Где жито васкрсава… (у помен и незаборав крваве жетве у Старом Грацком)
Србине памти где жито пламти ко воштаница… Жито моје – моја Грачаница. Када те лажу да није твоје, да немаш ништа, откуд Господ усред житишта…?
Србине памти где жито пламти ко воштаница… Жито моје – моја Грачаница. Када те лажу да није твоје, да немаш ништа, откуд Господ усред житишта…?
Када је у марту 2014. године куцнуо час да се застава Русије подигне усред Севастопоља, Константин, који је читав живот чекао и сањао тај тренутак, имао је код себе све – храброст, добру вољу, радост, узбуђење, срећу, све сем – заставе!
Огреших се о једнога борца, о јунака Предрага Леовца, срамота ме, таква јуначина, чека песму двадесет година. А он није чекао ни трена, крену кад се огласи сирена.
Из штампе је изашла књига путописа српског новинара Зорана Шапоњића, уредника „Искре“, под насловом „Руски крст.“ Kњига је настала током вишегодишњих путовања Шапоњића по Русији и доноси путописе са Kрима, Бајкала, са далеког севера Русије, из Санкт Петербурга и са Волге.
У поднебљу туге, бреговите живе, сјећања се роје, видици оживе. По старом обичају, са спојена три прста, тугом целивали, знамење часног крста.
Еј да ми је видет’ Романију и орлове што се над њом вију, да испалим са ње три гранате, па нека ме у тамницу врате.
Косова се одрећ’ нећу, света земља нема цену, видимо се догодине, догодине у Призрену.
Каква је то слика што ми тугу ствара? Слика ратних дана и бескрајне жртве! То је бедем палих који душу пара, подсећање живих на сопствене мртве.
Повело се дечје коло, коло мртво, босо, голо. Мртве кике – преплетанке, мртви ветар уз пропланке…
Ударио Србин на Србина, у јунаку издајника траже, док у земљи преврћу се кости, мученика, ђенерала Драже.
Свакога Србина боли, све и бомба што паде, „шта смо коме скривили, зашто нам ово раде?”
Ништа ново – био би пресједан: да се Србин ослободи један. Осим када начисто побјели: о дабогда ракови их јели!
Сулудо би било опростити њима… боље да ме одмах живи огањ спали! То је ко да правим пакт са ђаволима што су народ тукли и терорисали!
Срце нам се у грудима кида, што у чет’ри смјестише те зида, све би куге на тебе да свале, ал’ истина зна се, генерале!
Док шиптари и усташе, крволоке силне славе, од хероја својих, Србљи, окретосте своје главе…
Узех перо, Бога ме срамота, Не постоји песма за Пилота? Опево сам Ратка и Споменка, Зашто не бих Павловић Миленка…
Ширио је ветар зов линча и хајке, све ближе се чула галама хушкача. Нисмо дали псима до рањене мајке, борио се чопор срцем против мача.
Данас је Дан злочина над нама. И јуче је био. И дан пре јуче… Чему ли нас уче? …дотле брат нас коље и комшија туче.
Док куцам на глува врата, са Бадњаком у рукама, вечерњега Светог сата, дочекујем себе сама…