Сви поздраве шаљу Милораду
Јутрос рано из шуме сам дошо, ал’ не видех ко је јоште прошо, чини ми се није лепа Рада, ко да видех нашег Милорада…
Јутрос рано из шуме сам дошо, ал’ не видех ко је јоште прошо, чини ми се није лепа Рада, ко да видех нашег Милорада…
Свима који су ме питали дајем реч а уједно и најављујем да ћу наредне године објавити роман који ће се тицати ратних ветерана али не на начин описивања суровости…
Сети се корена, сети се славе, сети се како пред нама обараху главе. Издајник шета, с бичем у руци, да л’ сте то овце постали вуци?
За Србију ваља мрети, и на небо се успети, твоја су ти деца верна, рече јунак Тибор Церна. Рече и пред снајпер стаде, па повика: „Хајде гаде, у срце ме нанишани, Србија се тако брани”.
Чујем од некуд вапај девојчице, спаси ме чико од ове тројице, напали ме брадати нељуди, помози ми, бар ти човек буди.
Поруку вам шаље стари вук с планине, нек се спрема чопор Српске отаџбине, границу нам опет душманин напада, вукови на ноге да мајка не страда…
Сањао сам ноћас ја српске јунаке, у снове ми дошли браћа Југовићи, не осташе дуго, са Богданом старим, кажу да морају на Косово ићи.
Поздрав вука који се не боји, још застава у рукама стоји, и команда остала је иста, за мном Срби, уз Исуса Христа!
Сетимо се рата који беше, сетимо се Бошка Перић – Пеше. Команданта интервентног вода, скупо га је коштала слобода!
Књижевник Ненад Милкић, аутор романа „Последња стража“ и „Зов карауле“ добитник је Награде А.С.Пушкина за „ВЕРНОСТ РЕЧИМА И ДЕЛИМА“, коју додељује Савез писаца Русије – Градска организација Москва.
Муњо моја немамо ми среће, Милорад се појавити неће, него као на почетку рата, спремај људе, па по команданта…
Памтим Милорада Улемека као витеза и као човека, није га излегло гнездо кукавичје, ви што га видите другачије, као насилника, злочинца, убицу, ви сте прогутали Чедину удицу…
Заслужује хвалоспев, Евгениј Василев, напустио своју кућу, погинуо за Возућу…
Сећате се Рогић Рада, што за српску земљу страда. Са брадицом они мали, гркљан су му пререзали, они мали по злу знани, Алијини талибани…
Документарни филм „Мук и Јаук“ је прича о удруженом подухвату муслиманско-хрватских војних снага у Босни и Херцеговини, које су 14. септембра 1992. године око 14 сати, напале села око града Брчко.
Идем српству окове да скинем, немој плакат’ ако ти погинем, ако паднем, ако главом платим, ако никад кући се не вратим…
Драгутине са Суве планине, патриото, јуначе, Србине, извиђачу са крваве Дрине…