Љубавна прича из српског средњег века која ће освојити свет!

Онако како је наш краљ Урош I Храпави дочекао своју „фрушку“ невесту свака би жена у било ком времену, па и данашњем, пожелела. Пред вама је прича која ће, када буде екранизована, освојити свет

Читав свет усхићено прати бројне љубавне приче из историје разних народа, а Холивуд је многе од њих екранизовао. Ево једне приче из српске историје за коју многи од вас сигурно нису чули.

Српска средњевековна држава настала је Рашкој, у долини Ибра, у којој је било њено средиште и тежиште, док се није после смрти цара* Часлава Клонимировића преселила на југ, у Дукљу, у којој се појавио и први српски краљ Михаило I Војисављевић. Појавом Немањића престона дворана се поново сели на север, православно хришћанство дефинитивно постаје део идентитета српске државе, а након тога и српског народа.

Долина Ибра ће ускоро постати српска Долина краљева низ чије ће обронке непрестано треперити звук византијског појања, а одмах потом и живи споменик једне љубави на невиђено, једног правог средњевековног „блајнд дејта“.

Ко су били његови актери?

 

УРОШ I ХРАПАВИ

Био је најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, унук Стефана Немања, праунук млетачког дужда Енрика Дандола. Владао је 33 године и имао четири сина од којих су двојица били краљеви, Драгутин и Милутин.

Његова најважнија задужбина су Сопоћани, бисер архитектуре рашког стила, а иза себе је оставио између осталих замкова и гласовити Маглич. У Србију је довео Сасе, немачке рударе, који су ископавање сировина из наше рудом богате земље подигли на виши ниво.

То је и српску привреду и трговину у целини уздигло, па се његова владавина може посматрати и као доба мира, среће и благостања, иако је краткотрајно (и неуспешно) ратовао против Угарске, те успешно (и краткотрајно) против Дубровника. У спољној политици је тежио удаљавању од Византије.

Историја га је упамтила као Великог или Храпавог. За овај други надимак постоје бројне теорије, али он вероватно долази или од рошавости његовог лица или од храпавог гласа.

 

КО ЈЕ БИЛА ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА?

Не знамо тачно. Верује  се да је била у сродству са краљем Карлом И Анжујским од Напуља и Сицилије, пошто је он у једном писму помиње као своју рођаку; међутим, енглески историчар Гордон Мекданијел тврди да је она заправо унука сестре латинског цара Константинопоља Бодуена II; трећи кажу да је Анжујска погрешан превод презимена Анђела, мађарских племића. Ако ће вам помоћи, њен биограф патријарх Данило ИИ пише да је била „рода фрушкога“, односно францускога, чиме би мистерија могла бити решена да се у тадашњој јужној Угарској а данашњој северној Србији не налази гора Фрушка. Овако, њено ће порекло остати мистерија, можда никада разјашњена.

Њена најпознатија задужбина је чаробни манастир Градац, у коме је и сахрањена. Основала је прву женску племићку школу у Србији, организовала је преписивање књига које је касније поклањала, на свом двору у Брњацима на северу Метохије имала је и „књигохранилиште“, односно библиотеку. Ту је такође имала и чувену школу за сиромашне девојке где су могле да уче вез и остале послове, али и писмена и музику.

 

МИРИС ЉУБАВИ

Како је Јелена Анжујска дошла у Србију је прича која ће заиста – ако се иницијатива од пре годину спроведе у дело као што Драган Бјелогрлић најављује – растопити и одушевити цео свет, када једном буде екранизована.

Наиме, будућа краљица пристала је бродом у српском приморју и кренула пут наше престонице преко Зете, данашње Црне Горе. Да би је, легенда каже, подсетио на родну Провансу и исказао љубав којој ће остати веран до краја живота, Урош је засадио јорговане од данашњег Краљева па све до Рашке.

Големо мноштво плавих и ружичастих цветних стабала оплемењивало је дивљу лепоту Ибарске клисуре, а Долина јоргована постала је тако права ода љубави и нежности српског краља Уроша I Храпавог према својој „фрушкој“ невести.

Не знамо какав је био њихов први сусрет, не знамо каква је Јеленина реакција била док је путовала друмом и мирисала романтични занос свог будућег мужа, али знамо да су остали верни једно другом до краја живота, а из њихових биографија можемо да закључимо и да су се волели. И да је Јелена заволела Србију коју никада није напустила. Први утисак, на концу, можда и јесте најбитнији.

 

ГДЕ ЈЕ ДОЛИНА ЈОРГОВАНА?

Црква је Јелену Анжујску после смрти канонизовала као светицу, а већ десетак година се у њену част почетком маја одржавају „Дани јоргована“, када оживљавају и средњевековни Маглич и манастир Жича.

Долина јоргована почиње код Краљева, и наставља се даље на југ низ Ибар, те окружује замак Маглич који се налази на магичном купастом узвишењу изнад лакат-кривине коју прави ова мистична река, на око 30 километара југозападно од Краљева.

Ако планирате да је посетите, почните полако да се спремате. Није свеједно, крећете на пут који вас води хиљаду година уназад.

(Напомена: Имајте у виду да термин цар овде употребљавамо у његовом првобитном значењу: савременици Растка Немањића зову царевићем, а он владавину свога оца царевањем, иако је званична титула била велики жупан; исто важи и за потоње владаре који нису носили царске титуле. У питању је вероватно древна титула која се тек касније изједначава са појмом императора.)




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *