, а сад за оно: „и шта сад?“ Мало је чудно да ти мене то питаш.
– Па питам те зато што је све ово ишло некако брзо. Мислио сам шта сад, у смислу да ли се спрема некаква интервенција или ће некаквне снаге да изађу на улицу, или тако нешто?!
Сад сам ја морао да се насмешим. Ови очигледно још увек нису схватили шта су заправо урадили.
– Нема никаквих снага и нико неће интервенисати против вас.
Он ме је гледао у неверици.
– Зајебаваш! – није могао да издржи.
– Не, не зајебавам, али морате да знате и да сада оваква анархија не сме да се настави.
– Шта предлажеш?
Објаснио сам му да ни случајно не упадају у полицијске станице, нити да се, под било каквим условима не приближавају војним објектима.
– Сада треба да под хитно успоставите ред на улицама. Ако имате неку редарску службу или нешто слично, онда нека они воде рачуна, да се ноћас не пали и не пљачка. И под хитно морате да успоставите контакт са надлежнима у полицији, полиција мора да се врати на улице и да настави да обавља све своје активности. У супротном, имаћете анархију. А она води само у једно… – прекинуо ме је.
– Знам, води у хаос.
На шта сам ја кимнуо главом.
– Шта је са Војском? – питао је.
– Ништа, Војска неће интервенисати; Јер, види, ако до сада нису изашли, онда неће ни излазити. Павковић цинцулира као и обично, чека и гледа како би могао да уради нешто, због чета би баш он био спаситељ. То је тако са њим.
– А, ако, ипак, изађу?!
– Неће, али опет понављам, немојте да цела ова „прича“ потоне у још већи хаос од овог сада. Оно са упадом у Полицијску станицу Стари град вам није требало. Имали сте среће. Да је погинуо само један полицајац, ти и ја не бисмо овако седели и причали, а наш данашњи излазак не би сигурно изгледао овако. Али, добро, сад би требало само спустити лопту – застао сам, а он је кимао главом. – Још нешто, кад сам већ почео. Немој случајно да дозволите да нека усијана глава позове руљу на Дедиње, па онда она крене. Никаквог линча неће бити, нити ће то бити дозвољено. Овде се сигурно неће поновити Румунија.
Нема шансе да нам се то деси, па да нам се смеје цео свет.
– Не, то се сигурно неће десити. Није планиран никакав одлазак на Дедиње. Ми смо хтели да се изборимо за победу, коју смо остварили на изборима, а сад неке ствари ће се одвијати својим током. Мени је најважније да знам да никакве снаге неће интервенисати против нас…
– Неће! – поновио сам, пресекавши га у пола реченице. Причали смо још неких десетак минута о неким необавезним темама, којих се сада, док ово пишем, не могу баш да сетим. На крају нашег сусрета, питао ме је да ли могу да дам реч да неће бити никакве интервенције.
– Види, ја могу сада да гарантујем само за себе, мада не знам ко би други могао да интервенише, јер је полиција у великом расулу.
– А ако војска изаће?! – изгледа да му то питање у вези са војском није дало мира.
– Рекао сам ти да не верујем да ће војска да излази. Просто, они немају кога да изведу на улице, а не верујем да би их она деца послушала.
– Добро, ево, је л’ можемо овако да се договоримо – пресекао ме је. – Ако се деси да којим случајем војска интервенише и употреби прекомерну силу, да ли ми можемо да рачунамо на тебе и твоју Јединицу?!
Хтедох да га упигам: ,,Који то ‘ми’?“, али сам одговорио више дипломатски.
– Ако војска буде ударила на народ, ми ћемо стати измећу и нећемо то дозволити, мада опет понављам да је то скоро невероватно. Видео сам да му је лакнуло.
– Реч?!
– Реч!
Руковали смо се.

* * *

Када сам се вратио на Институт безбедности, било је већ прошло пола три. У повратку сам возио полако. Хтео сам у својој глави да на миру саберем утиске и да сложим појединосги из овог сусрета.
Прво, било ми је јасно да ови из ДОС-а нису баш свесни шта су урадили и шта се то догодило, односно до које је мере држава, а самим тим и власт, уздрмана. Друго, они су били у великом страху од непознатог и од тога шта ће се сада дешавати. Вероватно су били у чуду како су тако лако урадили све ово данас, а да им полиција, практично, није пружила никакав отпор. Зато су били у некој параноји, мислећи да сада власт спрема неки контраудар. Треће, они нису знали шта да раде сутра, када сване дан. Био сам сигуран да су се они спремали за протесте, који би требшто да трају можда недељу дана, па и дуже, и да ће се тако натезати са државом. Ово од једног дана, па чак ни од једног дана, их је засигурно изненадило и мало им пореметило планове. Морао сам да се насмејем, када сам се сетио колико сам пута раније говорио: „Јебеш државу, ако нешто може да је сруши за неколико сати.“ То бих углавном одговарао, када би ми ови из Службе тражили контакт где могу да ме нађу, ако се деси нешто непредвиђено. Тако је било годинама уназад. И, ево, сад се десило. Држава се буквално распала за неколико сати. Добро, било је јасно да се није све дешавало баш тако спонтано и да су одређене струје у полицији одрадиле медвеђу услугу овима из опозиције. Мада сам некако знао, док сам возио празним улицама, да је ово било неминовно. Имао сам утисак да се Милошевић више свима смучио. И да су сви били потпуно равнодушни према ономе што се данас одиграло. И то редом: од високих функционера, па до оног задњег полицајца. Једноставно, људи су се сморили. Милошевић се мало прерачунао, да не кажем заиграо у овом последњем рату. Као да није био свестан да се сада тај рат одвија ту, код куће. И да оне снаге, које нису готово ни осетиле рат који се одвијао у Хрватској и Босни, сада и те како учествују у рату. Ковчези су разаслати по Србији. Деведесет осме и деведесет девете, многи су полицајци рат осетили на својој кожи. Видели су шта значи уложити и жртвовати себе, а онда бити изигран, издат, само једним потезом оловке, од оног који те је у тај рат и послао.
Милошевић је баш то урадио, овом задњом капитулацијом је издао све оне који су били спремни да се боре до последњег. И мислим да му се то, барем што се тиче полиције, обило о главу. Ти људи једноставно нису више имали мотива, нити вере да бране његову политику. Са друге стране, што се тиче свих оних функционера, које смо могли видети уз њега протеклих година, мислим да су и многи од њих постали тотално равнодушни према Милошевићу, поготово од момента када је ЈУЛ почео да „коси и воду носи“.
Све ми је то пролазило кроз главу док сам у њој отварао фијоку за фијоком и разгледао њихову садржину и правио анализе. Морао сам то да урадим, јер од сутра, када сване, све ће бити другачије. Мораћу да будем начисто са ситуацијом која ће се указати преда мном.
Када сам ушао у зграду Института, у ходницима је још била гужва. Момци су стајали онако у мањим групама и вероватно „бистрили“ ситуацију. Иако сам рекао да не глуваре и да искористе ово затишје пред буру да се одморе, јер се не зна шта ће донети јутро, адреналин, који је био подигнут тога дана, изгледа да се још није спустио. Брацановић је био у својој канцеларији са својим људима. Када ме је видео, само је одахнуо.
– Где си, човече, мислили смо да су те отели за таоца?
– Не верујем да би им требао неко као ја. Само би се још више увалили – пробао сам да окренем на шалу, али није ишло. Није баш био моменат, а ни време. Сви су били или сломљени или забринути. Испричао сам Дебелом шта је све било и какви су моји утисци.
– И шта ћемо сад да радимо?
– Који, то ‘ми’?
– Па, ми, Јединица?!
– Ништа, шта ми имамо да радимо, сада ће политичари да се пренемажу и да „ватају“ што боље позиције за себе?! Шта ми имамо са тим?! Право да ти кажем, не знам ни који смо курац уопше и ишли данас међу ону руљу?! На секунд сам до одлуке да издам наређење да се потрпамо и вратимо у Кулу. Немамо ми овде шта да тражимо.
– Немој то да радиш, ко зна шта може сутра, односно данас, да буде. Него требало би да одемо до начелника. Требало би да му испричаш све то са виђења са Ђинђићем.
Окренуо је број начелниковог кабинета, секретарица је рекла да није ту. Дебели је рекао да му обавезно јави када се начелник врати.
– Сигурно је да није отишао кући. Вероватно је отишао до председника – мудровао је Дебели.
Рекао сам му да идем мало да легнем, јер сам био потпуно сломљен. Све ово што се издешавало у последња двадесет и четири сата ме је тотално сломило. У канцеларији сам на под простро врећу за спавање и испружио се онако обучен. Тек тада сам осетио колико сам био напет. Дао бих годишњу плату за једну добру масажу, не мора она да буде тајландска.

* * *

Нисам осетио тренутак када ме је савладао сан. Једва сам чуо звоњаву мобилног телефона, као да је долазила са краја неког тунела. Био сам потпуно дезоријентисан од умора и спавања на поду. Када сам некако успео да се усмерим према звоњави и зграбим телефон, звоњава је престала. Погледао сам на сат, било је тачно пет сати. Таман сам хтео да се окренем на другу страну, кад се телефон поново огласи. Јавио сам се. Био је то Душан. Само ми је рекао да морамо хитно да се видимо. На брзину сам се спремио и позвао своју пратњу. Ушао сам у канцеларију код Дебелог, он је спавао на столу. Морао сам да се насмејем. Када сам га пробудио, умало није пао са стола како се тргнуо.
– Покривај ме у наредних сат времена! – рекао сам му.
Када ме је питао шта се дешава, објаснио сам му да не знам ни сам.
Са Душаном сам се срео на истом оном месту на коме смо се видели и први пут, када је покушавао да нешто извуче из мене. Кум је био са њим. Заправо, Кум је увек био са њим. Рекао ми је да је Ђинђић тражио да се хитно видимо. Питао сам га да ли се нешто десило од када сам се са њим растао. Није знао. Кренули смо према Сурчину. Како сам ја са својом пратњом био сувише упадљив, прешао сам код њих у ауто, а пратњу сам оставио у некој уличици на Новом Београду.
Довезли су ме до неке куће у Сурчину. Ђинђић је већ био тамо. Седео је у некој малој кухињи и пио кафу. Видело се на њему да је уморан. Очи су му биле црвене, као да је плакао. Помислио сам како ни ја не изгледам боље. Неки момак ме је питао да ли бих желео кафу. Замолио сам га за чај, ако му није тешко. Касније се испоставило да је тај момак био Дејан Миленковић Багзи и да смо се налазили у његовој кући.
Питао сам Ђинђића шта се то десило.
-Није се још ништа десило, али се нешто спрема.
Мозгао сам, претурао по глави шта би могло да се дешава, а да ја то не знам. Онда је он наставио.
-Војска је јуче и ноћас довукла неке силне јединице, горе на Бањицу. Хеликоптери су нон-стоп слетали и узлетали. А добили смо и неке информације да би могле да се десе неке ликвидације.
Сада сам се ја замислио: или је Павковић узео ствари у своје руке, па је хтео да уради ко зна шта, или их опасно неко плаши и ложи, пуштајући им овакве приче?! Тачно је да је јуче око поподне и увече слетело неколико хеликоптера на хелиодром ВМА, типа МИ-8. Али, није се могло говорити о довлачењу неких бројних јединица. Сто, двеста људи у врх главе. И то највероватније момака из 63. падобранске из Ниша.
-Добро, нема места паници, ништа крупно не може да се деси, а да ја за то не знам. Ти се, Зоране, мало примири, па ћемо се чути око подне. Је л’ имаш где да се склониш? – питао сам га.
– Имам, већ неколико ноћи спавам овде у Сурчину. А ови – показао је према прозору – момци из Сурчина брину се да се не догоди нешто непредвиђено.
– Добро.
Седели смо у тишини, свако у неким својим мислима и сркали свако своје пиће.
– Шта мислиш о Јовици Станишићу? – упитао ме је он изненада.
Ово питање је поставњено тако изненада, да ме је мало затекло.
– У ком смислу?
– Па, шта мислиш о њему, свако? – питао ме је.
– Па, не знам. Ја са њим нисам имао неких битних контаката, осим службених. А од када је смењен, нисам га ни видео ни чуо. Што ме то питаш?
– Ништа, онако, појављује се у неким причама, па сам чисто хтео да те питам.
Видео сам да је избегавао да ми да потпун одговор, али нисам даље наваљивао. Погледао сам на сат, било је шест сати и десет минута. Рекао сам му да морам да се вратим. Док су ме враћали ка мојим возилима, нисмо ништа причали, иако је Душан покушавао да ме пита о чему се радило. Сматрао сам да он не треба да зна, па му нисам ни рекао о чему смо причали. Брзо сам стигао у Институт. Хтео сам да се вратим пре, како се то каже, буђења, мада сам знао да је те ноћи ретко ко спавао. Дебели је био будан. Пурњавио је цигарету за цигаретом. Био је сам у канцеларији. Испричао сам му цео разговор који сам водио са Ђинђићем.
– То њих неко ложи, није искључено да међу њима имају неког лика који ради или је чак оперативац Војне службе и он им потура све те податке. Ја имам информације да Павковић једино што тренутно ради, то је да штити своје дупе. А успут гледа како да и он мало, од целе ове ситуације, да ућари, пошто је јуче пропустио своју прилику – млео је Дебели као навијен.
Иначе, он је имао веома јаке и добре информације. Био је већ двадесет и пет година у Служби и више пута одликован. Знао је да направи процену, а то је у његовом послу било важно. Док ми је све ово декламовао, схватио сам да се нека моја процена поклапа са свиме што је говорио. И то ме је мало смирило. Сада, када је ситуација у смислу „јебе луд збуњеног“ и обрнуто, важно је остати смирен и имати добру процену.

* * *

Када ме је позвала начелникова секретарица и рекла ми да одмах дођем, позвао сам Дебелог да иде са мном. Било ми је важно да уз себе имам неког са киме могу после да се консултујем и да избистрим све оно што буде речено. Начелник је био уморан, а и ми нисмо боље изгледали. Истина, успео сам на брзину да се обријем, да баш не изгледам као каква бараба у униформи. Испричао сам му шта се синоћ десило на састанку Ђинђића и мене. Он је слушао не прекидајући ме. Када сам завршио, владала је тишина неколико минута. Таман је хтео нешто да нам каже, кад му на радном столу зазвони телефон. По причи смо одмах схватили да је са друге стране био Милошевић. Дебели и ја смо се само погледали. Чекали смо да нам Марковић покаже да изађемо. Међутим, он је стајао иза свог радног стола и слушао шта му онај прича и повремено би само тихо одговарао са „да“ или „не“. Разговор је трајао око десет минута. Док сам седео, сетио сам се да нисам испричао о своме јутрошњем сусрету са Ђинђићем у Сурчину. Мотао сам по глави да ли то уопште да помињем. Размишљао сам да то све не буде погрешно схваћено. Сад одједном Ђинђић и ја као најрођенији, виђамо се сваких неколико сати. Тумбало ми се у глави и то што ми је једном Дебели рекао да нешто треба задржати и за себе. И тако сам тај сусрет прећутао.
Када је завршио разговор, начелник је сео с нама. Био је замишљен. Нисам мотао у глави шта му је то Милошевић рекао. Могао му је да каже свашта и ништа. Онда је он рекао да му је Милошевић пренео да се ови из ДОС-а спремају да емитују програм из студија РТС-а на Кошутњаку и да би то требало спречити. На ово последње, морао сам да се насмешим. Изгледа да Милошевић још није схватио да је готово. Начелник ме је питао шта мислим о томе и ја сам му рекао да је то бесмислица. Већ је у току ноћи одозго емитован неки програм. У рукама ДОС-а већ су били ТВ „Политика“ и Студио-Б, и сада неко упадање у Кошутњак не би имало никаквог смисла. У себи сам мислио да би се агонија само продужила.
Док сам то изговарао, био сам свестан по како танком леду ходам и да ове моје речи могу погрешно да се схвате. Нисам имао појма какви су планови Службе, нити шта начелник мисли о свему овоме што се издешавало. Сама чињеница да сам се, после света, у ноћи састао са воћом „државног удара“, могла је да ме окарактерише као државног издајника. То су неки, у данима који су долазили, и покушали да Ураде, у настојању да са себе скину кривицу, оправдају своју неспособност, страх и хистерију, у коју су упали пре него што су почели да окрећу џемпере наопако.
У канцеларију је ушао Френки. Сео је и слушао оно о чему се причало. И он је, када је чуо о чему се ради, рекао да се у то не би требало мешати. Рекао је да сада треба да се сконцентришемо на то да спречимо да не дође до евентуалних покушаја упада у зграде у којима је била размештена Служба. Она је, иначе, што се тиче тога, била мало у неповољном положају. Како је зграда Савезног МУП-а, у којој је пре рата била смештена главнина Службе, била погођена, све управе су биле размештене на неколико локација у граду. Само седиште Службе било је смештено на Институту безбедности и ту није претила никаква опасност од напада, зато што су око читавог Института били војни објекти. Највећа опасност је претила оној управи у згради ,,Инекса“, која је била у центру града, у улици Двадесет и седми март. Такође је у незавидном положају био и Београдски центар, који се сместио на Новом Београду, у старој згради СИВ-а. У ништа бољем положају била је и Седма управа, смештена у једној згради преко пута хотела „Метропол“, Седма управа је можда била и највећа мета, јер је преко ње ишло све прислушкивање. Ја сам поновио оно што сам ноћас рекао Ђинђићу, а то је да им случајно не падне на памет да нападају Службу, јер то неће бити дозвољено. Није ми падало на памет да дозволим тако неким полупијаним ликовима да упадају у објекте Службе и да понове оно паљење, које се десило у Скупштини.
Начелник ме је питао колико се Ђинђићу може веровати.
– Не знам колико му се може веровати, видео сам га на пола сата и први пут у животу, али сам му озбиљно предочио шта може да се деси уколико неко буде покушао да нападне објекте Војне полиције, посебно Службе. Мислим да ме је он озбиљно схватио. Предложено је да пошаљемо неколико тимова на те локације, али сам ја заступао то мишљење да не би требало уситњавати бројност Јединице, јер нас ионако није било много. На томе је наша прича и завршена.
Док смо се враћали назад, ка згради у којој смо били стационирани, видео сам да ме Брацановић гледа испод ока.
– Шта је било, шта ме гледаш тако? – морао сам да га упитам.
– Ниси поменуо свој јутрошњи „излет“ у Сурчин.
– Па, ти си ми рекао да некад нешто треба оставити за себе.
– Ја ти рекао?! – избечио се на мене.
Потапшао сам га по лећима и загрлио га. Тако смо и ушли у зграду, у којој су нам биле канцеларије.

* * *

Били смо на Дорћолу, када ми је зазвонио мобилни телефон. Број ми је био непознат. Био је то Бошко Буха, командант Београдског одреда полиције или Београдске бригаде, како су тај одред популарно звали. Питао ме да ли можемо да се видимо. Договорили смо се да доћем до њега на Баново брдо, где су они били смештени. Јавио сам се начелнику, покупио Дебелог и запутили смо се на Баново брдо. Бошка Буху сам познавао подуже времена. Први пут смо се срели у Крајини, када је он био у неком проблему са својом четом полиције, којом је командовао. Како сам могао да му помогнем да реши тај свој проблем, изашао сам му у сусрет. Каније смо се видели на Косову и Метохији. Тамо доле је званично почела наша сарадња и наше познанство. Често је његов одред, којим је командовао, ишао уз Јединицу, док је она пробијгла тамо где је најтврђе и чувао нам бокове и леђа. Он је као командант брзо учио, тако да је наша сарадња постала тесна.
Сада, док смо се возили ка бази његовог одреда, размишљао сам о разлогу његовог позива. Био сам уверен да ће разговор тећи у вези са новонасталом ситуацијом, било је само питање у ком ће се правацу одвијати. Нисам знао како су он и његови људи прошли у току јучерашњих демонстрација. Али, био сам сигуран да им се није десило ништа лепо, као, уосталом, и свима који су носили униформу и који су се јуче затекли на улицама Београда. Како је он прошао, сазнао сам касније.
Дошли смо до капије његове базе. Одмах су нас пустипи унутра. Бошко се појавио на улазу у зграду команде, изљубио се, са нама као на неком слављу. Поздравили смо се и са његовим официрима, који су стајали са њим. Када смо ушли у његову канцеларију и сели, прво смо сви мало поћутали, као да смо сви хтели да саберемо мисли.
– Теби је јасно шта се јуче догодило – почео сам први. Климнуо је главом.
– И више него јасно, био сам тамо читав дан и једва сам извукао живу главу.
Причао је шта се све јуче издешавало и како су прошли он и његови људи. У гласу му се осећао бес, разочарење и туга. Кривио је за то високе руководиоце из министарства.
– Неке од тих пизди су се већ раније договориле, а нас су послали у хаос. Хтели су да играју на две столице. То ме је и највише повредило. Иако су се договорили са „овима“, ипак су хтели да покрену своје дупе, па ако случајно „сви“ не успеју, да могу да кажу: ето ми смо учинили то и то. Пизда им материна! – беснео је Бошко, који је, иначе, по природи био сталожен и миран човек, па је било право изненађење видети га онако узрујаног и бесног. Али, био је у праву. Врх полиције је продао полицију. С једне стране су свесно повлачили потезе да пуч успе, а са друге су слали полицију на улице, не размишљајући о томе да може да дође до масакра.
– Знаш – наставио је – сви су се бринули шта ћеш ти да урадиш са својим момцима. Нико са нама није имао контакт и јуче, када сте се појавили са оним вашим чудовиштима од возила, свима се смрзло говно. Ја сам већ тада био растурен. Мој одред више није функционисао као устројена целина. Није више постојао. Сви су мислили да су готови. Када сте кренули према Скупштини, народ је мислио да је дошао крај и да ће сада бити крви до колена. Али, ипак се све добро завршило. Не знам каква сте наређења имали, али без обзира на све, добро је прошло.
Морао сам да се насмешим. Почео сам да му причам све о нашем учешћу у јучерашњем дану. Испричао сам му и о моме ноћашњем сусрету са Ђинђићем.
– И шта ћемо сад да радимо?
– Ништа! Ништа ми ту не можемо, нити треба да радимо. Сада је све на политичарима, нека се они договарају и јебавају међу собом. Ми ту више немамо шта да радимо. Јер, види: шта год да урадимо, једна од страна ће бити незадовољна и ми ћемо бити главни кривци. Ако размишљаш о неком јавном реду и миру, онда немој много да се оптерећујеш. Они, који су направили овај хаос и отерали полицију са улица, нека сносе одговорност за настали хаос. Сами ће они увидети да улице не могу функционисати без полиције. Што се тиче неких других ствари, ја сам их ноћас јасно поставио и мислим да сам имао озбиљног саговорника. Ако се нешто и деси, неће моћи да кажу да нису били упозорени. Тако да мислим да бисмо ми требали да остансмо у својим базама.
– Најважније је преживети прва три дана – убацио се Брацановић – у сваком оваквом срању где еуфорија влада испред памети. Прва три дана су зато најгора, тек после, када разум преузме дизгине, ствари се постављају на своје место.
Гледали смо у Дебелог, чудећи се и размишљајући о ономе што је изговорио, у чему је заиста било логике. За сада нико није имао контролу ни над чиме. Било је то вакум-време. Празан простор. Сви су се некако позицонирали за догађаје који би требало да уследе.
– А шта је са Војском? – питао је Буха.
Дошло ми је да се насмејем. Сви су се нон-стоп питали шта је са Војском. Толико је још у нама била уврежена мисао да је Војска, некада моћна институција, још увек таква, па смо сви гледали у њу пуни вере, наде и ишчекивања. Тако смо били васпитани од малих ногу. А та иста Војска је подбацила већ безброј пута. Наравно, није била крива Војска, били су криви они који су се са њом играли свих ових година, појединци који су по подобности постављени на њено чело. Они који су више бринули за себе, него за оно због чега Војска и постоји. Изнео сам своје мишљење и Дебели ме је у томе подржао. Сада је било сасвим очигледно да се Војска неће покретати, јер је за тако шта пропуштена шанса. Ми смо поседели још мало и запечатили наше виђење договором да ћемо, уколико дође до било каквих проблема, који изискују наше деловање по било ком основу, деловати заједно.

* * *

У повратку ка Институту безбедности, разговарали смо о састанку на коме смо управо били. Возио сам полако. Улице су и даље биле пусте. Тек на њима понеки пролазник. На њима не видимо возила. Као да је уведен „пар-непар“. Ти ретки пролазници су се брзо склањали са улица, када би наилазила наша три црна џипа затамњених стакала. Као да су и они прихватили ону Брацановићеву логику о „прва три дана“. Не знам због чета, али ми је пријала ова вожња празним улицама. Некако сам се осећао опуштено. Таман смо стигли до Лисичијег потока, када ми је зазвонио мобилни телефон. На вези је био Душан. „Тај се баш наврзао“, помислих. Јавио сам се.
– Шта радиш? – питао је. Одговорио сам му нешто неодређено.
– Онај, што си се са њим видео, пита да ли може да се опет видите?
Имао сам мобилни са звучником, који сам укључио, тако да и Дебели може да слуша наш разговор. Погледао сам га, и он је кимнуо главом.
– Где? – питао сам.
– У Скупштини града.
Упутили смо се ка Скупштини града. На улазу у улицу Кнеза Милоша није било живе душе. Стали смо испред зграде МУП-а и кренули на горе. Полицајци, који су били код улаза у зграду, видећи нас у маскирним униформама, повикали су углас: „Предајемо се!“, на што сам их погледао онако бело.
– Који вам је курац?! – брецно сам се на њих, изнервиран њиховим поступком.
– Мислили смо, мислили смо да сте ви…
Одмахнуо сам руком и продужио даље. Онда сам застао и питао једног полицајца, који је ту био као некакво обезбећење, кога има горе.
– Никог, треба да дођу- одговорио ми је. Нисам ни хтео да се пењем на спрат.
Кренули смо даље. Код „Лондона“, улице су изгледале као да смо на неком ратном попришту. На све стране ђубре, поломљени излози и преврнути контејнери, из неких се још вио дим. Морали смо да заобилазимо разасуто камење по путу. Када смо дошли до Скупштине града, скренули смо из Краља Милана у Јовановићеву, јер ту је некакав споредни улаз у Скупштгшу. На улазу стоји неколико момака, наоружаних аутоматским пушкама. Око саме зграде нема много људи. Када су наша три џипа скренула, као да је настала некаква вика. Рекао сам момцима да остану у возилима и да нема потребе да привлачимо додатну пажњу.
Испред улаза сачекује ме Чуме, он нас води горе на спрат. Улазимо у једну канцеларију, или шта је већ, у којој седе Ђинђић и Чеда, видим и Душана и Кума како стоје поред прозора. Има ту још неких људи, али не познајем их све. Ђинђић ми прилази и поздрављамо се. Онда он каже свима да изађу напоље. Гледа у Брацановића који изгледа као пролећни Деда Мраз. Ја га представљам. Остали смо нас тројица и седамо за сто. Уморни смо и неиспавани. Ђинђић ми објашњава како се некако мора успоставити контакт са полицијом и да би она требало да бар својим присуством успостави некакав ред. Објашњава ми да се у току ноћи десило много крађа и да су готово сви излози до Трга Републике полупани и покрадени. Говорио је он о чему смо ми говорили код Бухе, као да је слушао наш разговор. Зато ми осмех осваја лице. Он застаје са причом и гледа ме зачуђено. Рекох му због чега сам се насмејао. Сада се смејемо заједно. Брацановић каже да је то цена револуције.
– Тачно! – каже Ђинђић и додаје – али не би требало да та цена буде превисока. Довде је све добро прошло. Без жртава и без неког великог лома, тако би требало и да остане.
Саветујем му да прво истерају све комуналне службе на улицу и да почну да чисте сав овај крш. То ће одмах утицати на народ. Јер, овако разваљене улице стварају лошу атмосферу и осећај да и даље влада анархија и да је и даље све дозвољено. Изласком ђубретара, људи ће видети да се успоставља неки ред. Такође, напомињем му да би требало да се побрине да се сви они људи, који су дошли из унутрашњости, што пре врате у своја места. Јер они сада базају градом као муве без главе. Немају они шта више да траже у Београду. Њихов долазак је имао своју сврху, али сада је настала нова и другачија ситуација. Причам му о сусрету са Бухом и кажем да полиција неће ништа урадити на штету било ког демонстранта, али неки ред мора да се успостави. Уз обећања, полиција мора да изађе на улицу.
– Морате да направите некакву делегацију која ће отићи до МУП-а и која ће се договорити са челницима МУП-а у вези неких основних ствари – кажем му.
Ђинђић све записује на неком парчету папира. Улази Чеда и говори му да је време да се виде са неким људима и да су дошли неки новинари који траже интервју. Излазимо из канцеларије и он нас прати до доле. Доле, у малом холу, код спореднога улаза, видим да су врата неке просторије отворена, а унутра пуно оружја. Улазим унутра и све ми личи на неки војни магацин. Има ту свега: зоља, ПКТ-а и бомби, највише аутоматских пушака.
Из Мајке Јевросиме – кажем и окрећем се Ђинђићу и Чеди, који стоје у холу и делују као да им је непријатно. Чеда ми објашњава да су то покупили од демонстраната и ставили под кључ (!).
– То вам неће требати, већ сам вам објаснио како сада функционишу ствари. Зато се опустите.
Поздрављамо се и договарамо да останемо на вези. Када сам изашао из Скупштине града, видео сам да се већ скупило доста народа у улици Краља Милана. Вире и гледају шта се то дешава око Скупштине града. Чеда излази са мном и они почињу да му скандирају: „Чедо! Чедо!“, он им одмахује. Смејемо се.
– Као у Холивуду – каже Брацановић.
Одлазимо…

* * *

Треба да свратимо у МУП. Чисто да видимо шта се дешава и да им пренесем неке ставове са овог састанка са Ђинђићем, мада знам да постоји небројено паралелних контаката и да је овај разговор са мном био један од многих. Када смо стигли у МУП, овога пута нису се предавали. Салутирали су, сада су скоро сви руководиоци били ту. Мада су и малопре, пре два сата, били ту. То сам сазнао касније.
Ушли смо у кабинет начелника Ресора јавне безбедности. Унутра су биле готово све „њушке“: Лукић, Рођа, Стевановић, Гури, ту је и Ћуре, и још неки. Сви су на окупу. По осмесима им видим да се нешто и нису обрадовали мом доласку. Некако су им кисели осмеси. Свима осим Гурију и Ћурету. Осећам као да сам их прекинуо у неком договору. Поздрављамо се и укратко им причам шта се све издешавало у протекла два дана. Они слушају више реда ради, него што су стварно заинтересовани. Као да хоће да кажу како их све то, што се издешавало, претерано не занима. Њих више занима шта ће бити даље. Не знају шта смера Служба и мисле да сам ја овде по неком посебном задатку. Мисле да нешто кријем. А ја ништа не кријем, немам разлога, нити се ишта може сакрити. Сви они имају неку везу са новим режимом, који још није зајашио, али се спрема да то уради. Уосталом у Србији се ништа не може сакрити. Ми нисмо народ који уме да чува тајне.
Причам им о мом малопређашњем састанку са Ђинђићем и о томе како треба да се успоствави какав-такав јавни ред и мир. Ствари могу да се, поред оволиког народа, отргну контроли. Видим да их ни то нешто претерано не занима. Већ имају контакте по том питању. Осмехују се као хијене. Окрећем причу на неку безвезну тему. Боли ме дупе за то што ови пајаци не виде ситуацију онако како је ја видим. Они су сада као пси који су остали без газде и сада чекају да ли ће неко да дохвати ланац, којим су били везани, и да их повуче на своју страну. Они су продали режим. Они су „прелетели“ и договорили се и пре него што је почело. Мисле да ће тако стећи неки поен. Слатка су им радна места. Не одлази им се. Мисле и труде се да буду задржани и поново на услузи. Не пуштају им се комбинације, које су до сада имали у рукама.
Ћуре ми показује очима да изађемо напоље. Улзимо у неку другу канцеларију.
– Шта је, бре, овима? – питам га.
– Овде је тотални хаос, Влајко је нестао још јуче. Они су му отказали послушност. Зато је јуче и био овакав хаос. Ни сада се не зна ко пије, а ко плаћа. Покушавају да ураде све, не би ли се додворили свима који су до сада били нико и ништа.
– Јебем им уста! Чекај, да ли они мисле да ће моћи да остану на овим садашњим функцијама? – питам га и гледам у неверици, тек тада схватајући поенту тог њиховог заплета, који не би могао ни Нушић да смисли. Ћуре се огорчено смешка и клима главом.
– Невероватно, јеботе, потпуно невероватно! – шетам по тој канцеларији и вртим главом. Држава и нација се налазе пред амбисом, који прети да нас усиса, а ови клошари кују планове како да се и после свега одрже на својим буђавим позицијама. Да ли је могуће да нису схватили да нико не воли издајнике нити „прелетаче“, поготово не у овој нашој струци?! Па, како не схватају да ће ови, што су сада још нико и ништа, када сутра буду дошли на власт, управо прво њих почистити?! Ако су издали режим, коме су били верни скоро читавог свог живота, што не би издали и овај, против кога су се тако здушно борили последњих неколико месеци.
– Е, ‘ајмо одавде! – кажем Ћурету.
Излазимо из те канцеларије, видим Дебели седи са овима и нешто им прича. Показујем му главом да идемо, одлазим без поздрава и без речи. Мука ми је да их гледам.

* * *

Возимо се Булеваром мира ка Институту безбености и причам Дебелом. Он се смеје.
– Па, зар то ниси укапирао још јуче у оном хаосу? Ови су се сви договорили још пре Петог октобра?! Зна се тачно и ко је био на вези са Човићем и Перишићем, са Свилановићем. Све се зна, али, ето, све се и прећутало. Сада ће сви покушати да окриве Службу. Води рачуна, молим те, да те не увуку у неке сплетке. Сви ће сада гледати да своју одговорност скину са себе и да је прикаче на другога. Ти си сада идеалан да те прогласе за издајника.
– Мене?! – избечио сам се. – Ја нисам, бре, никога издао, за разлику од многих који су своје гузице држали на сигурном. Ми смо се трудили, и даље се трудимо, да ово прође што безболније по све, не само по нас који у томе учествујемо…
– Е, немој то мени да причаш, ја то све знам, а можда то знају и други, али они ће да окрену „причу“. Нешто нисам сигуран да ће сви, који су одговорни за овај „бедак“, прихватити одговорност. Тражиће се кривац, али не у њиховим редовима.
Тада ми је зазвонио телефон. По броју сам видео да је позив из начелниковог кабинета. Јавио сам се. Била је то начелникова секретарица. Рекла ми је да одмах доћем до начелника. Додао сам гас и стигли смо у Институт безбедности за неколико минута. Отишли смо до начелника. Када смо ушли, тамо су већ седели сви из врха Службе: Ћурчић, Црни, Френки, Радоња, Мандић, Фића. Седели су за столом. Начелник је седео у челу стола. Гледали су нас онако без речи. Одмах сам осетио да је атмосфера некако суморна. Сео сам на једну празну, слободну столицу. Дебели је изашао да донесе себи столицу. Када је и он сео, тишина је и даље владала у просторији.
– Добро шта се дешава, шта то радиш? – прекинуо је тишину начелник својим тихим гласом. Погледао сам га ишчекујући да настави. – Да ли си ти то окренуо леђа Служби?
„Почело је“, помислио сам. Нисам га даље ни слушао, јер се у мени подизала олуја. Остали су гледали у мене. Дебели је спустио главу и играо се упаљачем.
– Виђаш се са „овима“ без ичијег знања, комбинујеш, петљаш без знања и сагласности Службе  – сипао је начелник оптужбу за оптужбом. У мени је полако кувало. Гледао сам у сто. У пепељару, која је стајала испред мене. – Да ли хоћеш да нас све побију? Да провале у Службу? Да нас развлаче по улицама? Ко контролише ту руљу?
Речи су ми биле на врх језика и само сам чекао да заврши, па да саспем све што сам имао. Нисам хтео да се браним од оваквих глупости. Хтео сам да кажем како је све то, што је овде и сада изречено, чисто срање. Да нисам никога издао, да сам, за ралику од многих, рачунајући у те многе и њих, био у ватри и на лицу месга, да сам видео све што је требало да се види, да нисам читао јебене депеше, које су фризирали и спали преплашени оперативци, који су се шуњали улицама као авети и извештавали оно што су видели, да сам најодговорнијем човеку, који је са „друге“ стране, рекао и скретао пажњу шта може и шта не може да се уради. Хтео сам да кажем да нисам ја водио Службу, док се спремао сав овај хаос; да ја нисам скупљао податке и слао их ко зна где; да је Јединица била укључена у цело ово срање, када је све било готово и да смо били једина јединица која је, у овој хаотичној анархији, извршила свој задатак; да нисмо, као многи, изгубили свој образ и да можемо и једну и другу страну да погледамо у очи. Хтео сам да кажем да ми није, док се све ово дешавало, падало на памет да седим у некој канцеларији, као јебени пацов и као многи други, мислећи при том и на њих, и да гледам како се око мене дешавају срања, а ја могу да их спречим. Хтео сам свашта да кажем и онда да треснем Службеном легитимацијом о сто и да им кажем да се јебу и да нађу другу будалу која ће им чистити туђа говна.
Подигао сам поглед, преко пута мене седео је Френки. Он је тачно знао шта ће се сада десити. Он ме је можда и најбоље познавао. Ухватио ми је поглед и видео у њему све оно лудило које ми се сакупипо у очима и хтело ван. Он и Дебели су били једини који су познавали и присуствовали мојим изливима беса. То се углавном дешавало на Косову, када сам се редовно свађао са генералима и политичарима, који су имали сумануте планове и идеје у које су хтели да гурну Јединицу. Тада сам се претварао у лудака и, без длаке на језику, своје незадовољство сручивао им у лице. Увек сам мрзео неправду. Када сам год био крив за нешто, увек бих сагнуо главу и прихватио одговорност. Али, када су ми наметали одговорност, која је била њихова, тада сам био спреман да се супротсгавим и браним своје ставове и част Јединице до своје изнемоглости, па и смрти.
Френки је знао шта ће сада да уследи и зато ме је погледом преклињао да не скачем. У мени се водила борба невероватних размера. Кога послушати: разум или срце?! Радоња, са којим сам, изузимајући Дебелог, био можда најприснији, гледао ме је разрогаченим очима. Немо ме је преклињао да не скачем, већ да останем миран. Не знам како ми је то пошло за руком, али успео сам. Када је начелник просуо све дрвље и камење по мени, толико ми је зујало у ушима да нисам чуо тишину која је наступила. Тргнуо сам се и удахнуо дубоко и, што сам могао смиреније, почео да излажем целу ситуацију, онако како сам је ја видео. Остали су ме гледали и слушали.

* * *

Седео сам у својој канцеларији. Почео је да се спушта мрак. Рекао сам Ани, мојој секретарици, да ни за кога нисам ту. Седео сам тако у мраку и свашта ми је пролазило кроз главу. У канцеларију је улетео Дебели. Упалио је светло.
– Не гледаш телевизију? – упита ме узнемиреним гласом.
Одмахнуо сам главом. Задње што би требало да радим било би да гледам телевизију, јер су ме само „палили“ неки нови Марковићи и Матићи. Заиста их је било, одмах су зајашили на РТС, на Студио-Б, на ТВ ,,Политику“. Сада је „прича“ ишла у обрнутом смеру. „Исти курац, само друго паковање“, како се то већ каже. Каже ми да хоће да нападну Двадесет девети, то ће рећи Градски СУП. Укључио је телевизор, који се налазио у углу моје канцеларије. Веслао је по програмима, док није нашао оно о чему ме је извештавао. На екрану се указала распомамљена руља, која је потпуно закрчила улицу око СУП-а, то јест улицу Двадесет и деветог новембра. Гледао сам неколико тренутака, а онда стиснуо даљински и угасио телевизор. Дебели ме је запањено погледао.
– Али?!
– Е, боли ме курац! Разумеш, боли ме курац! Имају пушке, па нека се бране, а ако нису у стању, нека се предају! Нека зову своје старешине, које су их продале и дозволиле да дође до овога! И знаш шта?… Идем кући! Ако ме неко буде тражио, може ме добити на мобилни. Устао сам и изашао из канцеларије. Дебели је остао стојећи са полуотвореним устима.
Код куће нисам био три дана. Јутрос рано су око моје куће, као обезбеђење, постављена два џипа, пуна припадника Јединице. Како сам био „изофиран“, Дебели није хтео ништа да препусгти случају. У кући уобичајена атмосфера. Одмах сам прихватио кћеркицу, која је имала три месеца. Није дакле имала појма ни где се налази, ни шта се дешава. Клинац је био код бабе и деде. Седео сам тако држећи кћеркицу у наручју, која је нешто гугутала и врпољила се, као да се и она препустила нашем обостраном уживању. Тако смо и заспали, заваљени у фотељу. Пробудио ме је звук мобилног телефона, оног службеног. Приватни сам још јутрос угасио, јер су ме звали са свих страна. Нисам имао времена, а ни живаца за сва та ћаскања. Звао ме је Дебели. Питао ме је где сам. Одговорио сам да сам код куће. Видео сам да је малена склоњена са мене, схватио сам и зашто. Било је прошло девет. Вероватно сам се успавао. Сав сам био укочен. Дебели ми је рекао да одмах доћем у базу. „Нешто се дешава“, промумљао је. Нисам га питао шта се дешава, знао сам да ми неће рећи преко телефона, поготово мобилног. Изашао сам из куће као лопов.

 

Наставиће се…

 

МИЛОРАД УЛЕМЕК ЛЕГИЈА: Октобар шести (2)




11 коментара

  1. Анастасия

    Сјајан чланак, хвала редакцији. Инспирисали сте ме да допринесем неким личним доживљајима, подацима, који се подударају са мојим:

    Неки су то остварили тако што су 2000 г. ,,висили“ по разним дворцима, организујући састанке, могу лично да посведочим ( 26. март 2000, у организацији ,,Балкан форум“, која је била релативно нова организација), позвани смо на конференцији од стране SF међународног секретара Miriam Feilberg, то је место на Christiansborg Palace, где је Poul Bærnholdt Lund, каснећи пола сата на конференцију, тестирао безбедносни систем са аутоматским отварањем врата, погодно објашњавајући анонимном гласу из невидљивог звучњака негде у нигде 🙂 Најављено је неколико значајних личности за говорнике, укључујући и опзиционог вођу у Србији, Весну Пешић, али је програм био промењен, па су је заменили представници „The Anti-War Center“, у Београду. Конференцији је присуствовало неколико срба који овде живе (Dr. Phil. Poul Villaume, Зоран Лутовац, нека из финског мировног покрета са лошим енглеским, Søren Riishøj са Универзитета, Ylber Hysa на албанском и др.). Ту за време паузе упознасмо и неког под именом Жељко Јовановић, дал’ из америке беше стигао или му тамо беше следећи циљ, не сећам се, тај није говорио, представио се помињући да је завршио за банкара или да му је тоац банкар, нешто од ово двоје је сигурно, добих визит картицу са бројем телефона у Београду, плав дечко, разбарушене косе, ни да је опрао косу пар минута раније, другим речима, ко да га је поплава избацила, тако ми не западе за око па макар и милијардер да је био 🙂 Оно што је најзанимљивије је да су овај састанак организовали комунисти (АРК је основан у априлу 2000 као наставак организације Oktober 1997), видите, тај чланак (програм и говори) конференције нестао је са интернета, у ствари, сада налазим само један који је написао Poul.B.L., и ту се помињу SF ( социјалисти), што није тачно, али се може констатовати да је у партији било „20 година борбе за социјализам“ као испод комунистичке површине…И тако ми је у овом чланку део „неки су то остварили“ запао за око, јер догађај ком сам присуствовала је као један, у низу ко зна колико примера, увод у 5. октобар, који се није десио спонтано и вољом народа, „агентура је платила одређену групу ускогрудих људи да изведу оно што им је одговарало и што су хтели да се деси. И десило се.“ по мом виђењу и 26. марта 2000 године, мислим, „од стране оних комуниста, од ономад“. Браво Милораде!

    Све то пало ми је на памет 4. октобра у граду параноје, у ком је, једино што им је требало „реч“ да неће бити никакве интервенције. Чудно је то да си Ти у затвору уместо оних који продадоше веру за вечеру!

  2. Анастасия

    Једва чекам наставак, може ли то мало брже, како бих сагледала реалност са обе стране. Па и јесу ,,играли на две столице“ како у то у чланку пише ,,Врх полиције је издао полицију“, то не може а да се не дотиче Вељовић Милорада који је именован на дужност директора Полиције 15 јуна 2000, а који од 2013 године остаје на позицији још пет година, односно, изабран на ту позицију занавијек ( па ти види ко ће ондак да се зацари, а ко да изађе из затвора)!

    Тешко је све то описати, догађаји пре су такође имали важну улогу, већ су били повезани са озбиљним иностраним саговорницима, на пример Мила Ђукановића ( и Бранка Перовића) састанак са Niels Helveg Petersen 1999 у јулу ( Зоран Ђинђић за време бомбардовања привремено се склонио у Црну Гору, да би затим отишао у иностранство и вратио се у земљу у јулу 99′, могуће са Милом), а већ у октобру су Cook и Niels Helveg Petersen имали прику да се поново сретну са Зораном Ђинђићем, Вуком Драшковићем и градоначелником Ниша, Зораном Живковићем, у Бриселу, па сусрет Хашима Тачија са Niels Helveg Petersen i Poul Nyrup Rasmussen у јуну 1999,.. раније 96/97 лидери коалиције „Заједно“ (Милан Милутиновић – шеф југословенске дипломатије, Весна Пешић, Вук Драшковић и Зоран Ђинђић) и Иван Правдић – члан главног одбора студентског протеста 96/97 састали се са Niels Helveg Petersen у марту 97, председником OSCE,..открива се читав мозаик ове групе која је планирала пропаст Србије, која је почела за време власти Милошевића ( који није једини кривац!). Чудно је зашто баш Ти Милораде да си у затвору, поред оволико олоши. Зашто змија на позицији директора полиције још пет година, зато што диригују други шта и како ће да се ради, зато што сте господине Легија још увек у пуној снази за излазак из затвора. Жали Боже земљу којој они служе!

  3. Огњенка

    „Сви ће сада гледати да своју одговорност скину са себе и да је прикаче на другога“ – тако је и било.
    Жао ми је што је овакав човек утамничен!

  4. Milorad-SA

    Ovo je ociti dokaz kako su i da su kriminalci smenili Slobodana Milosevica sa vlasti! Nakon fasistoidnih EU i SAD izjava i pokusaja dezorjentacije maloumnih i umobolnih neskolovanih narodnih masa nasli su izlaz EU i SAD tako sto su aktivirali izdajnike odnosno svoje spijune Dzindzica, Tadica, Draskovica, C.Jovanovica, Micunovica, Pesicku i ostale Srpske izrode da podignu narod protiv Srbije i vlasti u njoj! Nakon tolikih godina se otkriva ko je Dzindzic bio! Otkriva se da je surovao sa istim onima koje je on zvao kriminalcima, Bagzi, Spasojevic, Legija i td. Najveci kriminalci su bili Dzindzic i njegovi DOS! Slobodan M. je za njih bio sto se tice kriminala malo dete! Pogledajte samo za vreme vladavine DOS sta je sve opljackano, prodno, unisteno itd. Sve sto su mogli da ukradu ukrali su, sto su mogli prodati prodali su, Drzavni i narodni interes unistili su pa sta onda reci za te bandite!? Legiju i one koji su im omogucili da dodzu na vlast pozatvarali su jer su smatrali kako su njima (DOSu) pomogli da dodzu na vlast tako isto mogu i da ih skinu sa vlasti! Bivsi narkoman Dzindzic, Ceda, Tadic, Dinkic i ostali lopovi moraju da odgovaraju za svoja zlodela!

  5. duca

    Након свега само могу да констатујем да је Господин Слободан Милошевић био у праву.Петооктобарски “ револуционари“су били и остали највећи непријатељи Србије и српског народа.Подло ,уз велику материјалну подршку западних моћника, уништили су и у бесцење продали све што је народ годинама стварао.
    Криминалци , наркомани, пропали студенти постали су преко ноћи моћници!
    Српки народ никада у својој историји није доживео веће понижавање као што су му то ДОСМАНЛИЈЕ приредиле.
    Милошевићево последње обраћање нацији 2000 -те године ,којим је покушао да нас упозори на оно што нас чека у будућности са том издајничком владом ,нажалост многима је тек сада допрло до свести!
    Многи учесници петооктобарских дешавања су коначно схватили у каквој су заблуди били, али касно!
    Милошевић је убијен . Убио га је највећи изрод српског народа Зоран Ђинђић када га је продао и предао хашком трибуналу.
    Све је ово господину Легији врло добро познато.Лично мислим да он није починио дело за које је оптужен и да ће време , које је пред нама , убрзо то показати. Некоме одговара да Легија буде на робији што дуже управо због тога што он ЗНА много више и много боље од многих шта се све дешавало те 2000-те године. И та истина ће једног дана изаћи на видело.Када се то буде десило добићемо јасну слику сваког прљавог петооктобарског
    „играча“и његове улоге у уништавање Србије и српског народа , а онда ће улоге бити замењене.
    Дубоко верујем да ће свако од њих добити своје место у некој ЗАБЕЛИ, а што се места у ИСТОРИЈИ тиче ту су већ уписани као ИЗДАЈНИЦИ!!!

  6. Zoran

    Многим искреним,слободоумним грађанима ове наше напаћене Србије је јасно да се ова власт то јесте дечица ДОСа морала оградити то јесте уклонити све што је могло стати на пут њиховој отимачини и безвлашћу као и криминалним активностима. Из тог разлога су морали нестати Легија и њему слични , морао се уклоннити неко ко је био спреман урадити праву ствар на коју се обавезао ЗАКЛЕТВОМ Јединица је та која је могла спровести закон а не неко ко је кршио закон.

  7. ХММММММ

    Да су се војска и полиција држале закона и Устава сад би ДОС екипа увелико робијала, осуђена на дугогодишње казне затвора, због субверзивног дјеловања и покушаја насилног преузимања власти..
    А што се тиче екипе која је издала Милошевића, на својој кожи су најбоље осјетили ону стару народну – „ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“..

  8. Crnogorac

    Veoma je bitno da Milorad iznosi svoje vidjenje stvari,da se zna druga strana medalje…..

    Rekao bih da je bio na velikim mukama…Doktor za terorizam nije imao ,,dijagnozu,,i terapiju za politicke spletke….

  9. Драган

    Тада сам био у војној служби а за време блокаде путева спавао у касарни због приправности свих тих дешавања.
    Павковић је знао да неби успео ништа са покушајем извођења војске на улице баш из разлога кои си навео у овом чланку кои сам прочитао а то је да су сви били демоларисани Милошевићем и његовим врхом.
    А сада кад видим шта се све издешавало и шта се још дешава верујем да би све службе сложно изашле на улице и разбиле демонстрације?

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *