Како је изгледала униформа српског војника у Великом рату

Пише: Милан Богојевић

Српска војска у Великом ратуКада следећи пут будете обилазили неки од Војних музеја обратите пажњу на развој оружја и униформи[1] кроз историју. Видећете врло изражен прелазак из деветнаестог у двадесети век, односно невероватан развој оружја и опреме који креће почетком Балканских ратова. До почетка Балканских ратова војске европских земаља више су средстава издвајале на разнобојне униформе и богате детаље на њима него на развој наоружања. У томе се ишло толико далеко да је у појединим војскама чак сваки пук имао своју боју. Међутим, нови век и нови ратови донели су доста измена укључујући и нове трендове у одевању војске. Једна од највећих измена била је условљена потребама маскирања војске, тако да је први пут војниково одело морало да се уклопи у околину и буде што једноставније. Такође нови динамичнији услови ратовања захтевали су већу заштиту и покретљивост војника, па је и униформа мењана у сладу са тим захтевом. Ратови су сада изисковали све већу производњу војничке опреме која је била веома скупа, па је ово поједностављење било уједно и корисно за државне буџете. Краљевина Србија била је једна од првих земаља у Европи која је још 1908. године обојила војничку униформу у маслинасто-сиву боју. У овој униформи српски војници ће проћи кроз Балканске ратове и Први светски рат. Оно што ће бити карактеристично за српску војску током свих ратова била је шајкача која је, без изузетка, стајала на глави свакога ко се борио под српском заставом. Међутим, нису све шајкаче биле исте. Официрска шајкача је била тврда са сунцобраном и кокардом, док су војводе имале и подбрадник а при врху шајкаче златни ширит. Војничка блуза која се користила у Првом светском рату скројена је још 1860. године. Њу одликује једноставан крој са скривеним копчањем седам дугмади и 4 нашивена џепа. Горњи џепови били су специфични због трокраких преклопака. Крагна блузе је била подигнута, а на њој су се налазиле ознаке родова и струки. Без обзира на боју, овај практичан модел се задржава све до 1941. године. Ситни детаљи на блузи правили су разлику међу војницима. На крагни се налазе нашивци који обележавају боју рода: црвени је обележавао пешадију, плави коњицу, црни артиљерију, мрки санитет, вишњев инжењерију. На рукавима официрске и војничке униформе налазе се испуске, а на нарукављу гајтан у боји рода. Још један детаљ по коме се разликују официри од редова су еполетушке, док војводе имају војводске плетенице на еполетама. Униформе за српску војску производили су страни произвођачи, па се као последица тога понегде може видети и блуза са доњим нашивеним џеповима са дугмићима. А од краја 19. века производњу униформи преузима Официрска задруга. Шињел српских војника био је дугачак до половине листова, а одликовало га је дворедо копчање. Официри су имали делтоидне ознаке на крагни шињела. На десној нараменици налазо се помоћни каишић који је служио за ношење пушке. Војници су могли да подигну шињел и закопчају га са стражње стране како би ослободили ноге и лакше се кретали. На чакшире, широке у боковима а сужене при дну, код већег дела српске војске настављали су се опанци, мада су биле присутне и цокуле у комбинацији са увијачима који штите војнике током хладних дана. Саставни део униформе била је и торбица најчешће од платна у којој су војници носили своје потрепштине. Војници су често са собом носили и предмете које су понели од куће, попут металне чашице за ракију, табакере или металне кутије за шибице. Они су им касније служили и као својеврсни сувенири јер су на њих урезивали битке кроз које су прошли и године када су се оне одиграле. С обзиром на то да је ратно стање трајало пет година, униформа није могла бити обезбеђена за све. Само је први позив имао комплетну униформу, док су остаци војске имали по неки комад униформе и своје народно одело. Српска војска је била састављена од јединица првог позива (мушкарци узраста од 21 до 31 године), Другог позива (мушкарци узраста од 32 до 37 година) и Трећег позива (мушкарци од 38 до 45 година). Једино је шајкача била неизоставно обележје српског војника. Све до доласка на Крф, јануара 1916. године. Онај део српске војске који је преживео повлачење преко Албаније, стигао је на Крф у поцепаним и раздрљеним униформама. Након опоравка, савезници су им поклонили нове униформе. Плаву француску униформу допуњавао је „Адријан“ шлем на коме се за српску војску налазио српски грб. Тако су Срби после готово две године најстрашнијих битки добили први пут шлемове. Због различитих потреба, разне јединице биле су и различито наоружане. Тако су војници који су служили у пешадији дужили пешадијске пушке, док су коњаници, артиљерци и митраљеска одељења носили коњичке карабине М.1908, који су били знатно краћи. Као и код одевања тако се разликовало и наоружавање војника различитих позива. Како су кадровске и јединице првог позива биле најбоље и најспремније, то су и добијали најбоље наоружање, односно пешадијске пушке М.1899/07 и М.1910 (произведене у немачкој фабрици „Маузер“ и аустријском „Штајеру“). Тек када се у потпуности наоружају и опреме јединице првог позива, оно што претекне од најбоље опреме додељивано је другом позиву. Трећи позив, као и јединице последње одбране, најчешће су били наоружани увелико застарелим пушкама једнометкама М.1880 система Маузер-Миловановић и М.1870 система Бердан.

[1] Појам униформа је латинског порекла и означава једнообразност.

 

Недељник




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *