Колико је далеко Донбас од Срба (1)

КОЛИКО ЈЕ ДАЛЕКО ДОНБАС ОД СРБА, ИЛИ – КОЛИКО ЈЕ РАТ У УКРАЈИНИ И НАШ РАТ?

Пише: Часлав Д. Копривица

Има везе са Украјином то што многи из Црне Горе не пристају да их зову „Црногорцима“

debaljcevo

Рат у Украјини није рат између етничких Руса и етничких Украјинаца. Да је тако, види се по томе што су у побуњеним областима (бивше) источне Украјине, етнички Украјинци, или макар људи који су на посљедњем попису изјаснили као „Украјинци“ – увјерљива већина

Ратују политички Украјинци, они који мисле да треба да постоје једна, недјељива, унитарна Украјина и само један политички народ, и политички Руси, који се у језичком, културно-идентитетском, историјском смислу осјећају дијеловима руске цивилизације, и не прихватају украјински шовинизам 

Тако је могуће да предсједник украјинске скупштине, фамозни Турчинов, који, очигледно, носи руско презиме, буде жестоки украјински националиста, док су предсједници Доњецке и Луганске Народне Републике, Захарченко и Плотницки – етнички Украјинци, али без икакве сумње политички Руси

Збуњујуће? Сјетите се само Јована Дивјака, „генерала“ тзв. „Армије Босне и Херцеговине“, који је командовао акцијом покоља снага ЈНА које су се повлачиле из Сарајева; призовите у памет заговорнике политичког монтнегринства и „црногорског језика“ у Црној Гори, који у неким случајевима говоре екавицом или Херцеговце који су себе прогласили Црнгорцима и ревносно пазе на „српску опасност“ по независност младе дукљанске демократије… То су наши „туричнови“

Сигурно познајете, што лично, што из јавности, неке људе родом из Црне Горе који се, као и писац ових редова, гнушају „пројекта обнове независности Црне Горе“ и онога у шта се та накарадна квазидржава претворила. Е, то су наши „захарченци“, они који су васпитани да се бити етнички/етнографски Украјинац/Црогорац и национални Рус/Србин не мора међусобно искључивати

Социјална слика данашње Украјине подсјећа на Хрватску из 1991., или можда још прије на Сарајево деведесетих…

CASLAV KOPRIVICAШта се дешава у (бившој) [источној] Украјини и како се то нас Срба тиче?

Онима који разумију и прате страшна дешавања у другој највећој словенској земљи оба питања су сувишна, али таквих није много. Најприје, већина наших људи показује потпуну незаинтересованост, а код већине оних који и покажу неко занимање, влада потпуна пометња и неразумијевање природе тамошњих дешавања. Додуше, није ли тако било странцима када су покушавали да разумију наше ратове деведесетих?

Да, објективно није било лако схватити ко је и зашто ратовао у бившој Југославији. Нажалост међу нашим млађим нараштајима има све више оних који немају ни елементарне (примјерене) представе о томе. Но баш због тога што смо ми сада у ситуацији посматрача, у каквој су некада били други, укључујући и грађане саме Украјине, спрам наше невоље, али и стога што тамо живи „братски народ“, дакле зато што је повијест културно-историјских веза Срба и простора данашње (или бивше) Украјине веома богата, дужност нам је да превладамо менталну и емотивну инертност, и да покушамо да што боље схватимо природу тамошњих збивања, умјесто да се, према малограђанској инерцији из дана СФРЈ, према свему што се дешава источно од нас, односимо с необјашњивом надменошћу оних који живе ближе „цивилизацији“, чији су хладњаци пунији, возе боља кола и слично. Узгред, такав став /- источно од нас је terra incognita – показују милиони малограђана који живе тик уз западне границе словенског свијета.

Но пођимо редом, који је то народ, или, како рекосмо, „братски народ“? У тај рат је укључено више народа – етнички Украјинци и етнички Руси. Но вратимо се питању „братског народа“.

У овом рату, то нијесу ни етнички Украјинци, нити етнички Руси, јер тај рат, на крају крајева, није рат између етничких Руса и етничких Украјинаца. Да је тако, види се по томе што су у побуњеним областима (бивше) источне Украјине, према доступним статистичким подацима, етнички Украјинци, или макар људи који су на посљедњем попису изјаснили као „Украјинци“, увјерљива већина. Са друге стране, постоји немали број примјера да су званичници актуелног кијевског режима, официри и војници тзв. „Антитерористичке операције“, етнички Руси. Неки од њих су чак горљиви украјински националисти.

Па ко онда и зашто ратује (бившој) источној Украјини?

Ратују политички Украјинци, они који мисле да је једна, недјељива, унитарна Украјина, у којој, независно од културно-етничких разлика, постоји, или треба да постоји, само једанполитички народ, који је носилац суверености у тој држави, и политички Руси, који се у језичком, културно-идентитетском, историјском смислу осјећају дијеловима руске цивилизације, и који не прихватају украјински шовинизам, који је од државног удара звладао Украјином.

Тако је могуће да предсједник украјинске скупштине, фамозни Турчинов, који, очигледно, носи руско презиме, буде жестоки украјински националиста, док су предсједници Доњецке и Луганске Народне Републике, Захарченко и Плотницки – етнички Украјинци, али без икакве сумње политички Руси. Збуњујуће?

Сјетите се само Јована Дивјака, „генерала“ тзв. „Армије Босне и Херцеговине“, који је командовао акцијом покоља снага ЈНА које су се повлачиле из Сарајева, које су тада извеле нерегуларне муслиманске снаге; затим призовите у памет заговорнике политичког монтнегринства и „црногорског језика“ у Црној Гори, који у неким случајевима говоре екавицом или Херцеговце који су себе прогласили Црнгорцима и ревносно пазе на „српску опасност“ по независност младе дукљанске демократије… То су наши „туричнови“.

С друге стране, сигурно познајете, што лично, што из јавности, неке људе родом из Црне Горе који се, као и писац ових редова, гнушају „пројекта обнове независности Црне Горе“ и онога у шта се та накарадна квазидржава претворила. Е, то су наши „захарченци“, они који су васпитани да се бити етнички/етнографски Украјинац/Црн огорац и национални Рус/Србин не мора међусобно искључивати и који су се, међутим, згадили и ужаснули над оним у шта су се послије, споља организованог, државног преврата/референдума претворили и Украјина/Црна Гора и украјинство/црногорство.

Слично је (било) и са односом црногорства и српства у Црној Гори – све до пред референдум. Но, ствари су се након њега прилично измијениле.

Доста људи родом из Црне Горе више не пристају да буду називани „Црногорцима“, као што и многи Срби из Републике Српске одбијају да се зову „Босанцима“.

Узгред, када је прошлог љета један новинар са Запада, очигледно претпостављајући да су побуњеници махом убачени/послани из Русије, питао људе из једне устаничке војне јединице да ли међу њима има Украјинаца, један од њих је одговорио, а остали су се сагласили: „Ја сам донедавно био Украјинац“.

Иначе, побуњеничка војска (тзв. „ополчење“) од почетка до данас је била искључиво добровољачка. Чланство тих људи у њој је добровољно, као што је добровољно престало и њихово „учествовање“ у украјинској нацији.

Треба рећи да је међу побуњеницима и немали број бивших „мајдановаца“, људи којима је било доста корумпираности из времена Јануковича, који су се борили за благостање, али не и за шовинизам и спаљивање политичких противника, као што се десило у Одеси маја прошле године.

Тај догађај је за многе у Украјини био отрежњујући, било да су дотад били неутрални или чак присталице „Евромајдана“. Треба рећи да до данас нико није осуђен због тога злочина у којем је званично звјерски убијено 48 људи, а незванично преко 100.

Масакар у Одеси

Масакар у Одеси

Има ли притиска са Запада да се приведу правди злотвори, од којих се добар дио види на снимцима који су и јавно доступни?

Кад смо већ код притиска, гдје су групе за „људска права“, да ли владе Запада позивају украјинску владу да прекине с насилном мобилизацијом, која се спроводи под пријетњом робије?

„Приговор савјести“ не важи када треба играти геополитичке игре против Русије?

А у шта се претворила данашња Украјина? У етноцентрично друштво – без обзира на њену фактичку мултиетничност, у којем главну ријеч воде шовинистички букачи – и декласирани социјални елементи који пристојне људе, независно од политичких увјерења, потискују на маргину; у друштво у којем не функционишу виталне институције, а све што се чини у јавности и у државним установама легитимише се етничким, односно националним „начелом“.

Укратко, социјална слика данашње Украјине подсјећа на Хрватску из 1991, или можда још прије на Сарајево деведесетих – колективна социјална психоза, параноја као водиља државног разлога, неукост, невјероватно богати појавни облици мржње и изопачености…

Шта хоће побуњеничке снаге у (бившој) Украјини? Лакше је одговорити на то шта оне неће?

Неће да живе у Украјини „мајданā“, шовинистичке друштвене репресије, политичког терора, у Украјини гдје спаљују људи наживо зато што су противници државног удара, гдје корумпирани или психотични типови доносе катастрофалне одлуке од далекосежног значаја за читаво друштво. Вјероватно добром дијелу њих дјелује привлачно судбина Крима, који је без метка постао дио Русије, али би их вјероватно задовољило и стање ни-Украјина-ни-Русија, тј. фактичка самосталност која би имала подршку Русије, слично Јужној Осетији и Абхазији у некадашњој Грузији.

Висока аутономија унутар Украјине? То сигурно не желе, нарочито не након хиљада убијених цивила и погинулих устаничких војника, али ће, ако Русија на томе буде инсистирала, а тренутно се чини да хоће – мада је та ствар још у превирању, па се не смију извлачити сигурни закључци – на то ће вјероватно пристати.

Али, да би се десило заиста мора бити развијена аутономија – без украјинске војске и полиције, без украјинског школског система и украјинског као „државног језика“… Колико ће крви морати још да потекне малоруском земљом и ријекама да то украјински националисти схвате, велико је питање.

Засад је јасно да су Американци спремни да украјинско марионетско руководство у недоглед гурају у сатирање сопственог становништва, али и онога које сјутра једноставно више неће живјети ни у каквој Украјини.

Побуњеници који су устали против преврата у Кијеву себе називају Оружаним снагама Новорусије. А шта је „Новорусија“? Израз настојања да сепаратистичке снаге територију коју конролишу прикључе Русији и тако направе „Велику Русију“?

Нипошто, они су само реактивирали термин из друге половине осамнаестог стољећа, када та територија од Кубања у Русији до данашње Молдавије ослобађана од турске окупације и прикључивана Руском царству, у оквиру „Новоруског генералгубернаторства“.

Значи ли то да је Руска царевина окупиране украјинске територије самовољно преименовала у „Новорусију“ да би сакрила њихов украјински идентитет? Нипошто! Тада нико на тим територијама није ни био чуо за Украјину, осим као за простор који је лежао доста сјеверније (Украјина ни у којем облику никада није излазила на Црно море) и доста западније.

Другим ријечима, територије које су биле средиште побуне против мајданско-прозападњачке, узурпаторске власти, од Харкова, преко Дњепропетровска (раније Јекатеринослава, који се чак пет година звао и Новоросијск, као истоимено мјесто у данашњој Русији) до Одесе, историјски НЕ ПРИПАДАЈУ Украјини, већ Новорусији. Па откуд онда они у Украјини?

Сјећате ли се „авнојевских граница“ и колико је крви због њих проливено? То се исто данас дешава и у (бившој) Украјини, зато што су комунисти, у својој самозадовољној заслијепљености, вјеровали да ће њихово (не)дјело трајати довјека, тако да је свеједно да ли се неки градови налазе с ове или оне стране „унутрашњих“, административних граница.

И из тога што је побуњенике лакше одредити негативно него позитивно, види се да се они оружја нијесу латили зато што су о томе годинама сањали, већ зато што су, силом прилика, које за неколико мјесеци постале неподношљиве, осјетили да немају избора. Зато они нијесу класични сецесионисти, а понајмање су „проруске снаге“, како их наши главни, неупућено-незаинтересовани, непрофесионални медији, „крсте“, слиједећи притом њихово арбитрарно-злонамјерно именовање у водећим западњачким медијима.

Побуњеници на истоку (бивше) Украјине нијесу проруски елементи који у својој држави ратују за ствар Русије. Они се евентуално могу звати „прорускима“ зато што се у културом смислу осјећају Русима, али и тада би то имало једнако смисла као и побуњенике у некадашњој РСК и политички организовани српски народ у бившој Босни и Херцеговини звати „просрпским снагама“.

У ствари, најпримјеренија аналогија на нашем простору бесмисленом изразу „проруске снаге“ био би „просрбијанске снаге“, дакле они који, издајући „своју“ државу, колаборирају са сусједном државом која према њиховој има експанзионистичке апетите.

„Проруске снаге“

„Проруске снаге“

„Проруске снаге“, дакле, звучи као „петоколонаш“, „убачени елемент“! Треба ли да подсјећамо да је добар дио антисрпског става на Западу деведесетих година потицао од елементарног неразумијевања, чак и код дијела политичке елите, одакле Срби у Босни и Херцеговини и Хрватској, када Срби (треба да) живе у Србији, а у Босни и Хрватској (треба да живе) само „Босанци“ и Хрвати?

Уосталом, неједном сам, откад је избио грађански рат, овдје код нас чуо: „Шта раде Руси у Украјини? Ваљда тамо живе само Украјинци!“ Наравно, ти немају појма о томе да све до стварања СССР „Украјина“ никада није постојала као политичка јединица, да је она била дио Руског царства, а да на помињемо да мало ко зна да су двадесетих година Харков, Доњецк и Луганск, такође административном мјером тоталитарних, комунистчких власти, као и Крим, 1954, додијељени „Украјини“.

То што данас има толико етничких/етнографских Украјинаца у тим областима посљедица је индустријализације и великог пресељавања становништва усљед тог процеса у совјетско вријеме.

Како би онда, да закључимо, било исправно називати побуњеничке снаге?

С обзиром на то да су се оне превасходно ситуативно-негативно образовале и конституисале, иако их позитивно одређује укоријењеност у руској култури, без обзира на етничку припадност, дјелује да би било најбоље звати их „антиукрајинским снагама“.

Но како етнички Украјинци могу бити „антиукрајинци“?

Враћамо се до замешатељства до којег доводе драстични догађаји који погађају идентитете, односно њихове перцепције, што није ни чудо, јер догађаји су не само катализатори настанка колективних идентитета, већ и њихове потоње промјене.

Садашње побуњеничке снаге устале су, како рекосмо, против онога у шта су се након државног удара претворили Украјина и украјинство, па би зато најбоље било назвати их „антинационалистичким снагама“.

Како се тога нико није досјетио?

У нашим водећим медијима има превише некомпетентности, необразовања и незнања да би с о томе уопште размишљало, а осим тога, пази се, заједно са влашћу, која их држи на „кратком ланцу“, да се не наљуте они који оу организовали државни удар у Кијеву.

Самом подстрекачу, Западу, наравно, не пада на памет да побуњенике назове „антинационалистима“, будући да би то само по себи у тамошњој владајућој идеолошкој клими имало добар призвук, па је зато боље изумјети „проруске снаге“, сугеришући тиме и руски интервенционизам у Украјини и, како рекосмо, то да су поменуте снаге издале „своју“ државу Украјину. Све је у именовању, малтене…

Колико су нашу главни медији неуки у извјештавању из Украјине види се и по томе што често не умију тачно да пренесу ни лична имена нити називе насеља.

Примјера ради, прије неки дан на Б92 јављају о жестоким борбама за мјесто „Дебалцеве“. Ко прати збивања зна да је ријеч о Дебаљцеву. Како се онда дошло до „Дебалцеве“ (ово је номинатив, а не генитив женског рода)?

Према званичној украјинској верзији мјесто се зове Дебаљцеве, иако је основано и деценијама било Дебаљцево. Када је, стицајем, добрим дијелом и случјних околности, настала независна Украјина, званична културна политика узела је смјер украјинизације, поред осталога, и топонима, тако да је, без обзира на то колико је мјесто старо, ко га је основао и како га је првобитно назвао, оно било преименовано у складу са језичким осјећајем украјинског језика.

Но, зашто на Б92 не рекоше макар на украјинском Дебаљцеве? Па зато што они, као и готово сви новинари из наших водећих медија који „прате“ рат у бившој Украјини, или знају само енглески или консултују само англојезичне медије, преносећи и понављајући оно што су тамо прочитали. А на енглеском, знате, нема слова „љ“, нити начина да се, мимо фонетског записа, пренесе руско-украјинско „ль“.

Осим тога, наши медији актуелног министра спољњих послова Украјине зову Павела Климкина зову Павло Климкин, а већ помињаног, „легендарног“ Александра Турчинова – Олександар Турчинов. Обојица су руског поријекла, у вријеме када су рођени сигурно им нико није давао украјинска имена, али им их данас „мијењају“.

То код нас изазива сљедећи ланац: украјински медији најприје украинизују имена и топониме, затим западњачки, који се, у својој „непристрасности“, користе искључиво украјинским медијским ресурсима, пренесу управо те верзије, и затим наши медији, који читају само енглески, али однекуд обично заобилазе Раша тудеј (Russia today), то понове.

Не вјерујем, додуше, да господи Турчинову и Климкину и осталима сличнима то смета, али треба разумјети оне који су рођени као Алексеј, Игор, Сергеј, Јелена, Олга… у Харкову, Луганску, Славјанску, Дебаљцеву, и који не би да по административној присили, која је у Украјини годинама на снази, „постају“ Олексиј, Ихор, Серхиј, Олена, Олха… из Харкива, Луханска, Словјанска или Дебаљцеве. Шта бисте ви радили да вам „мијењају“ лично име, име родног мјеста, о историји и сјећању да и не говоримо?

(следи наставак)

 

Извор: Факти




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *