Ленка, храбра ратница са Таре

Ленка Пјевић Рабасовић, хероина Првог светског рата, прикључила се чети којом је командовао њен брат Цвијо, док су све њене заробили и мучили. Рањена је 1918. године, али је брзо опет опасала пушку и војевала до ослобођења

Девојка из села Биоска, на обронцима Таре, сањала је само једно – венчаницу. Сан јој се и остварио, али тек пошто се, како је говорила, прво венчала са пушком. Ленка Пјевић Рабасовић је најпре постала ратница, па тек онда супруга и мајка.

„Мој девојачки сан о срећи, прекинули су ратови. Најпре два Балканска, па онда онај велики, светски. Они су из основа, и у најлепшим годинама, пред удају, променили мој живот и бацили ме у највећа искушења и патње. Девојачку спрему, све што сам годинама везла и плела, чувајући узгред овце на пашњацима Биоске, спаковала сам у сандуке“, причала је лепа Ленка, а Антоније Ђурић записао у књизи „Жене – Солунци говоре“.

Њен дом је постала земуница. Изабрала је шуму и пушку, јер у Великом рату није желела да се преда непријатељима. Није могла да гледа како муче народ, убијају га, пљачкају. Нешто се побунило у њој. Придружила се чети којом је командовао њен брат Цвијо Пјевић. Иако је 1915. године демобилисан, јер је на Рајцу тешко рањен, поново је узео пушку и организовао четничку дружину на Тари, како би од окупатора бранио своје и околна села. Због њега је и Ленка доспела на „потерницу“, па је уместо кукавичке предаје, уз благослов оца Јеврема, обукла униформу и опасала пушку. Била је чврсто решена у одлуци да се успротиви том зулуму и одбрани нејаке. Запамтиће они Ленку, говорила је.

„Бежи, дете моје, куд знаш. Не иди у њихове руке. Мене нека муче, а ти се не дај. Здрава си и млада, бежи у шуму. Иди Цвију. Боље да погинете, него да паднете душманину у руке“, забележио је Ђурић савете Ленкиног оца.

И отишла је. Пољубила је оца, окренула се још једном да види своје село, питајући се колико ће га дуго још гледати. „Можда ће ме Швабе ухватити и обесити, као толике друге. А можда ћу и у некој борби погинути. Борби? Па ја никад пушку нисам опалила, не знам ни како се њом рукује“.

Али убрзо је Ленка запуцала на непријатеље. Када јој је у једном нападу брат дао пушку у руке, није имала времена ни да размишља, већ је само повукла ороз. Цвијо ју је зачуђено гледао, рекавши јој да је рођена за војника и да је сигуран да ће моћи да га освети, ако га убију. И убили су га, августа 1917. године на Тари. Ленка тада није ни сузу пустила, знајући да би је брат због тога прекорео. „Јунак, а плаче. Једина мисао ми је била: бомба! А Шваба наваљује. Чекам да се приближи, па бацам бомбе“.

Иако је била скрхана од бола, желела је да га, како ју је заветовао, освети бомбама и пушком. И њега и свој измучени народ. Отац јој је био у логору, о осталој браћи ништа није знала, сестре су јој такође биле заробљене.

„Била сам као вук. Тако сам се дању и кретала – вучки. А ноћу, преко пропланака и кроз насеља, поред преплашених сељана – хајдучки. Нисам била сама. Било нас је у почетку десетак, да би се касније дружина повећала на тридесет. Довољно да се непријатељу зада мука“. Иако је с времена на време имала превирања зашто, ако је већ одлучила да ратује, није отишла на фронт као Милунка Савић, знала је да и својим четовањем помаже Србији. Стизала је на све стране, прерушавала се када је требало, распитивала о напредовању српске војске, преносила важна писма… Стигла је и до Љубице Чакаревић, учитељице и ратнице која се пробила до Солунског фронта. Она се дивила њеној храбрости, говорећи да ће се о јуначким делима једног дана уз гусле причати.

Једне ноћи 1918. године, када је њена чета упала у заседу, Ленка је осетила оштар бол изнад колена. Ранили су је. Пријатељ и саборац јој је превио рану и помогао да се пребаци у заклон, а онда је стигао још један метак, који јој је откинуо само дугме капута… Па још један, који је, срећом, полетео ка капи и скинуо је. Два месеца није могла да се помери из пећине у коју су је сакрили, а онда је опет кренула – у борбу. Била је узбуђена када је срела сељаке који су се враћали из Ужица и рекли јој да се непријатељи повлаче. Плакала је као дете, мислећи на мир. Када се рат завршио, а народ се радовао, Ленка је схватила да није срећна, јер је изгубила оца и браћу Цвија и Владислава, док су јој друга два брата Божо и Нешо тешко рањена.

– Требало је обновити разрушено огњиште, привићи се на миран живот, заборавити све оне невоље које су ме пратиле – присећала се Ленка.

Две године пошто је одложила пушку, удала се у Мачванском Прњавору за Малишу Рабасовића и добили су седморо деце, а потом 14 унука и десет праунука. Сан јој се остварио. Пронашла је срећу.

НЕПРИЈАТЕЉИМА ПОКЛОНИЛА ЖИВОТ И СЛОБОДУ

Када је у једном окршају Ленкина чета заробила непријатеље, на њој је било да им пресуди.

– Стојим и молим се: Боже, помози ми да будем праведна. Не дозволи да пресуди мржња. Да не подлегнем жељи за осветом. Да победи правда. А шта је сада правичност? Шта је правда? Пустити убице свога народа! Оне који пљачкају и убијају! Који вешају људе! Зар нисам од њиховог зулума побегла у шуму? Како су мучили мога оца Јеврема! Они су отерали нашу војску далеко од отаџбине. Показују храброст на деци и старцима. Побити их, побити – испричала је Ленка искрено шта јој је пролазило кроз главу.

И дуго се двоумила… Али, на крају их је ослободила, поклонила им живот рекавши да поруче својим официрима да се губе из Србије.

 

Татјана Лош / Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *