Историја

Мајор који је осветлао образ српске престонице

Мајор Драгутин Гавриловић

Речима „Немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје. Зато напред у славу!“ мајор Драгутин Гавриловић ушао је у историју када је пре сто година охрабрио браниоце Београда пред одлучујућу борбу са аустроугарским и немачким снагама. Његов војнички пут настављен је и током повлачења преко Албаније и пробоја Солунског фронта. За време Другог светског рата био је заточен у логору код Нирнберга.

ceta-10-kadrovskog-pesadijskog-puka
Чета 10. кадровског пешадијског пука, која је изгинула у одбрани Београда 1915. године, снимљена пред своју погибију, непосредно пред одлучујућу битку у дворишту кафане „Венеција“ на Сави

У јесен 1915. године Београд је био на великим искушењима. Аустријске јединице искрцале су се на обалу Дунава и направиле утврђења, одакле су нападале. Браниоци су пружали снажан отпор, а улице Београда биле су разрушене. Према неким подацима, српска и аустријска војска су на одређеним местима биле удаљене само 30 метара.

Изгледи да се Београд одбрани били су скоро никакви. Међутим, српски војници су ушли у борбу да би војсци, влади и народу омогућили повлачење преко Албаније. Тог седмог октобра, мајор Драгутин Гавриловић окупио је своја три вода, као и остатке већ расутих јединица испред кафане „Јасеница“, и загрмевши пуним гласом одржао говор који се препричава већ сто година и који је ушао у војне енциклопедије и уџбенике реторике.

„Јунаци!
Тачно у петнаест часова непријатељ се има разбити вашим снажним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања… наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.
Зато напред у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“

Речи мајора Гавриловића имале су велики утицај на браниоце, који су подстакнути кренули у борбу уз громогласан поклич. Њихов јуриш није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре с брода.

Ретко који војник је преживео тај дан, а мајор Драгутин Гавриловић је био тешко рањен. Возом је превезен у болницу у родни Чачак, где је оперисан. Међутим, отпуштен је на лични захтев после неколико недеља да би се вратио на ратиште. Добио је чин потпуковника и заједно са српском војском је прешао преко Албаније.

Гавриловић је рођен у Чачку 25. маја 1882. године. Завршио је Војну академију 1901. године, и осим чувене одбране Београда, био је учесник свих бојева српске војске у Првом светском рату.

Његов лични опис из службеног картона гласио је: Стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи, подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.

Али војничких вештина није му недостајало. Гавриловић се истакао и током пробоја Солунског фронта. Имао је такву моћ да је његов долазак међу војнике подизао њихов борбени дух. Сматрао је да „нема рата без борбе прса у прса“ и да „нема битке без употребе бајонета“.

Војвода Петар Бојовић је након рата предложио да Гавриловић добије виши чин. Међутим, војвода Степа Степановић је то одбио јер је сматрао да је превише млад.

Непосредно по завршетку рата Гавриловић је са својим пуком био распоређиван по Банату и Македонији. У мају 1930. године, Град Крушевац је тадашњег пешадијског потпуковника Драгутина Гавриловића прогласио за свог почасног грађанина и он је уживао велики углед у војсци и народу.

Према сведочењима потомака, то је сметало неким генералима који су Гавриловића, који је био прослављени артиљеријски пешадинац, поставили да буде предавач војне администрације на Војној академији, што је Гавриловић доживео као тешко понижење.

Полагао је генералски испит у Штипу 1927. године, али је оборен. Када је прекомандован у Београд, више није желео да полаже тај испит. Чин генерала, као и функција министра понуђени су му након пуча 27. марта 1941. године, али је он то одбио уз речи: „Не желим ни генералски чин ни војничку фотељу, ја сам војник!“

Нова бурна епизода у животу Драгутина Гавриловића почела је са Другим светским ратом. Заробљен је после повлачења војске у Сарајеву 1941. године и одведен у концентрациони логор код Нирнберга.

Према предању, када се рат завршио, врата логора су се отворила и он је требало да први изађе, због старости и тешке болести. Међутим, није хтео, већ је логор напустио последњи.

После краћег боловања, вратио се кући и породици у свом стану на Славији. Славни официр је био ожењен Даринком, са којом је имао сина и четири ћерке.

Драгутинов син Драгош био је артиљеријски поручник. Храбро се борио 1941. против Немаца као командир батерије код Горњег Милановца. Такође је одведен у заробљеништво. После заробљеништва, емигрирао је у Чикаго, где је касније добио сина који је добио дедино име Драгутин.

Унук најмлађе ћерке Драгутина Гавриловића, Милош Маринковић, сећа се последњих дана славног ратника: „Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју“, испричао је Милош за Вечерње новости.

За нову власт он је био припадник другог режима па његова породица није добијала његову пензију десет година.

О команданту Гавриловићу почиње да се прича тек шездесетих година прошлог века, када је његов говор ушао у војне и историјске уџбенике.

Носилац многих одликовања и признања

Гавриловић је у току живота и постхумно понео многа признања. Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне, Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милош Обилић, Споменицом на рат 1914. и са још 12 одличја.

Његов праунук је добио награду града Београда са рад који је написао о свом прадеди.

Руски писац и историчар Константин Филатов је уврстио Гавриловића у књигу међу 33 истакнута учесника битака у првом светском рату.

 

РТС

Коментари (6)

  1. sumadinac каже:

    sVE JE OK. aLI, NIJE MI JASNO KAKO JE MAJOR gAVRILOVIC PREZIVEO A SVI OSTALI PGINULI I ZASTO NIJE KOMANDOVAO “jUNACI ZA MNOM”, NEGO JE IZGLEDA BILO KAO KOD KOMUNACA”jUNACI NAPRED, JA CU MALO KASNIJE”.

    1. Влада каже:

      Пре свега шумадинац лепо прочитај текст и тек после тога поново прокоментариши,наравно лепо и уредно написано. Све остало ће ти се само казати. Поздрав и свако добро.

  2. Војин Пантић каже:

    умро је десет дана по повратку из ропства.Аутор не каже да ли је смрт наступила “у присуству власти” јер је он за власт био крвни непријатељ који се борио за слободу мрског српског народа ! Мрског хрвату Титу ,
    црногорцу Ђиласу ,Ранковићу, непознате националности ,и њиховим подрепашима

  3. Saša Mikić каже:

    Po meni je to čovek, junak. Sa nesrećnim ružnim krajem, izgleda da tako prolaze svi naši junaci, manje ili više poznati. Nažalost, izgleda da se junaštvo, hrabrost, istina, žrtvovanje za nešto sveto, nešto lično i veće od svakog pojedinca, nešto takvo. Više ne odobrava i omalovažava se kao delo. Kao način razmišljanja. A to se jasno vidi i danas. A ko sam ja? Pa ja sam običan čovek, niko poseban. Ali Bih se ponovo rodio kao Srbin. Ne volim ratove, ubijanja i sve te grozote. -Život je lep, i treba uživati u njemu, sa svojima oko sebe to je lepota. Ali se ni smrti ne bojim, možda bi trebalo, neznam. (IPAK, KAKO SE BEŠE KAŽE: TUĐE NEĆU SVOJE NEDAM!) Toga se ja držim.

  4. Saša каже:

    Možda nisam dobro izneo svoje misli o našim srpskim junacima, o kojima se ne priča baš puno na ovim našim prostorima, ili se priča ali ko sme glasno i jasno reći šta ima. Možda je moje pisanje vama na ovoj stranici, a napisao sam celo pismo, ne tek neki red. Možda nećete to objaviti jer moje pisanje nije dostojno objavljivanja ili možda tek treba da se odobri objava, neznam. Ja sam eto niko poseban. Ali i iskren, bez straha za sebe, jer šta je moj jedan život? Ništa, obična magla u tmurnom vremenu, ništa više. Želeo bih da je još to samo moguće, da opet proživim kao Srbin, samo malo boljim životom. A da mi ova pamet ostane. Čast je biti Srbin! Ko to uistinu ne shvata onda nije naučio ništa. Pozdrav!

  5. Saša каже:

    Nije mi jasno da jedan tako star, čestit, ponosan i uistinu najbolji i najlepši narod, dopusti sebi da ovakvo zlo zavlada Srbijom. Zar kobre i svi oni koji obezbeđuju državnika nisu Srbi ili ne vide šta nam sa Srbijim rade. Kako ne uhapse ljude koji rade loše po naš narod. Kako nam je SPC u ovakvoj tišini prećutno odluke o potpisivanju Briselkog i podržavanje Ohridskog sporazuma od naše vlastele. Jedini koji hrabro korača je rasčinjeni otac Antonije. Nije li šareni papir svetliji od SVETOSAVLJA. Može li mi neko objasniti zašto je ovolika tišina. Ponos, čast, dostojanstvo da zameni, blud, razvrstavanje i obcenost. Živim za slobodnu, jaku, veliku i ponosnu Srbiju. S’verom u Boga I slobodan Srpski svet.

Напиши коментар