Досије

Како су „демократе“ спалиле и уништиле комплетну архиву о злочинима над Србима

Пише: М. Антић

Преварили су се хроничари који су пре 10 година о изузетно вредној документационој грађи, коју је предано сакупљала и на научно објективан начин обрадила историчар уметности Бојана Исаковић из Београда, написали да је заувек од заборава отргнуто више од 1.000 докумената о геноциду над српским народом у периодима од 1941. до 1945. и од 1991. до 1992. године.

Оно што нису успели да ураде време и брисачи трагова геноцида над Србима цивилима, учинила је непозната плаћеничка рука. И то усред Србије, у Врању, запаливши конак манастира Свети Никола, у коме су били склоњени сви експонати који су, кроз хиљаде докумената, говорили о геноциду над Србима у поменутим периодима, као и у време Првог светског рата и свим ратовима вођеним у прошлој деценији у Српским крајинама.

Стравичну причу о томе како је у ноћи између 17. и 18. маја 2003. године, у ватреној стихији нестало 1.600 документата из те непроцењиве историјске и документационе грађе, прича њен аутор, историчар уметности Бојана Исаковић, која је више од 30 година радила на сакупљању, обради и документовању. Госпођа Исаковић први пут прича о невољама које су је пратиле док је радила на прикупљању грађе, а посебно кад се осмелила да је прикаже на изложбама, не само у Србији 1991. и 1992. године, него и у Европи, која је нашу земљу тада држала под санкцијама.

ПРИЧА О ЗЛОЧИНУ

Исповест госпође Бојане Исаковић забележили смо у њеном београдском стану, где је била окружена фотографијама онога што је остало после пожара у конаку. Иако је прошло непуних 20-так дана од те кобне ноћи, када је део историје отишао у дим и пепео, госпођа Исаковић је и даље видно потрешена, али за новине прича :

Злочин над материјалом који показује геноцид над српским народом, што је најгоре, починио је СРБИН. Налогодавци су увек исти, у то нећу да улазим. Нико не може да ме убеди да је то урадио неки дечак због овога или онога. То је урађено прецизно. Задатак је урађен перфектно. Од тог професионалца, који је тако добро обавио задатак, преко посредника до врховног налогодавца један је пут. Са тим врховним налогодавцем емотивно се борим. Али, зато знам да извршилац сигурно то не би урадио да је знао шта ради. Не би био тако лако купљен да је знао да је Србе убијене у Хрватској и Босни – поново убио.

КАКО САМ ПОЧЕЛА

– Одувек сам се бавила историјом цивилизације. Поштовала сам документ сваког народа. Када ми се учинило да могу да послужим и мом народу сакупљајући документе са одређеном темом, несебично сам се предала том послу. Крајем 80-тих прекодринским Србима пружила се прилика да и они коначно заврше недовршен посао, као што је откопавање јама и сахрањивање својих убијених у Другом светском рату. Знала сам да тај тренутак откопавања јама и идентификација, колико је била могућа, представљају само један секунд у историји и да ће, ако се то не документује и истражи, заувек бити завршена прича, па сам решила да то не дозволим.

Поднела сам елаборат Српској академији наука и добила једногласну подршку на Одељењу за изучавање геноцида над српским и осталим народима. Елаборат сам завршила и отишла на терен. Обишла сам велики број јама, покупила материјал и предложила нашим институцијама-Академији наука, полицији, медијима – да се сви на свој начин укључе у тај посао. Сматрала сам да тако велики и важан подухват превазилази могућности једне личности. Мало ко је помогао. То је почетак мога рада. тада још није било рата…

СУСРЕТ СА РАТОМ

– Међутим, догађаји су ускоро кренули невероватном брзином и рат је почео да тутњи. Било је природно да у том тренутку екипу коју сам окупила усмерим према новим догађајима. Тако је дошло до спонтаног окретања камере и фотоапарата према догађајима који су се тако стравично ваљали према нама. Када се ствар веома заоштрила, када је рат протутњао Словенијом, кренуо Хрватском и претио Босни, било је нормално да све то пратим онолико колике су моје физичке и материјалне могућности дозвољавале. Почела сам да бележим, позвала неколико пријатеља фоторепортера. Мало их је било који су одлазили на ратиште. Почетак је био застрашујући за све, па је било устезања. Али, било је пар њих који су од почетка то бележили. Замолила сам их да, када фотографишу, одмах пишу ко је жртва, како бих касније, када одлазим на терен, о свакој личности сазнавала све појединости. Тако је у овом стану настало 800 фотографија и још толико докумената о геноциду над Србима цивилима у уништеним црквама. Документи су, осим жртава, показали њихове убице и тродимензионалне предмете жртава. Све је било ту, али нисам знала ко ће пристати да изложи, да ли ће уопште иког интересовати да гледа те страхоте.

КОНАЧНО ИЗЛОЖБА

– Признајем, имала сам у то време извесну подршку у Академији наука, али када је све било готово, показало се да изложба тражи простор и време. Не можете људима објаснити зашто ти документи уопште постоје, зашто се то догодило показујући им само фотографије лешева. Било је неопходно да се на известан начин обради Други светски рат. Буквално сам даноноћно припремала те документе и фотографије. Почели смо да радимо и Други светски рат, да обрадимо стварање фашистичке НДХ и логор Јасеновац. У међувремену, рат у Хрватској, већ је тутњао. Онда сам у Музеју примењених уметности у Београду уговорила изложбу.

Отварање је било 28. септембра 1991. године. Изложба је трајала девет месеци, иако је било предвиђено да траје само месец дана. Продужавао ју је народ, као и интересовања страних новинара. Они су допринели да се интересовање за изложбу прошири. Добили смо број наслова у страној штампи, који ниједан други посао такве врсте није добио у свету. И то у време оних блокада.

ПРОДОР У ЛОНДОН

– Док је изложба трајала, код мене је дошла једна британска новинарка. Нисам знала за који часопис ради, али ме је обрадовало што неко показује интересовање. Молила ме је да јој дам неколико негатива. У претходном покушају са Балканолошким институтом у Лондону, који је био вољан да пренесе моју изложбу, нисмо успели. чак су га затворили. А Балканолошки институт у Лондону окупљао је и балканологе Србе и Британце. Забранили су један научни институт само да не би објавио документа о геноциду над Србима.

Онда сам британској новинарки дала 24 негатива које је она однела. Направили су изложбу у Лондону. Она и њен главни и одговорни уредник имали су храбрости да цео часопис посвете тој теми, и кажу: слушајте, то је грађански рат у којем ми нисмо ни на чијој страни, али молим вас, гину и Срби. Тај део изложбе, направљен од негатива који су тајно пренесени, изазвао је буру и часопис је забрањен. Он никад није имао већи тираж и продавао се испод тезге. Изложба је прошла целу Британију. Оксфордски студенти су демонстрацијама приморали владу да изложбу дозволи и на Универзитету. Касније је иста изложба пренета у Немачку.

КАЗНА ЈЕ СТИГЛА

– Док је изложба у Београду још трајала, радила сам од јутра до вечери. Једне вечери, излазим из Музеја примењене уметности, уморна. Било је 22,30. Хоћу да пређем онај прелаз између ћошка паркића, где су све – три липе великих стабала, новинарница и „Пролеће“. Иако нема аутомобила ни људи, дисциплиновано, и вероватно од умора, чекам да се упали зелено светло. Стојим на ивици тротоара. Одједном, неко ме отпозади ударио у потиљак. Чиме – не знам. Пала сам и онесвестила се.

Пренета сам у болницу са повраћањима, симптомима потреса мозга. То је било време када нисмо имали ни рендгенске филмове, а ако их је и било, били су бајати. Нисмо имали ни магнетну резонанцу. Једноставно – ништа. На своју одговорност и захтев, зато што сам имала обавезе око изложбе, пуштена сам сутрадан.

Радила сам иако сам непрекидно повраћала и имала страховите главобоље. Нисам могла да стојим. Лева рука ми се одузимала. Приликом поставке изложбе у Крагујевцу, срушила сам се. Пренета сам у болницу. Тек они тамо ништа нису имали. Јавила сам се свом лекару у Београду. Рекао је да треба да ме прегледа неуролог. Објаснила сам му да ми је за два дана отварање изложбе, да долазе сви из Републике Српске, Републике Српске Крајине. Дали су ми једног лекара који се вратио са ратишта. Да бих све то издржала, давао ми је инјекције између пршљенова. Рекао ми је да се то даје ратницима када им секу ногу или руку.

Одмах по отварању изложбе пренета сам на неурологију. Тамо су установили да је огроман број нерава у мојој кичменој мождини одумро. Породица је скупила паре и одвели су ме на магнетну резонанцу у иностранство. Тамо је утврђено да ми је сломљен пети пршљен, и дан данас један део стоји у меснатом делу у врату, а дијагонално је прсао и шести пршљен. Кичмена мождина је повређена тако што су одумрли нерви. Дуго сам била непокретна. Нисам могла прсте да померам, нисам могла да ходам, била сам дезоријентисана. Дакле, повређена је кичмена мождина, што доводи до потпуне параплегичности. Само упорношћу и захваљујући генетици, поново сам стала на ноге.

Ето, то ми се догодило у Београду. Не могу да окривим никог конкретно. Да ли је неко послат да то уради, или је неко био незадовољан што ја то показујем, у то се нисам упуштала.

НАПАО МЕ И МУЏАХЕДИН

– То није био једини пут да сам нападнута. Пре тога, негде близу Прозора, сакупљали смо документе о Србима који су настрадали у Глини. Стално сам имала чуваре. У једном тренутку, угледала сам једног војника и он је гледао мене. Одједном је извукао пиштољ, уперио га у мене и репетирао. Свако нормалан потрчао би назад или покушао да се склони. Уопште се не хвалим оним шта сам урадила у том тренутку. Уместо да бежим, кренула сам према њему и викнула: „Шта то радиш? Шта то радиш?“. Ови који су то гледали звали су полицију, која га је ухапсила. После седам дана јавили су ми да је то био муџахедин.

Да ли су у те нападе на мене, као што сада многи тврде, биле умешане стране обавештајне службе, не знам. Колико сам им била интересантнаа, просудите сами. Ако се министарство једне стране државе дописује око тога хоћу ли моћи да излажем или не, ако се укида Балканолошки институт, ако не добијем визу да присуствујем отварању изложбе у Немачкој, ако ми у разговору са директором Културног центра Немачке тај господин каже: „Знамо ми ко сте ви“ , онда су било какви коментари излишни. Дакле, праћен је мој рад, али нисам имала времена да се бавим тиме ! Сада нећу тиме да се оптерећујем, иако знам да ово што се догодило у Врању није нимало случајно.

О тим нападима на мене ћутала сам до сада, јер никада нисам желела да личну трагедију стављам испред онога што радим. Али, сада су уништили и мој рад.

КОНАК – ИНСТИТУТ ЗА ГЕНОЦИД

– Када ме је болест оборила, покушала сам на разна места да склоним грађу о геноциду над Србима, запаковану у више од 20 сандука. Одлазила сам у разне институције да бих видела где би то могло да се склони. Најлогичније је било да постоји простор, где би било стално изложено. Али, није га било.

Имала сам срећу да сретнем владику Пахомија. Он ми је омогућио место на којем ћу моћи да сместим грађу и наставим да радим. Прво је то било наслагано у епархији, а онда је, морам да кажем, владика Пахомије у конаку манастира Свети Никола на неки начин направио Институт за изучавање геноцида над Србима. И то не само за мене. Ту су долазили људи и на миру радили. Имала сам собу, поређане сандуке, и из сваког сам могла да вадим експонате и проверавам њихову очуваност. То је сад све у праху и пепелу.

ХАЈКА НА ВЛАДИКУ

Неко је све то пратио и напослетку запалио конак. Ватра је букнула баш изнад моје собе. Уништено је више од 800 фотографија и исто толико документата. Целокупна документација о геноциду у Госпићу, Глини, Купресу, Вуковару, Сребреници…

Све се то десило у јеку хајке на владику Пахомија, часног и смерног пастира Српске Православне Цркве, који никоме нажао није учинио. Напротив, само је помагао и помаже људима. Мислим да није случајно то што се догодило у Врању. Неко је синхронизовао нападе на владику и паљење конака и документације о геноциду над Србима. Ко је то, надам се, откриће истрага.

Владика Пахомије је желео да моју изложбу поново прикажемо у Србији, а да крене баш из Врања. Имао је ту жељу и ја му не бих одбила, пробала бих то са, на пример, једном уском темом, можда баш Другим светским ратом. Јер, у атмосфери када је крајње непопуларно причати о геноциду над Србима, нисам уверена да би моја изложба била добродошла. Данас је најпопуларније говорити кога су Срби убили.

Коментари (6)

  1. Zoran каже:

    Ужасно. Није тајна да по Србији вршљају и роваре разни агенти и домаће продане душе.

  2. Агатон каже:

    Србија је уништена земља…политичарима који су долазили од 2000.године, обезбеђено је у националној историји место највећих издајника и штеточина!!!

  3. Bojan каже:

    Kad su ljudi samouvereni idioti i ne potrude se da naprave kopije, svaki dokument se i tada mogao snimiti na mikrofilm I na taj način sačuvati od zaborava.Neka ova neprocenjiva tragedija bude nauk budućim generacijama da se uvek mora biti korak ispred potencijalnih neprijatelja.Ako se Udba raspala, ne znači da je i njen duh prestao da živi!

  4. Gojko каже:

    Samo u Srbiji moze biti ministar odbrane i predsednik drzave, Boris Tadic setric ratnog zlocinca i koljaca Jure Francetica najvecega ustase.Mi Srbi sami sebi biramo takve ljude da nam vode drzavu,
    umestoda ih proteramo iz Srbije.

  5. patrija misija каже:

    Svi koji su rusili Milosevica, radili su za ustase i Franju Tudjmana. Narod je bio glup kad je trcao za troprstasem i demokratima. Cilj je bio srusiti socijalizam i obezvrediti NOR, a vrastiti fasizam.

  6. Janko каже:

    Sve izdajice svoga roda treba uništiti. Dosta je toga rečeno o njima. Toliko su ogrezli u kriminal da ih je baš briga za svoju zemlju

Напиши коментар