Ко је прекорачио црту? (1)

Пише: Милорад Антонић

Због тога што је неко прекорачио црту убијен је Зоран Ђинђић.

Због тога што је издао књигу о суђењу оптуженима за то убиство издавача су оптужили  да је прекорачио црту јер „зарађују на туђој несрећи“!

Због тога што уназад неколико година неки покушавају да од покојног премијера направе мит који њима одговара, (да може он би то забранио) неко је поново прекорачио црту доброг укуса.

А ко је прекорачио црту зато што смрт Зорана Ђинђића још увек није расветљена?!

Пре 10 година убијен је први  демократски премијер Србије.

Оптужени за убиство су  осуђени. Пресуда и сам процес различито су у јавности прихваћени, па је у Србији и данас  присутна сумњичавост када је ова пресуда, али и  убиство у питању. О том историјском процесу исписано је на хиљаде страница. А једна књига, трилогија ПРОЦЕС КП 5/03, чији су аутори званични извештачи  Политике са овог суђења (Александра Петровић и Доротеа Чарнић), спада међу  ретке рукописе  те врсте издигнуте изнад днвено-политичких дешавања и далеко од политичке употребе. Ни по бабу ни по стичевима она је за све учеснике- суђење  века у новијој историји Србије-И у правом смислу речи докуменат времена.

У трилогији ПРОЦЕС КП 5/03 је све  оно што се  дешавало у судници а што није било забалежно у штампи? О чему су говорили најближи сарадници премијера?Како је сведочио Багзи? Шта је заиста рекао Легија? Зашто је Звездан ћутао?…?! Међутим, ова књига је  на својеврстан начин бојкотована. Искуство и време показали су још нешто. Исти људи коју су  бојкотовали њену продају, одбијали да  дају подршку њеном  издавању па чак и да је  имају као документ, од недавно су чини ми се у лошој кампањи стварања мита од покојног премијера. Књигу нису хтели,нити желе! И то му у миљеу чудних ћуди у Србији дође отприлике овако. Од тога што пише у књизи слаба али од стварања мита добра вајда.

Да се отишло предалеко упозорава и  Драган Ј. Вучићевић  главни  уредник дневног листа „Информер“ у уводнику од 09. 10.03. 2103. год.

МИТ О ЂИНЂИЋУ

Десет година после, у Србији и даље опстаје потпуно догматски, безмало боголики мит о Зорану Ђинђићу. Пуну деценију после атентата овде је под претњом друштвене стигме забрањено било какво критичко преиспитивање Ђинђићевог лика и дела. Притом, иза мртвог премијера се у свакој прилици крију досистички корумпирани скотови, у њега се на јавној сцени углас заклињу и они који су му за живота радили о глави!?

Причао сам пре неки дан са Зорановим блиским пријатељем (човек није ни политичар, ни бизнисмен) и он ми је рекао једну велику истину: „Да је жив, Ђики би се први свом снагом борио против догматског и некритичког мита о било коме“.

Хоћу, дакле, да питам зашто се за богохуљење аутоматски проглашава сваки покушај проблематизовања онога што је за живота радио Ђинђић? Има ли то, заиста, икакве везе са покојним премијером и његовим идејама или је у питању злочиначки пројекат досистичких ниткова који покушавају да са њим закопају и своје смрдљиве трагове?!

Тврдити, дакле, за Ђинђића да је био светац пођеднако је нетачно као и рећи да је био криминалац. Он, је пре свега, био прагматичан, практичан политичар. За његове двоипогодишње власти, да се не лажемо, успостављен је систем у коме су тајкуни на муфте покуповали и опљачкали све што је вредело у Србији. За његовог вакта направљени су опасни компромиси са најцрњим криминалцима, који су на крају скупо коштали и њега, али и све нас. Ђинђић је, будимо реални, тај који је из српске политике избацио идеологију и легализовао политиканску трговину у којој свако може баш са сваким…

И то су, људи моји, чињенице. То су непоречиви, лако доказиви факти који никако не умањују биографски податак да је Зоран био храбар политичар и вест менаџер који није бежао ни од највећих државних и националних проблема.

Шта кажете? Ђинђић је стрељан испред Владе, убијен је на радном месту? Он је својом жртвом окајао све своје грехе? Слажем се. Али, господо драга, прошло је већ десет година. Пуна деценија, дакле. А то је историјска дистанца са које бисмо морали критички да сагледамо свакога, па и Зорана Ђинђића.

На крају, да ли заиста мислите да је истина о покојном премијеру могућа без сазнавања истине о његовом тестаменту? И на шта конкретно мисли онај пензионисани лидер ДОС када каже: „Ако би се објавио Ђинђићев тестамент, морала би да се мењају имена улицама и трговима по Србији“!?!

 ИДЕМО ДАЉЕ !

Дакле, у чему је проблем? Исти људи истим поводом различити аршини и резони. Или интереси?!

Само   пет година пре, када је  ова  књига  “пошла“ у продају, без обзира што је редак документ времена (а можда јој  је то и највећа мана) онима који су данас у мисији стварања мита о покојном премијеру, многима је  сметала. Продавци су је (а ли не по сопственој вољи) као ретко коју књигу тог ранга  држали  испод тезге.  Кад сам их питао  зашто они књигу која је тек изашла из штампе држе испод тезге а продавци ципела нове ципеле у излогу, љутили су се а на инсистирање  са изговором „ми о томе не одлучујемо“ упућивали ме на  шефове. У Просвети тај се месецима крио, у Стубовима култутре је обећао да ће се јавити. И никад! У Делфију, су потписали уговор, тражили  су и добили  (седам дана пре сајма књига)  примерке за продају али су са „жаљењем „ констатовали да „ на  сајамском штанду није било места па је нису ни изложили“…?!

Идемо  даље!

Чувени и највећи дистрибутер књига у  Србији  Бук бриџ исказујући  своју надмоћност над другима јавио се да би продавао ову књигу и одмах самоуверенео нагласио  да му не сметају други  да би  сат времена пред потписивање уговора о продаји отказао  и уговор и састанак и продају.  Никад нисам  сазнао разлог за одустајање!  Није им  ништа значила  чињеница да је баш ова књига код њих  до тада највише продавана.

Или је  чини ми се, баш то било пресудно што је не продају!

Зашто ? Да није можда у питању бојкот?! Наравно, тешко ће  се поверовати у то, обзиром да  се у јавности, као што напоменух, од убијеног премијера ствара  мит, а они који најблаже речено не верују у митове, него издају књиге грешни су. Издавачу и онима који су бар покушали да је продају познат је тај осећај. Најтежи је ипак  прекор  „зарађују на туђпој несрећи“. Ћутао сам све до сада о овоме терету тог дела, и то интелектуалне,  јавнсоти. Али сада када кампања стварања мита од стране  истих тих, углавном његових сабораца, све више подсећа баш на  изречени прекор  пишем ово. И овако!

Став издавача био је и остао да генерације треба да знају како је убијен премијер и како је суђено оптуженима .Међутим, важније  од тога је стварати мит, градити вођу, макар и мртвог. Али, чињенице су, тако је одувек било, непромењива категорија. И понекад су сметња. Или можда  промотери мит кампање знају више од тога што је било на суђењу,па поменута књига губи сваки смисао?!

Како год, на част им. Јер књига је  настала као производ  процеса који је резултирао званичном пресудом. Они који су је стварали почев од аутора (Александре Петровић  и Доротее Чарнић) до  уредника  покојног Драга Влаховића сматрали су да је ова професија одговорна за стварност  да  није новинарски ћутети.  Аутори су чак и награђени наградом „Десмир Тошић“ .

Остало је забележено и то да су се аутори, пре него су рукопис предали овом издавачу,  по препоруци  високог функционера ДС обратили Фонду Др Зоран Ђинђић са идејом да Фонд буде издавач овог документа времена и века. Никад нису добили одговор.

Уредник, покојни  Драган Влаховић  је припремајућу ову трилогију  сматрао професионалном обавезом да председнка ДС обавести да ће изаћи из штампе ова књига  и да су издавач и аутори  изразили жељу да један примерак  као документ времена поклоне ДС. Никад нисмо добили ни позитиван ни негативан одговор.

Све то, било је сасвим  довољно  да се већ тада, 2008. године  зна судбина ове трилогије. Управо због  овог и оваквог, успут овде само  додирнутог бојкота, никад није  дошла у руке читаоца у мери у којој  то заслужје као  документ  времена о човеку који је видео  другачију  Србију. И да то није био, био је председник те странке. И део њене историје. И први премијер демократске Србије. Било је очекивати да ће ова књига као својеврстан документ бити у  витринама и библиотеци  ДС и  рукама читалаштва!  Вештим бојкотом остала у његовим канџама.

Зашто?

Један  од сарадника покојног премијера, на директно питање „зашто је одбио да помогне издавање ове књиге“ каже да у њој има превише имена криминалаца. Чини се да је дотични, чије име је такође унутра, тим одоговором  уставри  указао на лоше друштво у књизи, јер ова  књига је настала  из њихових живота. А из њихових  живота  неко је прекорачио црту и десило се убиство. На опаску да је то део историје, као што у уџбеницима историје увек има  веома много ликова агресорских војника, рекао је „Баш зато…“! Зашто би он, дакле помагао издавање књиге  која ће вековима сведочити о њему и његовим колегама у лошем друштву.

А онда је, таман када су помислили да  су се решили лоших записа и докумената, почела тиха припрема овдашњег стања. Покојни премијер се  представља као  светац.

Остаје нејасно да ли би књига чији садржај би био ово што колега Вучићевић пише  доживела бојкот или не. Ликови су исти. Само су им улоге промењене.

На сву срећу  остале су друге могућнсоти за писање историје. И на сву срећу нити је пишу они, нити су они за друштво са том величанственом дамом-историјим. Историја, то треба знати и поштовати има ту моћ да и без јефитних кампања заслужне избаци на место које им припада. И учини их вечним. Тако време пише историју. Не пишу је увек они који имају новац и моћ. Она се  често пише и  овако. Да остане забележено. Па како јој Бог да! Хвала му.

На крају све је јасније зашто је ова књига бојкотована. Зато што је између осталих отворила  питање: ко је прекорачио црту?! Пре десет година за убиство, данас црту  доброг укуса!

А одговора нема !

 

Ко је прекорачио црту? (2)




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *