Кошаре – 16. април 1999.

За Јединицу пише: Стрелац 125. моторизоване бригаде

Некако је синоћ мало затихнуло. Ваљда се уморили и они (терористи) а и нама добродошло да искористимо ноћ да колико-толико пробамо спавати. Током ноћи опале по нама понеки метак из карауле која је испред мог положаја на око 150 метара преко увале која нас је раздвајала, а неко од наших ко је будан одговори, реда ради…

kosare

Некако сам те ноћи успео мало заспати… Будимо се ујутру, не од пуцњаве на коју смо се већ и навикли него због кише која је почела током ноћи да пада по нама који спавамо на земљи. Устајем нагло јер ми се вода слива за врат и падам као покошен! У први мах гледам ноге да ли крварим. На срећу, ноге су се „само“ биле одузеле, онако мокре и промрзле током ноћи, па отказаше приликом наглог устајања.

Није било још скроз ни свануло. Испразнисмо шлемове сад већ пуне воде, што од снега који смо нашли у једној котлини близу и кравили да би имали воду за пиће, што од кише и набисмо на главе.

M94crna_strelaРоокаај! Цеви почеше да цврче и црвене сушећи се под паљбом. Када смо оплели сви колико нас је било, настаде магла од паре из оружја које се током ноћи напунило водом, да је деловало као да смо бацили димну бомбу. Полако сам заузео положај и нанишанио кроз „ЗРАК“ Стреле ка осматрачници у близини карауле тек да проверим дал’ су научили лекцију од јуче да им то и није баш најбољи положај. Јесу. Више се неће пети нико од њих на осматрачницу. Један минобацач који сам јуче избацио из употребе нису дирали. Цев улубљена, онако преврнут и неупотребљив назире се у кругу карауле…

Дал’ су током ноћи добили појачање, одједном оплетоше из карауле тако жестоко по нама да смо у први мах гризли земљу да нас не покоси киша метака. Чују се пуцњи испред нас, чују се изнад глава од метака који погађају дрвеће и гране. Само ломи… На једно око жмириш на оно друго осматраш док си челом залепљен за земљу и очекујеш да те однекле звекне у главу и…

Смирише мало… На тренутке кроз пушкарницу карауле назирем жену, плавуша за ДШК-ом, добро заклоњена, уби по нама. После ње на секунд извири црнац, коме се само зуби назиру и беле када га погледам кроз замагљену оптику… Опет затишје… Поручник разговара радио-везом. Рече нам да ћемо још мало држати положај па се повлачимо мало назад ради наше безбедности јер би требала дејствовати наша артиљерија специјалном врстом пројектила која приликом експлозије апсорбује кисеоник, па остаје нада да се тако неутралишу терористи који су заузели караулу где би ми после у јуришу упали у њу.

Наш најистуренији положај и караулу „Кошаре“ дели једна увала, голет, кратка али таман тако постављена да, када кренемо ка караули нас имају као на длану. Не вреди покушавати.

Већ је било свануло. Поручник Петковић, неустрашив и изузетно храбар официр, смисли план: да ми оплетемо свом снагом а он ће, док га покривамо ватром, пробати да се довуче до карауле и бар да проба да им убаци бомбу кроз прозор. Гледамо га, мислимо зеза се… Добро. Сви редом почесмо да допуњујемо све расположиве магацине и реденике муницијом да бисмо што жешће и што дуже држали паљбу док им он буде прилазио.

Вадим један резервни магацин од пушке из блузе, који ми је, напуњен са пет панцирно-запаљивих метака више служио као некаква непробојна заштита-амајлија и којег сам држао увек на страни срца. Спустам га на дохват руке поред пушке уперене ка ДШК на пушкарници карауле.

Креће. Поручник креће да им приђе са њиховог десног бока. Чим се приближио том пропланку на коме је на чистом нишану из карауле и која дели положаје, отварамо паљбу! Они још жешћу по нама. Бука је таква да се више ништа нити разуме нити капира. Оба магацина сам испразнио ка нишанџији ДШК. Они видно дрогирани, кад утихне ватра чујемо вичу нешто на арапском, а како им неутралишемо једног, уз некакве урлике излеће други и наставља паљбу не марећи што ће бити скинут убзо!? Немам времена да пуним магацине већ извлачим по један метак из ранца који ми је поред и убацујем у цев. Поручника нема. Видесмо да лежи лево иза једног камена, заклонио се али… лежи некако чудно.

kosareПажњу нам у тренутку одузе запомагање нашег војника, десно од мене на неких 10-ак метара. Тражи воду и… дозива мајку док му болничар прикупља и враћа утробу на место, тамо где је стајала до пре пар тренутака. Његова агонија траје пар минута али као да пролази читава вечност док га слушамо. Престаје паљба и наша и њихова. Престаје и тај наш војник да јауче… нажалост. Поручник и даље на земљи. Укапирали смо…

Водник Митић организује људе за извлачење поручника и поново допуњујемо сво расположиво оружје да би их покривали ватром приликом извлачења.

Доносе поручника у шаторском крилу. Недостаје му део темена… Погођен из ДШК. Организују се војници да санесу тела погинулог поручника и осталих војника у село док се ми остали спремамо да одступимо због могућег дејства наше артиљерије о коме је било говора. Ту се делимо у неколико група.

Водник Митић са једном групом војника у којој се налази и Ацић Златко из Сјенице, креће југ-југоисточно од „Кошара“ односно правац Маја Глава-Поток Молић.

Једна група се враћа пинц стазом поред уништеног БОВ-а у сусрет најављеној групи добровољаца која је требала да нас замени на положају, док ја са једном групом одступам равно назад.

У том тренутку почиње напад из карауле по мојој групи.

Онако разбијени у групе не одговарамо на напад већ се повлачимо до неког сеоцета поред Батуше да би сачекали остатак војске и водника Митића са својом групом. Нисмо их дочекали.

Увече сазнајемо да је група водника Митића ушла у Албанију и вероватно упала у заседу.

Обавештајци су касније сазнали за тела једне групе војника и закључили да се ради о људима из Митићеве групе…

Рекли су нам и да су пронађена тела наших војника који су били одрани до непрепознатљивости…

 

petkovic-ivicaПоручник Ивица Петковић
Рођен 26. маја 1968. у Прокупљу. Завршио је Војну академију Копнене војске. У Војсци Југославије обављао је дужност командира вода. Као командир стрељачког вода у саставу 125. моторизоване бригаде постизао је изузетне резултате у борби против албанских терориста на Косову и Метохији. Одликовао се храброшћу и био командир за узор младим војницима. Погинуо је 16. априла 1999. у борби против шиптарских терориста, у рејону села Кошаре, Ђаковица. Одликован је Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Успомену на узорног командира стрељачког вода чуваће његови синови Предраг и Мирослав и породица Петковић.

mitic-dejanВодник Дејан Митић
Рођен 9. јануара 1976. у Нишу. Завршио је Средњу војну школу.
У Војсци Југославије био је командир вода.
За време НАТО агресија на Србију борио се у саставу 125. моторизоване бригаде.
Рањен је 16. априла 1999. у рејону Кошара, након чега му се губи сваки траг.
Отац Дејана Митића дао је изјаву ФХП-у у којој је навео: „Мој син Дејан, водник у 125. Приштинском корпусу, моторизована бригада, послат је из касарне Косовска Митровица са јединицом на караулу Кошаре. Последњи пут се јавио кући преко телефона 5. априла 1999. године. Ја сам у то време био војни резервиста у Подујеву. Када сам дошао кући на два дана, 6. маја 1999. године, мој пријатељ пуковник Пиљић дошао је код мене кући и рекао ми је да се Дејан код војске води као нестао од 16. априла 1999. године. Ја сам се исто вече вратио у Подујево и отишао код команданта Приштинског корпуса, генерал-мајора Лазаревића. Он је тада послао курира да донесе изјаве војника који су били са Дејаном. У тим изјавама је писало да је Дејан 16. априла приликом борби ВЈ са припадницима ОВК, на позицији Маја Глава, у реону карауле Кошаре, рањен у бутну кост. Са њим су била још три војника – Ацић Златко који је исто био рањен, војник Бошњаковић и Зоркић. Још један војник је тада погинуо недалеко од њих – Костић Дејан, он је остао на бојном пољу. Војници Бошњаковић и Зоркић су на ћебадима успели да извуку Дејана, док је Ацић Златко сам пузао, 500 м на територију иза граничног камена, у Србију. Тада су замаскирали Дејана, који је од њих, пошто им је био претпостављени, изричито захтевао да њега и Ацић Златка оставе, а они да иду и беже. Одатле су они, не знајући где иду, избили на караулу Морина, око 30 км одатле. О Ацић Златку се и даље ништа не зна. Пуковник Средојевић ми је рекао да је Дејан пронађен на 500 метара од границе. У октобру 1999. године позвали су ме из команде Ниш да идем на препознавање на ВМА, институт за војну медицину и патологију. Тада је била и породица Костић Дејана, Ацић Златка и Мијатовић Зорана. Пуковник Зоран Станковић је био присутан. Прво су показали фотографије, онда смо сишли у патологију на препознавање тела. Ја сам тада рекао да је Дејан имао дугачке чарапе. Скинули су му чизме да погледају. Тело је било само од кукова надоле, без горњег дела и без главе. Из џепа су извадили Диклофенак, исечену таблу за коју знам да је Дејан купио у апотеци пре него што је отишао и понео са собом. Када смо изашли одатле почео је разговор са Станковићем. Питали смо где је нађено тих пет тела. Станковић је рекао са наше стране, док је пуковник Секулић тврдио да је Дејаново тело остало на територији Албаније. Тада је Станковић прекинуо сваки даљи разговор и рекао да идемо на ДНК анализу. У октобру 2003. су нас звали и рекли да је путем ДНК анализе установљено да је у питању Дејан, и да је сахрањен на Лешћу. На ексхумацију смо отишли 10. октобра 2003. године. Дан касније смо га сахранили.“

acic-zlatkoВојник Златко Ацић
Рођен 23. јуна 1979. у Сјеници.
На територији Косова и Метохије борио се у саставу 125. моторизоване бригаде.
Задњи пут виђен са једном групом војника која се кретала југ-југоисточно од „Кошара“ односно правац Маја Глава-Поток Молић.
Познато је да је био рањен 16. априла 1999. у рејону села Кошаре, Ђаковица, у исто време кад и водник Дејан Митић. Потом му се губи сваки траг.




21 коментар

  1. Село Гризиме

    МНОГИ СУ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА ОДБРАНУ СРБИЈЕ,А САДА ИМ ОВИ НАШИ ПОЛИТИЧАРИ НИ ИМЕНА НЕЋЕ СПОМЕНУТИ,А СА ДРУГЕ СТРАНЕ УЛИЗУЈУ СЕ ОНИМА КОЈИ СУ НАС БОМБАРДОВАЛИ И ПОБИЛИ ТОЛИКИ НАРОД ЗБОГ ЊИХОВИХ ТЕРОРИСТИЧКИХ ЦИЉЕВА ВЕЧНА СЛАВА ПАЛИМ БОРЦИМА КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТ ЗА СРБИЈУ.

  2. Nenad Grečić

    Božilov LJubiša je bio samnom u odeljenju bio nam je komandir odeljenja kada je hteo da pretrčava do drugog odejenja pogodio ga brovingov metak 12,7mm bio sam pored njega petnaestak minuta zatim je počeo da peni i nažalost ….. neka mu je večna slava .A poručnik Petković mi je bio komandir voda nosio je maskirnu traku na glavi toga dana kao pravi heroj bio je uvek ispred nas -vojske hteo je da baci ručne bombe kašikare u mitraljesko gnezdo na košarama i kao što je već naneto pola glave nije imao saučešće porodici .poginuo je drugar koji je spavao zadnje noći u zemunici pored Milan jovanović iz Gornjeg Milanovca kada smo trebali ujutro da uđemo u Albaniju zadužio je 84 a pre toga je imao automatsku ukrstio je redenike na sebi bili smo tad stigli do Tropoje i tamo ga je snajper uočio i pogodio u predelu vrata neka je i njemu večna slava…..

    1. nenad

      Pozdrav Neso, imam molbu brat Ljubise Bozilova bi hteo da te nekako kontaktira i sazna sve o smrti brata jer ima neke kontradiktorne informacije o pogibiji brata. Unapred hvala

  3. IVAN PETROVIC

    Bio sam sudionik ovih dogadjaja,pokoj im dusi i vecna im slava,21aprila u komandi bataljona u Juniku u staroj cojanoj uniformi srecem coveka kako sedi na nekom panju pognute glave,iz razgovora sa njim vidim da se radi o ocu vojnika Mijatovic Zorana ,dosao covek sina da trazi i on sam je bio rezervista,vece tuge u coveku nikada do tada u zivotu nisam video i sam sam zaplakao posle susreta sa njim,covek je iz okoline Leposavica,jos jednom NEK IM JE VECNA SLAVA I HVALA,HRABRI JUNACI…

  4. Jovan 67

    Večna im slava i hvala! Taj pakao je trebalo preživeti…..ko je uspeo sad i priča o tome….ali mnogi nisu dobili tu šansu.I sam sam učesnik u ovom ratu….u reonu Đakovice, selo Rznić. Da kažem….srećom samo ranjen….06.06.1999. i još njih 17-toro…dok je jedan pripadnik PJP, poginuo.
    …dok smo držali položaj, bombardovao nas NATO. Pozdrav svim borcima i veteranima. Kao i hrabrim momcima JSO!

  5. Ivan Karaklajić

    Ljubiša Božilov iz Surdulice mi je bio drugar još iz Valjeva… Bio je krhke građe ali uvek veseo i nasmejan, kada sam čuo da je poginuo, mnogo mi je teško bilo… Takođe i Milana Jeftovića iz jednog sela kod Gornjeg Milanovca, ja mislim Teočin. SLAVA IM I NEKA IH SVI PAMTE, JA ĆU IH VOLETI I PAMTITI DO KRAJA ŽIVOTA !!!

  6. KOLY

    Zlatko je bio dobar drugar sa mojim bratom i sestrom, njega se i ne secam, ali posto je moj brat bio isto na kosovu 1999 kao pripadnik vojske, isto na košarama, planeji i prizrenu, verovatnoća je velika da je na žalost završio u „žutoj kući“, inače oca nije ni upoznao samo mu je setra ostala, koje je sada verovatno u americi…. KO GOD DA GA JE POZNAVAO MOGAO JE DA KAŽE DA IMA ANĐELA NA ZEMLJI… NEKA MU JE VEČNA SLAVA.

    1. aleksandar

      Cerna Tibor je poginuo kao heroj. Odlučio je da bude meta šiptarskom snajoeristi kako bi bio otkriven od strane naših snajperista. Bukvalno je dozivao snajperistu i nažalost pogođen je. Položaj snajperiste je otkriven i neutralisan je. Slava heroju.

  7. Igor

    Prokleti bili svi koji su svojim idiotskim potezima doveli do ovoga!!! Zašto NAJBOLJI OD NAS ovako izgubiše svoje mlade živote?? Zašto ?za koga?? Ti momci su naši HEROJI i nikada ih ne smemo zaboraviti!!! Porodicama koji su ih iznedrili država treba da da pomoć do kraja života iako im ih to neće vratiti !!! SLAVA NAŠIM HEROJIMA SA KARAULE KOŠARE I TREBA U SVAKOM VEĆEM GRADU DA DOBIJU ULICU,KAKO IH NIKO NIKADA NE BI ZABRAVIO!!! NEK IM JE LAKA CRNA ZEMLJA!!!NAKLON DO ZEMLJE!!! POČIVAJTE U MIRU NAŠI JUNACI !!!

  8. Ivan Karaklajić

    Takođe svi koji su znali našeg „Nemca“ Taricić Olivera koji dođe iz Nemačke da odsluži srpsku vojsku i dade život za Srbiju. Neka mu je večna slava i hvala! Veći Srbin od svih kukavica koji ostaše u Valjevu!
    Sami će se prepoznati koji su…

  9. Ivica

    Komandire moj ime moje Petkovic Ivice neka ti je vecna slava. Tako dobrog i hrabrog coveka nikad necu zaboraviti. Bivsi vojnik VJ i pripadnik 125 motorizovane brigade Ivica Njagojevic

  10. Moca

    Био са 16.априла тамо. Страшан дан за целу Србију… Текст ми је оживео сваки тренутак истог! Зар је морало тако? Вечна слава и хвала великом поручнику ПЕТКУ и осталим страдалим борцима…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *