Мачеви дворучњаци били су раширени у готово целој Европи па тако и код нас. Заправо, највећи број археолошких налаза средњовековних мачева с нашег простора управо су велики витешки мачеви који су се држали са обе руке.
У Србију су у то време долазили и страни најамници, на пример одред од 500 немачких коњаника под вођством витеза Палмана. Овај немачки племић дошао је у Србију 1331. године где је са својим ратницима верно служио цару Душану све до његове смрти 1355. године.
Само годину дана након што је витез Палман ступио у службу краља Душана, у његову престоницу Призрен дошао је дубровачки мачар Мартоло са сином. Околност да је у Србију дошао мачар са стране као да говори да је он знао да кује другачије, боље мачеве од домаћих мачара, могуће управо дворучњаке какве су са собом донели немачки најамници.
Зна се да су најамници из Шпаније, Италије и других земаља долазили да ратују за српске владаре још у време Душановог деде краља Милутина, али велики витешки дворучњаци тада још нису били распрострањени у јужној Европи. Међу археолошким налазима с нашег простора има доста мачева на којима се налази знак вука, ознака немачких мачара из града Пасауа. То нам говори да су, поред домаће производње, мачеви донети у Србију из ових, тада најбољих мачарских радионица.
О развијеној производњи и употреби мачева за две руке у средњовековној Србији сведочи и појава посебне врсте овог оружја познатог као српски мач. Овај посебан тип мача који је био намењен пре свега за борбу против сабље појавио се током последњих деценија 14. века а прихватили су га и у другим земљама. Тешка коњица наоружана дворучним мачевима била је ударна снага војске цара Душана, али и његових наследника. Она је уживала велики углед код противничких војски, посебно Турака, не само пред Маричку и Косовску битку него и после тога, као вазалне јединице у саставу турске војске.
У једној од највећих битака средњег века која се одиграла 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре) између монголског кана Тамерлана и турског султана Бајазита учествовале су и српске јединице….Нема сумње да су деспот Стефан и његови оклопници носили мачеве дворучњаке, што показују бројни археолошки налази из тог времена, а исто се може рећи и за његовог савременика Краљевића Марка.
Чиме ли ратоваху Бодрићи?
У најстаријим средњовековним хроникама сачувано је и име једног племена полапских Словена чији се један део преселио на наше тло, могуће заједно са Србима који су такође дошли са севера. То су Бодрићи, поред Љутића најпознатије племе полапских Словена, које је вековима на обалама Северног мора водило борбе против Немачког царства, исто онако као што су то чинили и Лужички Срби, наши најстарији, али и најближи рођаци на тлу данашње југоисточне Немачке. Они се помињу почетком 9. века, највероватније негде у јужном Банату, око ушћа Тисе или нешто источније. Управо са овог простора потиче и један значајан налаз „франачке спате“.
– У средњовековној збирци Историјског музеја Србије налази се мач који је набављен откупом. Искован је од гвожђа и оштећен рђом, а, поред корица и облоге дршке, недостаје му и накрсница, док је врх сечива незнатно одломљен. Мач је случајно нађен приликом копања у селу Банатски Брестовац, у јужном Банату, седам километара удаљеном од леве обале Дунава – објашњава Марко Алексић и наставља:
– По изјави Бранка Остојића из Земуна од кога је мач откупљен 1983. године, поред мача није било никаквих других налаза, а место на коме је откривен, на непознатој дубини у центру села, не издваја се од околног равничарског рељефа. Укупна дужина овог мача износи 87 центиметара од чега је сечиво дугачко 75,4 центиметра, а дршка 11,6 центиметара. Највећа ширина сечива, испод накрснице, износи пет центиметара. С обе стране по средини налази се жлеб ширине 2,8 центиметара који је због рђе делимично очуван и видљив само у дужини горње половине сечива. На сечиву су видљиви трагови тауширања. Рукохват је за једну руку, дугачак 9,2 центиметра, а на његовом врху налази се издужена јабука трогрбог облика димензија 6,5 са 2,4 центиметра. По облику мач из Банатског Брестовца спада у групу раносредњовековних спата чија је производња и употреба била раширена не само у време Карла Великог већ и после његове смрти.
За једну или две шаке
Дршке мачева разликовале су се по дужини за једну, једну и по или две руке. Дршке за једну и по руку омогућавале су да се мач придржи и другом шаком при чему је она делом прелазила преко прве руке или јабуке мача. Ширина стиснуте шаке просечног човека износи око девет центиметара. Иако је просечна грађа људи у средњем веку била нешто робуснија, просечан раст био је мањи у поређењу с данашњим, тако да би вредност око девет центиметара требало узети као највећу за једну шаку. Грађа за једну овакву антрополошку претпоставку могу да буду и мачеви чији су рукохвати веома кратки (осам центиметара или нешто мање). Уколико је ратник имао кожну или касније металну рукавицу, рукохват је требало да буде највише за још око један центиметар дужи, тако да би дршка за једну руку подразумевала дужину рукохвата највише до десет центиметара. Тако би у дршке за једну и по руку спадале све оне чији је рукохват дуг од око 11 до око 18 центиметара. Дужи рукохвати указивали би да се ради о дворучном мачу.
Пагански обичаји
Налази мачева из средине 8. века у западној Европи, на подручју франачке државе, ретки су услед повлачења паганских обичаја у које је спадало и полагање оружја у гробове ратника. С друге стране, код Словена, викинга, балтичких и номадских народа тај обичај наставио је да се примењује и у наредним столећима, па су налази ових мачева неупоредиво бројнији у областима Европе где хришћанство тада још није имало дубље корене.
Тауширање
Тауширање је техника украшавања која се користила и за стављање других знакова и натписа на металне предмете. На железном сечиву мача прво су удубљивани канали који су затим испуњавани жицом од неког другог метала друге боје (бакар, бронза, злато, сребро) како би украс, знак или натпис био уочљив. Затим би се површина изравнала искуцавањем и на крају глачањем.
Орнаментално ковање
– У првој фази орнаменталног ковања комади железа различитог процента угљеника искивани су у траке. Више железних трака, од којих су неке имале већи а друге мањи проценат угљеника, спајано је у тање шипке, односно прутове који су загревани и увртани како би се траке што боље спојиле. Дебљина прутова износила је око једног центиметра, а дужина око метра. Више оваквих прутова спајано је један поред другог у дебље шипке из којих су искивана сечива мачева. Брушењем, односно постепеним скидањем слојева с површине ових сечива, добијани су различити орнаменти који су настали због различите боје железних трака у прутовима. Да би се визуелни утисак појачао, железу је понекад додаван фосфор услед чега је контраст у боји разних трака био још упадљивији – каже Марко Алексић и додаје:
– На бочним странама шипки стављано је гвожђе с већим процентом угљеника од кога су брушењем на тоцилу настајале оштрице сечива које су биле чврсте и могле су да издрже јаке ударце. Овако израђена сечива откривена су на ретким мачевима из римског доба, а нешто поједностављеним начином чешће су израђивана од времена сеобе народа кад су постала изузетно омиљена у употреби пре свега владара и њихове оружане пратње.
Магацин
Svestan sam da ću ovim komentarom zaobići temu, ali bih želeo ukratko da postavim svoje mišljenje i viđenje trenutne situacije u našoj zemlji i da čujem mišljenje drugih ljudi. Kao što vidite da se situacija na celom Balkanu pogoršava, postoje čvrste naznake da će se 1991 godina ponoviti zbog referenduma u Republici Srpskoj, da će hrvatska vojska zajedno sa vojskom BiH(ili će upotrebiti vehabije za taj prljavi posao)da napadnu Republiku Srpsku, RS nema više vojsku, ona ima samo policiju. Dževad Galijašević tvrdi da je OBA(tajna policija BiH)pokrenula operaciju “Vrelina” koja ima cilj da na nasilan način prekine održavanje referenduma u RS i da organizuje destabilizaciju u RS i Srbiji, on tvrdi da iza njih stoji MI6. Situacija u pogledu naoružanja i opremljenosti VS i MUP-a je isto na lošem nivou, ali moram da vam priznam da mene to ne brine toliko, koliko me brine sledeća stvar, a to je: Ja mogu da se u slučaju rata prijavim kao dobrovoljac da branimo RS ili ako bude bilo problema na KiM-u(a biće ih definitivno), i ja ću da dam sve od sebe da učinim svoju vojničku dužnost da se zaštiti narod i spasu njihovi životi, teritorija i imovina i itd. ali ja znam da u današnjoj VS i MUP-u ima previše onih koji bi prodali sve za svoj lični interes, i sa kim ja da ratujem rame uz rame?, sa iskorumpiranom i podaničkom žandarmerijom koja je više puta stajala uz odnarođenu vlast i tukla svoj narod, koja prodaje drogu i oružje, koja je umešana u najprljavije poslove,koja je razbijala glave Srbima na KiM-i zato što nisu hteli da prihvate da žive u “Republjik Kosova” i nisu hteli da izađu na nelegalne izbore, a sada bivši komandant Bratislav Dikić izigrava patriotu na fejsbuku, isto to važi i za BIA-u, VBA-a i VOA-a i VS. I kažite Vi sada meni, za koga ja da se borim, za bezbožnički amerikanizovani narod i odnarođenu vlast, za šta da se borim, recite mi, jer ja više ne znam?, odrekli smo se od Boga, odrekli smo se jedni drugih, svako sada samo sebe gleda, i kako onda da očekujemo da nam bilo šta krene u životu. U Srbiji živi negde oko 300.000 ratnih veterana koji su obespravljeni, na koje su svi zaboravili, ja sutradan ne želim da budem ispljuvan od vlasti i naroda i zaboravljen(ali ne želim ni hvalospeve), jer hoću da znam ako sam dao sve od sebe da zaštitim ovu zemlju i narod, barem da se kaže svima nama “Hvala Vam za sve što ste učinili za nas”.