Добро дош’о, Капетане
Објасните што је тамо био? И тринаест година робиј’о! Јер је вођа, вез иједне мане – добро дош’о кући, Капетане!
Објасните што је тамо био? И тринаест година робиј’о! Јер је вођа, вез иједне мане – добро дош’о кући, Капетане!
С њихове су биле стране јединице оружане. С наше нико, осим Бога тог прољећа крвавога.
Нема ко на тебе није слао снажне пројектиле. Ни пушака што ка теби окренуте нису биле.
Вече тихо, у грудима стеже српска крв ме за корење веже. Сањам шуме, долине, пољане, витезове славне, храбре дане…
Ђе ћеш веће слике и прилике но кад земља не цјени ратнике. Ваљали су пред хордама љутим, сад о томе, боље и да ћутим.
На великом бојном пољу где крвави зној се лије, Вук љутито с душманином за слободу битку бије. Литре зноја проливено на прашњавом полигону, и по киши, сњегу, блату по стјенама и кањону.
Питаш ме за Јагуара, за палога соко птића, он је горе крај Лазара и крај браће Југовића.
Један Србин у граду Никшићу, Придружи се Књазу Петровићу, Шћепановић Милоје се зове, И сврста се међу витезове…
Ближи се зора, скоро ће дан, позната слика опет ме буди. Није то јава, није ни сан, прошлост ми цепа срце из груди.
Куд су прошли „Вукови са Дрине”, није било стазе ни пртине, а прешли су преко девет гора, са Легендом на челу „чопора”. А пред њима, ‘еј моји синовци, бежали су Алијини ловци.
Србине памти где жито пламти ко воштаница… Жито моје – моја Грачаница. Када те лажу да није твоје, да немаш ништа, откуд Господ усред житишта…?
Огреших се о једнога борца, о јунака Предрага Леовца, срамота ме, таква јуначина, чека песму двадесет година. А он није чекао ни трена, крену кад се огласи сирена.
У поднебљу туге, бреговите живе, сјећања се роје, видици оживе. По старом обичају, са спојена три прста, тугом целивали, знамење часног крста.
Еј да ми је видет’ Романију и орлове што се над њом вију, да испалим са ње три гранате, па нека ме у тамницу врате.
Косова се одрећ’ нећу, света земља нема цену, видимо се догодине, догодине у Призрену.
Каква је то слика што ми тугу ствара? Слика ратних дана и бескрајне жртве! То је бедем палих који душу пара, подсећање живих на сопствене мртве.
Повело се дечје коло, коло мртво, босо, голо. Мртве кике – преплетанке, мртви ветар уз пропланке…
Ударио Србин на Србина, у јунаку издајника траже, док у земљи преврћу се кости, мученика, ђенерала Драже.