Крађа културне баштине: Гусле хрватске, Свети Сава албански

Иако је Југославија поодавно убијена у крвавом рату, њени народи ни дан-данас нису успели да поврате свој идентитет а да не украду мало туђег или поведу мали културни рат у име некадашњег братства и јединства. Када је у питању битка око културе и њеног наслеђа чини се да се најжећи плотуни избацују између српске, хрватске и бошњачке стране.

Мирослављево јеванђеље

Мирослављево јеванђеље

Словенска идеја око које су се почетком 20. века сложно окупили јужнословенски народи данас је постала камен спотицања и предмет отимачине. Права вербална туча настала је око глагољице, ћирилице, средњовековних споменика, цркава, епитафа, чак и југословенских раса паса! Правило је, ко први објави свету да је његово, тај све остале превеслао, сви су невини док се не докаже супротно.

На међународном научном скупу Хрватска ћирилична баштина, одржаном у Загребу крајем новембра, Мирослављево јеванђеље изненада је проглашено за „дело писано хрватском ћирилицом и старословенским језиком хрватске редакције“. Главни заговорник ове невероватне амбиције је Кристијан Кухар са загребачког Старословенског института, којег су српски медији прозвали клептоманом.

Најпознатији ћирилички споменик јужнословенских народа настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког жупана Стефана Немање за потребе цркве Светог Петра у Бијелом Пољу, Мирослављевој задужбини. Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, задужбини Немањића, а онда је поклоњен краљу Александру Обреновићу.

Данас се налази у Народном музеју у Београду. Мирослављево јеванђеље написано је по православном је обреду, тако да сматра делом српске културне баштине.

С друге стране, у БиХ тврде да је то тип ћирилице који је код њих био у употреби, те да је Мирослављево јеванђеље њихова баштина, а Црногорци кажу да је настало код Бијелог Поља, па је њихово. Тако да се засад око њега боре четири „власника“.

Др Божо Ћорић, професор историје српског језика са Филолошког факултета у Београду, каже да су Хрвати неправедно већ присвојили глагољицу и то победнички објавили на интернету још пре 10 година.

„Довољно је да укуцате реч ‘глагољица’ на Гуглу и добићете бар 20 хрватских сајтова који ће вас упознати с ‘првим хрватским писмом’, ‘најстаријим споменицима хрватске глагољице’, ‘глагољицом – поносом хрватске повијести’, ‘Данима глагољице у ОШ ‘Силвије Страхимир Крањчевић’ у Сењу“…

Осим глагољице „повјесна хрватска писма су и ћирилица и дакако, латиница“. За крај ће вас информисати да су „глагољицу Хрвати имали давно прије но што су се појавили Ћирило и Методије“, те да је „глагољица, ексклузивно хрватско писмо“. Ви, нажалост, колеги Хрвату не можете да препоручите баш ништа, јер о глагољици међу Србима на интернету углавном ништа и не пише. Сем опште уџбеничке формулације да је глагољица прво писмо у Словена, које су ето, користили и Срби, објаснио је Ћорић.

Глагољица је прво словенско, а не прво хрватско писмо (развијала се у Чешкој), уосталом и ћирилица, српска је само Вукова ћирилица, што Хрвати такође оспоравају, тврдећи да је Вук Караџић преписао њиховог лингвисту Бартола Кашића и његово правило „пиши као што говориш“.

О Повељу Кулина бана отимају се сви. Најстарији документ јужних Словена из 1189. године, писан је ћирилицом, мада је на једном босанском сајту наглашено да је то „старобосански народни језик, а писмо босанчица“.

„Ми ћемо рећи да је то српски споменик јер је писан ћирилицом. Али, Хрвати кажу, Срби никад нису имали бана, а ми јесмо. Историјски је бан била титула у Хрвата. У то време, наиме, бан Кулин био је богумил, нације нису постојале, а ми расправљамо шта је српско, шта је хрватско, шта је босанско“, каже др Ћорић.

Црногорци одавно из Његошевог „Горског вијенца“ избацују придеве српски и српство и оптужују Вука Караџића да је жртвовао посебности „црногорског језика“ и прогласио га српским, иако су они одувек говорили „црногорком редакцијом словенског језика“.

Национална и универзитетска библиотека БиХ каталогизовала је Иву Андрића, Бранка Ћопића, Петра Кочића као писце босанског језика.

А иде се и даље од књижевности. Тако су хрватске војне историје присвојиле генерала Светозара Боројевића фон Бојнеа, аустроугарског фелдмаршала, кога су многи војни аналитичари прогласили највећим дефанзивним војним стратегом Првог светског рата, који је био Србин. Слично је прошао и генерал Милан Узелац, први и једини командант аустроугарског ваздухопловства, који је касније био командант ваздухопловства краљевине СХС.

Хрвати су и гусле прогласили својим националним инструментом, а оптужују Србе да покушавају да им украду Дубровник, натурајући му српску традицију. Срби, с друге стране, тврде да у дубровачком архиву постоје бројни документи о томе да се дубровачки говор називао и „лингуа сервиана“ 1491, 1597, 1598, 1607…

Да када би човек из Дубровника у 16. веку освануо у Загребу, он не би могао ни са ким да разговара, пошто су тамо говорили кајкавским наречјем и да Хрвати не могу да порекну српску филолошку традицију. Оно што Хрвати не могу да опросте својима, нарочито Штросмејеру, јесте идеја југословенства, па је Ђаковачка катедрала једини католички храм у Европи чији је портал окренут ка истоку, тј. према Цариграду, а не западу, односно Риму.

У медијима на Косову излазе фељтони, где су српски православни манастири Грачаница, Дечани, Пећка патријаршија, у ствари, албански манастири које им је одузео „српски окупатор“. Школски уџбеници и новински чланци су пуни теза да је лоза Немањића је у ствари албанска, тек касније су проглашени Србима, да манастир Дечани припада албанском племену Гаши, да су српске цркве су саграђене на албанским црквама и да је Српска црква подржавала Отоманско царство, а имена Срба су заправо лингвистички деформисана албанска имена, прилагођена језику Словена.

Академик Марк Краснићи је рекао да ниједна од средњовековних цркава на Косову не припада Србима. „Све оне су из византијског времена, осим Дечана, које је изградио и дизајнирао Албанац из Котора“.

Пошта Косова је пустила у промет 10.000 поштанских маркица од један и два евра са сликом Високих Дечана, представљајући на тај начин српску светињу као албанску баштину.

Црногорци и међусобно ратују око тога шта је српско, а шта црногорско, јер један део народа и даље не одустаје до свог српства. Тако су недавно мештани пљеваљских села Вруља и Љутићи, поносни на своје српско порекло, оптужили црногорску влат да им отима језик, протерује свештенике, краде и прекопава им српска гробља. Сељаци су протестовали јер су стећци са сеоског гробља однети на Цетиње по налогу Министарства културе и Народног музеја. Мештани тврде да стећке нису досад дирали ни турски освајачи, фашисти, ни усташе.




2 коментара

  1. Анастасия

    Веома је важно да се одржава сталан корак са њиховим лажима и крађама и отимачинама, да се истом мером на интернету и друштвеним медијима пласира права истина, између осталог, важно је овакве текстове преводити на стране језике, шта помаже да пишемо сами себи, мислим да је то важно: Tyveri af serbisk kulturarven: Gusle kroatisk, albansk St. Sava или kroater og albaner stjæler serbisk kulturarv или kroater og albanere stjele serbiske kulturminner или Croatia and Albania are stealing the Serbian culture and heritage. И једни и други веома су пропагандно активни на страним форумима. Mater I’m!

    1. Kokane

      Svakako.
      treba se zlu odupirati jos vise
      I kao sto rece sto vise pisati na Engleskom pa i Nemackom jeziku pa i na albanskom uz google translater ili kako god.
      Necemo mi jos pod Sljivu tako brzo….polako samo

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *