Пише: Борислав Комад
Не прође дан, а да свеколика српска штампа, радио и телевизија не пропусте да кажу како је „премијер Косова“, „председник Косова“, рекао шта је рекао, али без предзнака такозвана и такозвани
Не прође ни један једини дан, а да свеколика српска штампа, радио и телевизија, извештавајући са Косова и Метохије не пропусте да кажу и одштампају како је „премијер Косова“, „председник Косова“, „министар иностраних послова Косова“, рекао шта је рекао, али без предзнака такозвана и такозвани што би могло да се протумачи као да смо признали да та насилна и вештачка творевина, заиста, и постоји и де факто и де јуре.
Али, истовремено, кад се пише и говори о народу источне Украјине не пропушта се прилика да се напише и изрекне „самопроглашена Република Доњецк“ иако је, за разлику од Косова и Метохије, тамо одржан референдум, не проруског, него руског народа који тамо живи, здушно прихваћен и неопозиво потврђен.
Ти језички, двоструки аршини и тумачења, наравно, изазивају милозвук код декларисаних шиптарских сепаратиста и њихових ино-господара, као да се држава Србија помирила са, такозваном „реалном политиком“ коју заступају сви они који би да се, она, коначно, и озваничи. И тамо, на Косову и Метохији, али, авај, и у Доњецкој Народној Републици.
Шта нам, дакле, ваља чинити?
Елементарна памет, не „висока интелигенција“, налаже да се призовемо себи, а не белосветским тумачима који би да кроје оно што је нескројиво.
А то је да јасно и гласно поручимо самопроглашеним арбитрима наших прилика и неприлика, да постоји јасна, омеђена граница, преко које се не може и не сме прекорачити. Јер, и један чак и мали узмицај, даје наду онима који би да то постане правило које би и у језичком и правном смислу, ваљало, у ставу мирно, беспоговорно слушати као заповест и ништа друго.
Сваки наш корак уназад, они тумаче као отворен позив да у својим антисрпским пројекцијама замарширају три корака унапред!
Новости
