Комунисти тражили Хрватску до Земуна

Како су цртане југословенске републичке границе које су постале државне, али на штету Србије. Већ на заседању Авноја у Јајцу ударени темељи будуће разградње коју је Бадинтерова комисија само потврдила

Процес распада Југославије није завршен, јер се још манипулише „авнојевским“ републичким границама, које су деведесетих, према тумачењу Бадинтерове комисије (читај – западних сила), постале међународне. Иако је та комисија имала ограничен задатак и није се бавила питањем српских покрајина, њени закључци су примењени и на Србију после 1999. године. Наиме, после самопроглашења албанске државе Косово, САД и најмоћније земље ЕУ признале су административну линију између Србије и њене јужне покрајине као државну границу. Актуелни известилац ЕУ за Србију Јелко Кацин је пре неколико дана изајвио да је „прави тренутак за отварање питања уставног и законског уређења аутономије Војводине“, што подразумева и питање граница. Хрватска такође сматра да ни питање разграничења са северном српском покрајином, односно Србијом, није завршено.

Нажалост испоставило се да закључци Бадинтерове комисије важе за све бивше републике СФРЈ, осим за Србију, која се и даље фрагментира дуж покрајинских граница – каже Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.

– Парадоксално је да је процес фрагментирања Србије често био генерисан из њене власти. Као да закључци конгреса Комунистичке партије Југославије одржаног у Дрездену 1928. нису изгубили актуелност.

Историчари подсећају на закључак тог конгреса, да се мора срушити „империјалистичка версајска творевина Југославија“ у којој је великосрпска буржоазија подјармила Словенце, Хрвате, Црногорце, али и велике области Србије које припадају Албанцима, Бугарима и Мађарима. КПЈ је тада позвала у оружану борбу за независну Хрватску, Црну Гору, Словенију и Македонију. Наглашено је да се оружана побуна мора пренети у Србију и позван је великоалбански „Косовски комитет“ да подигне свеопшти устанак. Мађарима је такође обећана помоћ у борби за отцепљење Војводине.

Границе република и покрајина у СФРЈ непогрешиво су пратиле закључке Дрезденског конгреса иза којих је стајала Коминтерна – „црвени Ватикан“. Тадашње комунистичке власти у Москви нису опраштале Србији што је пружила уточиште прогнаницима, „белим“ Русима.

– Републичке границе у другој Југославији биле су комунистичка импровизација по формули „ослобађања свих народа и народности од великосрпског хегемонизма“. То је значило да Србија може да буде само онолика колико преостане кад се сви други намире – сматра др Павловић.

Он наводи да су Титове „замишљене и привремене административне линије које више спајају него што раздвајају“ постале трајне доношењем закона о територијалном устројству Србије и осталих федералних јединица у периоду 1946-1947. године.

– Изворна документа о питању републичких граница нису позната, као да се о томе није расправљало ни на једном органу или форуму. Као да су прећутно прихватане границе које су „дате“ или одређене одозго, без озбиљне расправе. На питање зашто је тако, одговор се може наћи у општој атмосфери и идеолошком заносу интернационализма или партијског става или пропаганде о неважности граница унутар Југославије – објашњава Павловић.

Он истиче да су интерне границе успостављене после рата највише погађале српски народ. Покрајинске административне линије сада се поново користе да дестабилизују Србију.

– Само су у Србији створене две аутономије, покрајина Војводина и област Космет, а у последњем тренутку одустало се од треће – Санџака. Импровизоване комунистичке скупштине Војводине и Косова и Метохије донеле су „одлуку о прикључењу Србији“, као да никада нису биле њен део. Тиме је потпуно анулирана претходна историја – указује Павловић.

Документа показују да је Броз већ на заседњу Авноја 1943. креирао границе република нове Југославије, само је Србију оставио недефинисану. Српске делегације на том скупу није било, али је као заступник Србије представљен хрватски политичар др Иван Рибар, председник Авноја. Исти човек је на Првом заседању Авноја у Бихаћу, годину дана раније, био представник Хрватске! Ипак, ни он, ни делегати нису доносили кључне одлуке. У стаљинистичком духу КПЈ о судбини Србије и Срба одлучивао је и тада и касније Броз и веома узак круг људи око њега.

– Генерално гледано кључне одлуке доношене су у уском кругу људи, Тито, Ђилас, Кардељ, евентуално Ранковић. Није проблем у томе што су сви хрватски комунисти били прво Хрвати, па онда комунисти, словеначки такође. Проблем је што нико није заступао српске интересе – истиче Павловић. Његове речи илуструје реферат Александра Ранковића на првом заседању велике Антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије, одржане 10. новембра 1944. године. На том скупу ударени су темељи „сложене заједнице“ Србије у Федеративној Југославији.

– Разни хегемонисти, реакционери и издајници оптуживали су, па и данас оптужују народноослободилачки покрет како он хоће да поцепа „српске земље“ и да ослаби српски народ за рачун Хрвата и других, како народноослободилачки покрет води Хрват Тито и томе слично. То су већ свима познате приче оних који би хтели истовремено да стварају Велику Србију на рачун других народа Југославије – упозорио је Ранковић.

На истој скупштини је усвојен и Закон о суду за суђење злочина против српске националне части, који је био основ за прогон, убијање, пљачку и застрашивање свих за које се сумњало да се могу успротивити Титовој олигархији.

– Има људи које интересује питање Срба у Хрватској. Сва права Срба у Хрватској су загарантована одлукама Првог, Другог и Трећег заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске: право језика, школа, вероисповести, равноправног учешћа у државној управи итд. Таква Хрватска је најбоља гаранција братства и равноправности Срба и Хрвата у Хрватској – грмео је Александар Ранковић у новембру 1944. у Београду. Ипак, НДХ није капитулирала све до 15. маја 1945. а у време док је Ранковић нападао „великосрпске хегемонисте“ логор смрти Јасеновац радио је у три смене.

Чим се власт у Загребу променила, врх Комунистичке партије Хрватске на челу с Андријом Хебрангом тражио је да његова народна република задржи границе Павелићеве НДХ. Јоца Еремић, командант Кордунашког подручја до маја 1944. године, кад је напустио партизане, у емиграцији је открио да је од 1941. постојао договор хрватских комуниста и Павелићевог режима.




1 коментар

  1. Aleksandar

    Ove zahteve su poznati jos iz doba naseg vernog komunizma i odlukama internacionale koje su donete u Drezdenu i sveostalo ceo istorijat i nakoji nacin progamirano da se unistavaju srbi i njihova drzava i prevare koje su podmetnute u to ime a d anegovorimo o zaveri ustasa i komunista protiv srba kao njihov nus produkt o tome se uvek pricalo i debatalo a nisu ni nasi danasnji socijalisti uopste ponistili sve ove odluke koje su tada donete,a kao naslednik SKS,to SPS nijeucinio niti se o tome na njihovim kongresimamnogo debatovalo.Sto isto tako govori o kakvom se odnosu odnose i oni sami u pogledu svega sto je bilo i sto se sve radilo.Kao i same internacionale uopste receno.I pitanje je jedno gde je danas mesto internecionale u svaremenom dobu i vremenu.Detaljni i temeljnije istrage nijemnogo bilo na tu tema o radnickom pokretu i sve ostalo.Uostalom i zbogtoga sto Srbija je preskocila jedna period od radnickog pokreta i parva rdanika jer u to vreme smo bili nepismeni i bavili smo se sitnicarnjem imnogo drugih stvari tog vremena.A da se Hravcaka prosstire do Zemuna i ostalo znamo tu parolu odvano tako dato nije neka senzacija gdebi Mesic pio kaficu i sveostalo kada su postali provicija EU sada su postigli sve svoje ciljeve.Jasam ubacio i neke teme koje bas nepriadajuovome,ali mora setako raditi.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *