Кошаре – српска реч која нема цену

kosare

(текст објављен у српско руском издању часописа „Лидер“)

Дрхтиш ли несретна земљо када се њено име помиње?
Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила?
Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу – у караулу Кошаре?

Био сам дете, тек стасао да се момком могу назвати, али недовољно одрастао да и сам пушку могу узети када су највеће силе света нагрнули од сила и беса на нашу Србију. Рушили су фабрике, болнице, школе. Убијали су путнике у возу, избеглице у колони, децу на ношама…

Далеко од очију јавности, ван пажње медија, уз знање само малог броја људи одигравала се највећа битка модерне српске историје.

Битка за Кошаре…

О њој се много прича, а мало се зна…
За њу су многи чули, али мало их може на карти показати…
Њих би сви данас на речима бранили, али мало их се сме усудити да ногом додирне ту свету земљу…

Био сам дете тек четрнаест година када је тамо почело да грми. Захухтало лето сада већ давне ’98. најављивало је олују. Тада први пут и чух за ту реч. Кошаре. Тек много година касније чух и за хероје који су је бранили.
Њих тек пар десетина, оскудно одевени, често гладни, понекад и без наде у боље сутра, стајали су као стене које ни већи од агресора нису могли прећи. Бранили су сваки камен, сваку стопу, сваки пањ у рејону карауле. И све су одбранили, осим саме зграде.

Њој није било спаса.

Ни срушена ипак није се предала. Напуштена од њених браниоца, издана од властодржаца, остала је у гудурама Јуничких планина да срушених зидова и изваљених врата брани ту стопу српске земље.

Тамо не иду Срби, али ни Шиптари… Кажу да караулу чува мртва стража. Духови војника чији су се животи тамо угасили.
Сањају рушевине ове светиње дан када ће њени браниоци вратити и из пепела је подићи. Поново јој рогове на крову ударити, ватру у пећи наложити, спаваоне поспремити. Сања и самује у ледом окованој планини…

Тихо Србине… Тихо… Чујеш ли јаук? Чујеш ли зов?
Не, не бој се. То те караула зове да јој се вратиш.
Томе учи сина. О њој причај унуку. И увек, увек показуј у правцу где мртва стража брани срушену караулу.

Питају ме многи зашто ја пишем о Кошарама? Гледају у мом правцу и не виде оно што ја видим.
А видим момке, сада већ одрасле људе, које је држава одбацила и продала за шаку сребрењака. Видим несретне душе које ходају уздигнуте главе међу нама а мало нас зна ко су они. Слушам њихову причу, у нади да ће је још неко чути.

Јер они су хероји Кошара.

Био сам млад када се злочиначка НАТО армада сјатила као лешинар на ову земљу. Шта сам ја знао тада шта је рат?
Али они су знали? Они, 18-годишњаци, прво су морали да науче како се склапа и расклапа пушка, па тек онда како се брије и избријава. Прво су морали да науче да ако ти не пуцаш први, онда ће пуцати на тебе. Научили су и да живот у тих неколико квадратних километара не вреди ни колико зрно песка. Тешко се чувао, лако се губио. Секунд неопрезности, трен слабости, и више те није било.
Они нису имали право на слабост, на емоције, на срећу. Имали су линију коју су држали и породице иза својих леђа. Да су они пали, да су они попустили, ни мене ни вас, нити ишта од ове мучене земље не би било.

Е зато пишем о њима. Јер они су велики, највећи. Сврставам их уз јунаке са Газиместана, и претке са Солунског фронта. Пишем јер се стидим неправде народа коме сам припадам који је дозволио да се њихово херојство заборави. Пишем да бих их отргао од заборава.
Јер знам да су они заслужили рај, пошто су пакао већ прошли!!!

НЕНАД МИЛКИЋ О КЊИЗИ ПОСЛЕДЊА СТРАЖА

Скупљајући приче о свему што је везано за караулу, упознао сам мајку хероја Владимира Радоичића, дечака који је погинуо септембра 1998. године.

Poslednja-straza-Nenad-MilkicЈесен је донела смрт која ће након шеснаест година променити и мој живот. Мој пријатељ ког никада нећу упознати, херој кога никад нећу дочекати, пао је од злочиначке руке. Данас пишем о Владимиру и свим другим херојима који су пали да бих ја живео, да би и ти живео, и да би речју преносили на будућа поколења оно што нам од њих у наследство оста…

А остао је поглед упрт у правцу Проклетија… Поглед мајки и сестри, жена и деце, који нам својим дрхтавим рукама показују наш пут… Пут који води на само једно место око ког су и небо и земља црвени од крви…

„Последња стража“ изашла је у издавачкој кући „Прометеј“ из Новог Сада, у октобру 2014. године. Првих 500 примерака је брзо нестало.
У овом трену се штампа нових 1000 примерака. Задовољан сам како је та књига примљена од стране читаоца, али оно што је најбитније ту књигу су прихватили борци са Кошара. Коначно неко о њима жели да проговори и да опише оно што су морали да прођу као млади војници.

Вреди напоменути да је „Последња стража“ први део трилогије која носи назив „Ми смо бранили Кошаре“. Наставци књиге су планирани за следећу годину.

У „Последњој стражи“ пратим последње месеце живота Владимира Радоичића, као и његову породицу у годинама које су наступиле. Кроз Владин лик желео сам да представим све оне момке, хероје, који се нису вратили, али и да опишем све мајке, сестре, девојке које своје најмилије нису дочекали.

Догађај који је био покретач целе приче и око које се градио роман јесте се десио 30. септембра 1998. године када је патрола Војске Југославије упала у шиптарску заседу у непосредној близини карауле „Кошаре“. Од осам војника, пет их је погинуло. Осим Владе Радоичића, погинули су и његови класићи Миладин Гобељић и Илија Павловић, као и војници по уговору Мирослав Јоцић и Милош Павловић. Иако се зна која је терористичка група извела напад и шта више, знају се имена неких од терориста, за погибију пет војника ВЈ нико никада није одговарао.

Ненад Милкић

Књига се може поручити поруком на
Nenad Milkić – zvanična FB Stranica
По цени од 600 динара




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *