ВАСИЛИЈЕ ОД СЕМБЕРИЈЕ: Oj, Koсово, што ми те отеше
Отеше ми њиве и шумарке, и гробове мојих прадедова, отеше ми све светиње српске, душа ми је празна без Косова…
Отеше ми њиве и шумарке, и гробове мојих прадедова, отеше ми све светиње српске, душа ми је празна без Косова…
Ој, Призрене, рано са Косова, кол’ка беше земља Душанова. Сећаш ли се четрнаестог века, ’еј прошлости славна и далека…
Ој, Србине, шајкаче ти твоје, гробови ти свуд’ расути стоје, све од Цера до Крфа и Вида, жртво вечна, белосветских гњида…
Васкрснимо Браћо моја, сви храбри Вукови, нек вас редом Бог све Благослови, нека се јаја од Великог петка, црвене ко Црвена беретка!
Ратовао, веровао, чувао и бранио… Зао га је свет ранио и забранио… Падао је и устајао али никада није посустајао… Штитио нејач и свој чопор, остаде укус горак и опор…
Један по један храбри вук, одлази сам у мрклу ноћ. Завијање се његово претвара у хук, и тело његово губи моћ!
Зашто си мајко у црнини, жив сам, погледај, не брини… Ево ме на јутрењу у Самодрежи, то само тело пред тобом лежи…
Ноћ. Одавно је гаснуо и последњи сунчев зрак, уместо у постељу на положај морам поћ. И осећам самоћу. Проклети мрак…
Ова пјесма Браћо моја драга, овог дана путује до Хага, највећему од свих Генерала, којег мајка Србија је дала!
Јутрос рано из шуме сам дошо, ал’ не видех ко је јоште прошо, чини ми се није лепа Рада, ко да видех нашег Милорада…
Сети се корена, сети се славе, сети се како пред нама обараху главе. Издајник шета, с бичем у руци, да л’ сте то овце постали вуци?
За Србију ваља мрети, и на небо се успети, твоја су ти деца верна, рече јунак Тибор Церна. Рече и пред снајпер стаде, па повика: „Хајде гаде, у срце ме нанишани, Србија се тако брани”.
Чујем од некуд вапај девојчице, спаси ме чико од ове тројице, напали ме брадати нељуди, помози ми, бар ти човек буди.
Поруку вам шаље стари вук с планине, нек се спрема чопор Српске отаџбине, границу нам опет душманин напада, вукови на ноге да мајка не страда…
Сањао сам ноћас ја српске јунаке, у снове ми дошли браћа Југовићи, не осташе дуго, са Богданом старим, кажу да морају на Косово ићи.
Поздрав вука који се не боји, још застава у рукама стоји, и команда остала је иста, за мном Срби, уз Исуса Христа!
Сетимо се рата који беше, сетимо се Бошка Перић – Пеше. Команданта интервентног вода, скупо га је коштала слобода!