Како су полиграф и Пинкове звезде зауставиле државни удар

Пише: пуковник Горан Јевтовић

nebojsa-stefanovic-konferencija-saslusanje-vucica-poligraf

Ако неко заговара и брани тезу да нам западне силе путем разноразних кризних тела инсталираних усред земље Србије и посебно преко својих обавештајно-субверзивних служби, озбиљно држе земљу у покорности, у својеврсном неоколонијалном статусу, тачније, у статусу истинске меке окупације, онда је то аутор овог текста.

Међутим, у случају такозваног државног удара – праве, мале (и хистеричне) трагикомедије (а видећемо и зашто), која се одвијала у два „викенд издања“ (и у пратећем међупериоду) у студијима ружичасто-напредњачког агитпроп ТВ сервиса са националном фреквенцијом, по први пут сам сигуран да у сву ту бруку и еклатантно кршење макар два закона, није умешан нити НАТО, нити ЕУ коминтерна, а ни други северноатлантски „пријатељи“. Они такве ствари изводе много боље и конспиративније.

Шта се заиста дешавало?

У судару две интересне струје (не улазећи у то ко је какав на пољу финансијских и осталих малверзација, ко је крив а ко невин и да ли таквих уопште има у овом случају), као и захваљујући разоткривању истине о гушењу медијских слобода (познато Родићево „Извини Србијо“ па надаље, и то је оно најважније што је засметало главнокомандујућем!), војнички речено – премијер је са пратећим персоналом, улетео у „минско поље“ из кога се само привремено и на једвите јаде извукао.

И то захваљујући фамозном полиграфу, затим, уз снажну медијску „артиљерију“, уз „ударе са крила и бокова“ министара-бранитеља из „првог борбеног ешелона“ и, подразумева се, „уз садејство“ дежурних аналитичара и војно-безбедносних коментатора и „експерата“, и закаснело увођење „у борбу“ поспаног тужилаштва. А на свеопште запрепашћење, у посао одбране и разоткривања „страшне“ завере укључиле су се и две озбиљне даме – једна недвосмислено родољубиви новинар и водитељ култне емисије и она друга, проницљиви колумниста и аналитичар истоветне провенијенције.

Скоро је невероватно како су се постројиле суве чињенице у лажираном државном удару и такозваној дестабилизацији земље, то јест Владе (а владе свугде у свету и служе да се руше уколико растачу земљу!), а да је то мало ко уочио и ваљано прокоментарисао. Осим уредништва „Курира“, које је ретко ко тог дана желео да чује. Притом, не желим да их оправдавам што су предузели мере и радње из арсенала тајних служби, иако их потпуно разумем. Србија је ово. Под  пресвученим радикалима. А то значи – догорело је до ноката.

Онај „мученик“, Александар Корниц, бивши директор у тој компанији је (он или његови адвокати) завршио писање Кривичне пријаве 22. новембра и већ следећег дана је уручио Вишем јавном тужилаштву у Београду, које је исту уредно протоколисало и завело у свом деловоднику[1]. И, још уредније, ништа по томе није урадило (видели смо то по саопштењу Загорке Доловац у вечерњим сатима). А и како би, и против кога? Против премијера и његове што приватне, што партијске дружине?

Највероватније је Драган Ј. Вучићевић, први човек „Информера“ и главни узбуњивач у случају „државног удара“, дознао благовремено шта се спрема и у јутарњем програму Пинк телевизије баш тог (оног прошлог) викенда кренуо у праву правцату хистерију и узнемиравање нације. Тада је и изговорио историјску – „Вучићу, ако одеш у Кину, ти си будала!“ Одлично је знао, то јест, био информисан шта ће се дешавати наредних дана.

Следећег (минулог) викенда, јер су ови из „Курира“ били џентлмени и сачекали главног играча да се врати са путешествија, креће ток-шоу и ријалити представа, у којој је Александар Родић, најпростије речено, насамарио комплетан државни апарат, натеравши их да се ваде из небраног грожђа ангажујући све могуће, напред наведене (али и оне до зуба наоружане) ефективе. Све до „благотворног“ РТС-овог „Упитника“, након кога је тензија бар за неко време спласнула.

Родић је, дакле, овог викенда, прво штампао насловницу свог листа са инкриминисаним ликовима и обелоданио Корницову кривичну пријаву, након чега креће до сада невиђена узбуна на ружичасто-напредњачким ТВ таласним дужинама и испаљивање више „рафала и плотуна“ из тешког „наоружања“.

Када је, наизглед, нападнута страна преузела иницијативу, следи нови шок – први видео-клип[2] на сајту Курира негде иза поднева, на којем се појављује Александар Корниц и у камеру препричава шта се дешавало током јесени ове године и, посебно, у подрумским (али врло уредним) просторијама једне познате земунске кафане чији је власник „случајно“ члан СНС близак њиховом врху.

И тада дознајемо, додуше неуверљиво (јер, ипак чујемо само једну страну), да је екипа која „спашава“ Србију од „државног удара и дестабилизације“, а коју предводи власник „Информера“ лично, шаролика, интересантна и изнад свега маштовита. Изгарнирана, највероватније и премијером Србије.

Е, сада, то је већ амбијент када се у „одбрану“ нације, хтели или не, мора у борбу увести бројна „пешадија“ – горе наречени аналитичари, криминолози, новинари и једно четири-пет министара. Мини „команда“ која је увек у „стенд бај“ режиму и у „готовости“ да решава разноразне афере и да вади флеке партијских и осталих првобораца. Много је таквих ситуација било, но да се подсетимо једне, рецимо, случаја хеликоптер.

И, наравно, следи испаљивање познатих фраза и напамет научених реченица и добро познатих закључака. Проблем је само у томе што углавном примењују познату „научну“ тзв. одокативну методу, и као по правилу тешко ће се од њих чути да цитирају понешто из законске регулативе, прописа, правила, процедура и томе слично. Али, једино битно и једино опредељујуће, на њихову жалост (и срамоту).

Ту се оптужује, ту се води истрага, ту се баца дрвље и камење на онога ко им се нашао у захвату „нишанске линије“, ту се пресуђује, дају „државна решења“, саопштавају „директиве“ и „заповести“. И све то искомбиновано „ниоткуда“ прибављеном лекарском документацијом са „Ф одељења“, коју, ваљда на врхунцу истраживачке хистерије (тешко да се то може на приземнији начин презентовати), износи уредник „Информера“.

Дакле, проблем је, „ничим изазван“, у свеопштем „лудилу“, па још уз мало „опијата“ и приде ко зна колико (и у континуитету) промила „ватрене воде“, измислио, а затим, вероватно се досађујући и трошећи беспосличарско време, пласирао у јавност Александар Корниц. Званично – лице којем је потребна помоћ, како нам је приопћио непоновљиви министар здравља. „Бранећи“ га и дајући му, свесно или несвесно, уколико га кривично гоне, невиђени алиби и одбрану по оној народној – па ја сам, људи, званично луд, имам папир и гаранције министра, шта хоћете од мене?

И таман, када је једно пар милиона уредних гледалаца одахнуло и хватало залет за „Фарму“, следи нови шок – уредништво „Курира“ повлачи шах-мат потез и објављује на свом сајту други видео-клип[3], који, за онога ко „има очи да види и уши да чује“, разоткрива ко је лажов а ко говори истину. И ко је био стварно залудан, а ко витлао „државним ударом“ и одбраном „лика и дела“ несаломивог вође и због чега.

И да ли нам је вођа заиста искрен или је ипак (у то сам лично убеђен) походио земунски подрум и гасио жеђ тамошњим рујним винима?

Решење се крије у неколико дијалога које онај, проглашен лудим, Александар Корниц, води са „непостојећим“ (но ипак постојећим) извесним „Бранком“, и особито са Вучком, челником Информера. Или има кога да заиста није препознао у том видео клипу глас „омиљеног“ српског узбуњивача и „истеривача ђавола“? Теоретски, наравно да је могуће намонтирати простопроширене реченице нареченом уреднику, поготову ако је неко залудан и нема шта паметније да ради. Ипак, нисмо ми ни близу Пентагона или Ленглија.

Па да видимо део тога, исечке из транскрипта, које су осим „Курира“ објавили само по неки сајтови. Главни медији, наравно, од тога беже као „ђаво од крста“.

У том штиву дознајемо да се „Бранко“ интересује да ли је Корниц „…послао шта…“, добија обавештење да је послато Вучићевићу, а затим следи критика коју упућује: „…брате, ни ти ништа, написао си један чланак брате мили. Ја очекујем од тебе да филујеш нешто…“, након чега наглашава „…’ајде конкретно нешто, што боли…“

А онда, иде крем на торту, телефонски разговори са „Вучком“ (Д. Вучићевићем), у којима се пре свега дознаје да су Корниц и главни уредник Информера, евидентно –  на „ти“, да га овај од милоште назива „Врцо“ и „Сале“, да ће му „решити (новчани) проблем“, да зна за (непостојећег) „Бранка“ и установљену везу и акцију, да га „обавезно зове кад год има проблем“ и када му „шта треба“, и наглашава да је све то само „проблем у комуникацији“.

И онда следи кључна реченица, када Корниц подсећа саговорника „…кад смо седели са Андрејем (Вучићевим братом), Дамиром (Драгићем) и осталима… (који ли су то остали?!), на шта Вучићевић, не околишајући и јасно стављајући до знања да је сасвим у току и на истој фреквенцији, саопштава „…решено све, не брини, све решено…. јављам ти за сат времена детаље…“

И, након овога, ко је луд, односно, ко се прави луд? Наравно, најлакше је овако нешто игнорисати. Ћутање је мајка мудрости.

Успут, а то је пажљивим гледаоцима вишесатног „недељног поподнева“ запало за око, вероватно након што  је информисан о другом видео клипу, Драган Вучићевић је, случајно или не, испарио из студија те телевизије и оставио министре да се сами боре на „бранику отаџбине и уставног поретка“, спречавајући „државни удар“ и обарање премијера (а тиме, подразумева се, и владе и скупштине и државе и народа… и реформи и фискалне консолидације и страних инвестиција… и продаје Телекома…).

И да утисак буде комплетан, није било те вечери његове уобичајене „Тешке речи“. Или ми је то промакло? Ако сам погрешио и омануо, одмах се ограђујем, јер сада имамо и државну матрицу – „мајке ми, ја сам луд и зато ми не можете ништа“.

Премијер је ишао добровољно на полиграф, на чудну справу која пролази још само у земљи Србији и вероватно по разноразним доминионима јужно од 40-те паралеле. И нигде више. Справа која нема апсолутно никаквог значаја у кривично-процесним радњама када дође до подизања оптужнице и крене суђење. Уређај који може да послужи искључиво оперативцима полиције и безбедносних служби у предистражним радњама, и то најчешће онда када немају доказе или су далеко од било каквог расветљавања случаја.

У важећем „Закону о полицији“[4] (нови је већ припремљен од стране Британца Амадеа Воткинса, специјалног саветника министра унутрашњих дела који седи у врху државе, као и бројни други странци… не знам зашто сам ово поменуо кад је тема „државни удар“ који је покушао да изведе пацијент „Лазе Лазаревића“!?), дакле, у вези употребе полиграфа, имамо следећа тумачења.

У поглављу IV „полицијска овлашћења“, у члану 30., тачка 15) стоји „полиграфско тестирање“.

У члану 70.  у ставу првом, који разрађује „полиграфско тестирање“ и „поступак ограничења при тестирању“, наведено је дословно следеће:

„Овлашћено службено лице може на захтев или уз пристанак лица од којег тражи обавештења да примени над њим полиграфско испитивање пошто га упозна са радом уређаја и лице за то да писану сагласност.“

Шта ми нисмо дознали у вези премијеровог добровољног одласка у полицију?

Када је то позван од стране овалашћених службених лица да даје изјаву, односно, пружи обавештења (јер то је минимални и обавезни услов за полиграф!) у вези са случајем који је тек у повоју и уживо се одиграва само на „Пинку“ и у „Куриру“? И, зашто би њега позивали тако брзо, када он није од стране Корница кривично оптужен, бар не директно?

И откада и где то још председници влада наређују оперативној полицији, а немају никакво право, односно, захтевају да се стављају на мере полиграфског испитивања када се њима прохте, а не како је регулисано Кривичним законоником и Законом о полицији?

Да ли ће, следствено напред наведеном, рецимо, уколико се ускоро појави нека српска (или друга) „снајка“ и оптужи премијера (не дај Боже) да је над њом извршио силовање, или да је отац њеног детета, тај исти премијер трчати до прве амбуланте да даје крв и остале резултате или да у раним викенд часовима врши ДНК анализе и тиме доказује своју невиност? Док за то време, уживо на телевизији, чекају као запете пушке  дежурни министри и они остали чланови „штаба“, у спремности да стручно тумаче, је л’ те, још један „удар на државу“?

Кад већ поменух полиграф, да завршимо са чланом 70, ставом трећим, макар обуке ради. „Не знам“ зашто то потенцирам (иако се министар унутарњих дела куне у ту магичну справу и просто нас мами а некима и заповеда, да се макар периодично подвргавамо њеним моћима), али мислим да су поједине тачке врло интересантне за овај наш случај. Како за оне који су нападнути, тако и за оне друге, које крстише лудацима, па ево:

„Полиграфском тестирању не може да се подвргне:

1) лице које је под утицајем алкохола или под утицајем опојних дрога или других психоактивних супстанци;

2) лице које има озбиљна срчана обољења или респираторне сметње;

3) лице у стресном стању;

4) лице које узима лекове за смирење;

5) лице које показује видљиве знакове психичке поремећености или болести;

6) лице које осећа интензиван физички бол;

7) трудница и породиља.“

Но, када се већ ухватих свемогућег министра унутрашњих послова (кога „специјално“ саветује, да не заборавимо, британски држављанин, иначе, професор на Одбрамбеном Колеџу Њ.К.В. Елизабете Друге, и стручни сарадник НАТО-а у Бриселу), да видимо шта још увек важећи Закон о полицији говори о његовим овлашћењима.

У члану 8. наведеног закона имамо два става. У првом стоји: „Министар може да захтева извештаје, податке и друга документа у вези са радом полиције. Представник полиције министру, редовно и на његов посебан захтев, подноси извештаје о раду полиције и о свим појединачним питањима из делокруга полиције.“

И ту је све углавном јасно. Али, у другом ставу истог члана недвосмислено се ограничавају министрова овлашћења из претходног, и наглашава „пуно поштовање оперативне независности полиције“. То у преводу значи да министар не може да се мимо Кривичног законика Р. Србије меша у оперативни рад полицајаца који су скоро по правилу у функцији тужилаштва и извршавају налоге које добијају од тог (наводно) независног државног органа.

А још мање сме да преузме улогу надлежног тужиоца или поступајућег судије у неком конкретном случају, да о достигнутом нивоу истраге театрално обавештава јавност па још у алармантној форми и крајње непримерено (и брутално), да доноси закључке, саопштава одлуке, износи процесна дешавања и пресуђује о нечијој невиности или кривици.

Апсолутно кршење најмање два закона. Па тако и Устава.

Шта у ствари без престанка и крајње неодмерено ради Стефановић од када је постављен на ту државну функцију? (Поред тога што је ухватио крајње сумњивог и опасног бившег „специјалца“ са све аудијем, блиског мафијашким круговима, па га пустио након два дана да буде слободан к’о птица).

Управо оно што ништа мање „квалитетно“ изводи Братислав Гашић на функцији министра одбране, који се и на овом случају прославио, обзнањујући слуђеном народу да Војска чува свог премијера и да је у ту сврху формиран чак и посебан Штаб. Са све оно мало преосталих тенкова и хаубица, претпостављам.

Дакле, министар одбране који без престанка замењује и врховног команданта и начелника Генералштаба (а по потреби и команданте видова и команданте бригада). Што би се рекло, најмање „три у једном“. Сјајно и без компликовања и у складу са прокламованом штедњом. И мимо Устава.

Земљо Србијо, отвори се… Са оваквима на челу државе, заиста нам нису потребни непријатељи.

Али, стварно.

 

УПУТНИЦЕ

[1] http://www.kurir.rs/vesti/politika/krivcna-prijava-zbog-iznude-i-podstrekavanja-vucicevic-i-vucic-me-terali-da-lazno-optuzim-aleksandra-rodica-clanak-2037367
[2] http://www.kurir.rs/vesti/politika/video-montiranje-protiv-rodica-evo-kako-su-vucic-i-vucicevic-isledivali-bivseg-direktora-kurira-clanak-2037775
[3] http://www.kurir.rs/vesti/politika/video-kljucni-dokaz-pogledajte-kako-vucicevic-iznuduje-lazne-dokaze-protiv-aleksandra-rodica-clanak-2037855
[4] http://www.mup.gov.rs/cms_cir/sadrzaj.nsf/zakoni.h




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *