Јањичари Новог Доба – кошмар савремене Европе

Поштовани читаоци, поводом најаве у вези са изменама у Грађанском закону, да ће, као крајњу меру, неподобним родитељима одузимати децу због физичког кажњавања, представљамо вам разговор са Ирином Бергсет, рускињом којој су у Норвешкој одузели двоје деце, која нам расветљава ту тему и показује како изгледа када се то спроведе у стварност и доведе до злоупотребе, на коју и код нас упозоравају стручњаци.

norveska-pedofili

У својем интервју новинама „Завтра“, Ирина Бргсет, која је постала жртва норвешке содомитске мафије, говори о „светлој будућности“ Европљана, коју желе да наметну и Русији (и Србији-прим.прев).

Ирина Бергсет. 2005. године ја сам се удала за држављанина Норвешке. Мој син је тада имао 7 година. Отишли смо да живимо у Норвешку, у комуну Аурског-Хекланд, у село Аурског. Тада још нисам знала да је до пре пола века Норвешка била држава која се по степену цивилизованости могла поредити са државама Централне Африке.

1905. године Норвешка је прво добила независност и од Данске и од Шведске. Држава је, каква је била- таква и остала – држава кметова, при чему племића њени житељи никада нису ни видели. Само су плаћали порез. Развоја културе није било. Житељи ове земље су говорили или на шведском или на данском – т.ј. на језицима освајача. После су се ти језици помешали и створили један вештачки језик који се зове букмол. Иако и сада свака породица у Норвешкој говори на свом дијалекту. До данас не постоји државни стандардни дијалекат. Може се рећи да се та земља тек сада настаје, кад не би било супротног процеса. Норвешко друштво убрзано морално пропада копирајући америчке законе и поредак.
Нашли су нафту у мору пре 50 година. Јасно је да земља у којој су одсуствовале наука и култура, није могла да овлада технологијама вађења нафте из мора – користили су туђу научно-технолошку помоћ.

Све то сам ја сазнала касније. Када сам напуштала Русију, знала сам само да је у Норвешкој највиши животни стандард на свету.

Без обзира на то што сам завршила факултет новинарства Московског Држ. Универзитета и што сам кандидат филолошких наука, Норвешка није признала моје образовање.

Мени су предложили да радим као учитељица у суседној Фет комуни, у сеоској школи новог типа – по прогресивном данском обрасцу по имену „Riddersand“, што у преводу значи „школа витезова“. У поређењу са нашим руским системом сви норвешки школски програми изгледају као за ментално заостале. Од 1-7 разреда је основна школа. Задатак државног програма је да се научи азбука до 13. године и да се деца науче да броје-читају цене у продавницама.

У разреду не сме да се чита наглас зато што је то „срамота“. Специјални учитељ изводи дете у ходник и тамо слуша „малишу“ како он чита да га не срамоти. Учитељ има право да разради са децом два примера из математике дневно а ако деца не усвоје материјал, онда се кроз три дана поново труди да им објасни пређено градиво. Домаћи задатак у току целе недеље – 5 речи на енглеском или осам, по одлуци детета.

Норвешка школа – је пример потпуне деградације образовања. Књижевности нема, нема историје, физике, хемије, нема природних наука. Има познавање природе, зове се „Преглед“. Деца изучавају свет око себе у општим цртама. Она знају да је био Други светски рат. Све остале појединости – то је насиље над дететом и његовом психом.

Најбогатија држава на свету не храни децу у обданишту. Тачније, хране их неком чорбом са именом „парадајз чорба“ из кесе једном недељно. То је тако у обдаништима, како државним, тако и приватним – храна само једном недељно!

Мој старији син је ишао у Русији у обичну школу. Зато је он у Норвешкој био чудо од детета. До 7 разреда ништа није учио – тамо не треба да се учи. У школама висе обавештења: „Ако те родитељи терају да учиш – позови нас. Помоћи ћемо ти да се ослободиш таквих родитеља“.

Једини начин да вежбам памћење са сином био је клавир. Говорила сам му: „Само гукни негде да имаш тако захтевну маму…“

Са лечењем је у Норвешкој просто ужас! Требало је да скинемо пупчану врпцу – Саша сада има ожиљак од 5 цм, посекли су га ножем. Хирург из Осла са 20-то годишњим стажем, код кога смо чекали на ред преко 7 месеци, тај хирург је радио као сеоски ветеринар. Треба да знате да у Норвешкој нема лекара. Јер за то треба да много година учите на факултету. Зато лекаре врбују које-како по целој Западној Европи.

Имали смо срећу да пупчаник није уклањао наш сеоски лекар у Борклангену. То је била жена из Источне Немачке. Она нам је отворено рекла: „Знате, ја никада то нисам радила. Ја сам радила у Немачкој у осигуравајућој кући. Тамо је било тако да ако је неко сломио ногу, ја сам долазила и говорила: „да, ова нога је сломљена“. А затим је додала: „Не бојте се, ја ћу све урадити…“

Пред нашим очима је извадила медицински приручник и рекла: „Тако, овде пише: натопите вату алкохолом, намажите то место…“ Наравно, узела сам сина у наручје и изашла…

„ЗАВТРА». Сав тај месни колорит“ може да створи одређене проблеме, али од једног тренутка је ваш живот у Норвешкој постао просто неподношљив. Због чега?

Несрећа се десила 6 година после мог доласка у Норвешку. Ништа нисам знала о њиховом систему „Барневарн“.

Ја сам бринула своју бригу: посао, кућа, породица… Живела сам мало се удубљујући у устројство државе у коју сам се преселила. Чула сам да су некоме одузели децу, али ја сам била нормална мајка.

Развела сам се од мужа после три године заједничког живота, после рођења другог сина. То је био сукоб култура. Мени сада говоре: „Зато тамо у свакој сеоској кући имају канализацију и туш кабину“. Да, одговарам ја на то, али зато Норвежани по навици иду да мокре иза куће.

Три године сам живела сама са децом. Узела сам кредит у банци, купила стан, почела нормално да живим, никада нисам добијала социјалну помоћ: радила сам, проводила сам доста времена са децом. Деца су била само са мном. Пошто је муж кињио сина из првог брака, поставила сам услов да не буде више никаквих посета.

Са млађим је муж по закону био дужан да се виђа. Ја сам се трудила колико сам могла да дете не спава код оца – постојала је претња да ће га тући. Али обданиште и друге државне структуре су ме притискале да га пустим. Зато је млађи син остајао код оца прво по два сата суботом или недељом. Али последњи пут је провео код њега скоро целу недељу – дете је имало температуру када га је он одвезао у мраз од -30 код рођака у Тронхајм.

2011. године, седмог марта, ја сам отишла у полицију села Бјоркенланген зато што је мој млађи син испричао да су му стрине и стричеви, рођаци његовог оца, наносили бол у усташцима и гузи. Испричао је о стварима у које ја прво нисам могла да поверујем.

У Норвешкој постоји некаква народна традиција интимних односа са децом: са дечацима и девојчицама – учињених од стране њихових крвних сродника, који их касније предају суседима. Да поверујем у то лудило и ад – ја прво нисам могла. Написала сам изјаву у полицији. Осмог марта су нас позвали у социјалну службу за децу – Барневарн. Испитивање је трајало шест сати. Били смо само ја и моје двоје деце.

Они имају шему заштите деце која постоји да би изгледало да се они боре са инцестом. Затим сам схватила да центри Барневарн, који постоје у сваком селу, постоје за то да би лакше нашли дете које је проговорило и незадовољну мајку или оца – и да се они изолују, казне.

Из новина сам сазнала за случај када је суд девојчици од 7 или 8 година одредио да плати трошкове суда и компензацију насилнику што су га држали у затвору. У Норвешкој је све обрнуто наглавачке. Педофилија није преступ.

Осмог марта 2011. први пут су ми одузели моје двоје деце. Одузимање изгледа овако: дете се не враћа из обданишта или школе т.ј. практично га краду од вас, оно нестаје. То зато што га крију од вас на тајној адреси.

Тада су ми рекли: „Ситуација је таква, ви говорите о насиљу над децом. Вас треба да прегледа лекар и да каже да сте здрави.“ Нисам се бунила. Поликлиника је била десетак минута колима одатле. Сарадница Барневарн-а ме је одвела тамо и рекла: „Ми ћемо вам помоћи, поиграћемо се са вашом децом“. Деца су остала, не било где, већ у центру за заштиту деце. Сада схватам да то није било по закону. Када сам дошла до поликлинике, старији син Саша, тада је имао 13 година, ме је назвао и рекао: „Мама, нас возе у пријемну породицу“.

Била сам на растојању од десетак километара од деце коју су одвозили на тајну адресу. По њиховом закону, децу одузимају без било каквог подношења папира. Једино штао сам могла – је да узмем ствар у своје руке. У Норвешкој је забрањено плакати – то се оцењује као болест и Барневарн може на тебе да примени принудну психијатрију.

Показало се да у Норвешкој постоји државни план, квота колико се деце одузима од родитеља. Органи социјалне заштите се чак такмиче ко ће боље да га испуни – то је својеврсно државно такмичење. Графици, дијаграми се објављују квартално – колико су деце у ком рејону одузели.

Недавно сам добила документ – извештај од Швеђана. То је извештај о случајевима одузимања деце у Шведској и суседним Скандинавским земљама (http://www.familypolicy.ru/read/1403). Реч јео чудној појави. У том извештају се говори да је у Шведској одузето 300.000 деце од родитеља. То јест, реч је о целом поколењу украденом од њихових родитеља. Научници, криминолози, адвокати, правници – људи са традиционалним вредностима који још увек памте шта је породица била у Шведској – не схватају. Они кажу да се догађа нешти чудно. Догађа се државни погром породице.

Специјалисти наводе бројку од 10.000 круна (око 1.000 евра). Толику суму добија нова породица за једно усвојено дете, било које. Посебни агент организације Барневарн добија из буџета огромну награду за разорење родног гнезда, за крађу потомства. То се догађа у свим скандинавским земљама.

Притом, усвојитељ може да бира дете, као на тржишту. На пример, вама се допала та руска девојчица са плавим очима и ви баш њу хоћете да узмете у породицу. Довољно вам је да позовете у Барневар и да кажете: „ја сам спреман, имам невелику собу за усвојеника“. И кажете име. И управо њега ће вам и доставити. То јест, прво се налази „најамна породица“, а затим се од рођених родитеља одузима дете „по наруџбини“.

Правозаштитиници Норвешке се боре са свемогућим казненим системом Барневарн. Они озбиљно сматрају да је то корумпирани систем за трговину децом. 3. маја (2013.) су жртве Барневарна у Норвешкој организовале протест против насилног одвајања деце и родитеља од стране државе у Норвешкој. У смислу крађе деце од родитеља, Норвешка предњачи пред целим светом – тамо је то државни пројекат. Наслов у норвешким новинама гласи: „Једна петина деце у Норвешкој већ је спашена од родитеља“. Једна петина – то је буквално, од милион деце у тој земљи – око двеста хиљада (200.000) „спашене“ деце која не живе више у кући са мамом, већ у пријемим породицама.

Новчано покриће које пријемна породица добија у Норвешкој је око 240.000 евра годишње. Ако дете буде инвалид, добићете још више дотација. Што више траума, то боље за пријемни дом, који постаје ништа друго до затвор породичног типа.

По статистици објављеној у норвешким новинама, од сваких десеторо новорођене деце, само двоје рађају Норвежани, а осам рађају досељеници. Досељеници чине здраво становништво Норвешке зато што не практикују бракове блиских рођака.

Највише деце рођених на територији Норвешке, је Барневарн одузео је од Руса. То јест, прво одузимају руску децу. Практично сва деца рођена од једног или оба руска родитеља, налазе се у евиденцији Барневарн и стоје у ризичној групи. Они су „број један“ кандидати за одузимање.

„ЗАВТРА». Шта могу да ураде родитељи ако им одузму дете?

И.Б. Скоро сваки месец једна Рускиња заврши живот самоубиством у Норвешкој. Зато што кад долазе код вас и узимају вам децу, ви сте незаштићени, ви сте – један на један са системом. Говоре вам: „Ти не правиш омлет по норвешком рецепту. Ти тераш дете да пере руке. Ти шепаш, не можеш да седиш са дететом у песку. Значи – ти си лоша мајка, ми ти узимамо дете!“.

Систем заштите деце у Норвешкој је заснован на претпоставци кривице родитеља. Родитељ је свесно крив. На родитеље се излива море лажи. А све почиње од просте тврдње: „Ви хоћете да одете у Русију“. И ви не можете то да оповргнете јер имате рођаке у Русији. Или: „Ви хоћете да убијете своје дете“. Зато што Руси кад се наљуте говоре: „убићу те!“

Вас непрестано стављају у ситуацију да морате да се правдате. И ви схватате да је то немогуће. Сами не можете да зауставите норвешку државну машинерију зановану на баснословним наградама за адвокате, сараднике социјалних служби, судије, психологе, психијатре, пријемне родитеље, специјалисте и остале… Награде се дају за сваког узетог плавооког малишана. На жалост, ви немате шансе да спасете свог сина или ћерку од норвешког пријемног дома. Ја сам прошла све инстанце норвешких судова. Све је обухваћено, свуда је корупција. Деца су роба. И не враћају их назад.

Све материјале које је руска штампа објављивала о мојој деци је преводио адвокат Барневарна и користио их у корист оптужби на суду. „Она је луда, штити своје дете у штампи!“. На Западу не постоји слобода штампе по питању деце. Немогуће је обратити се друштву. Тамо постоји закон о тајности података, који се активно сада протура и у Русији.

„ЗАВТРА». Ви сте рекли да систем који уништава породицу и који сада ради у Северној Европи, подстиче сексуално насиље над децом. Како ради тај механизам?

И.Б. Министарство за децу у Норвешкој зове се „буквално“ нешто као Министарство за дечија питања и равноправност свих облика сексуалне разноврсности. Сексуалне мањине у Норвешкој – то више уопште нису мањине. Нормални људи – су тамо мањина. Материјали социолога који су доступни сведоче: до 2050. године Норвешка ће бити 90% хомо-држава. Шта се сматра под „хомо“ није тешко замислити. Кажу да је наше, руско поимање „гејева“ и „лезбејки“ – прошли век. На Западу је озакоњено најмање тридесет видова нетрадиционалног брака. „Најнапреднија“ по том питању је Норвешка, тамо су „мушкарац“ и „жена“ – појмови који нестају. И није чудно да у Норвешкој нема могућности да се заштити дете рођено у природној породици.

Чини вам се да вас се то не тиче. Ви говорите себи: „Нека они радешта хоће! Шта ћу ту ја са својом децом?“

И ја сам некад тако мислила јер нисам знала да су у целој Европи уведени секуални стандарди који обрађују васпитање деце у одређеном кључу (http://yadi.sk/d/oa3PNRtG3MysZ). И тај стандард је обавезан за све државе које потпишу одговарајућу конвенцију, и чије примање се сада активно лобира иу Русији. Тамо се отворено говори о томе да су родитељи обавезни, заједно са лекарима и васпитачима у вртићу, да уче мрвице од деце „разним видовима љубави“.

А специјални одељак тог општеевропског сексуалног стандарда објашњава зашто европску децу родитељи и васпитачи треба да уче мастурбацији строго до 4 године и никако касније. За нас, пећинске Русе, то је јако користан податак. На 46. страни поменутог документа указује се да новорођенче треба да спозна свој „џендерни (родни) идентитет“.

Обавезном секс-просветом ваше дете треба већ у тренутку рођења да се определи је ли оно: геј, лезбејка, бисексуално, трансвестит или транссексуално. А пошто су појмови „мушкарац“ и „жена“ искључени из поимања равноправности полова, закључите сами. Ако ваше дете ипак не изабере „џендер“, у томе ће му помоћи свемогућа норвешка Барневарн или финска Ластенсуоелу, немачки Југендамт и т.д.

Норвешка је једна од првих земаља у свету која је отворила научно-истраживачки институт при Унивезитету у Ослу, који изучава самоубиства деце од 0 до 7 година. Са тачке гледишта обичног човека то је јако чудно. Како може новорођенче да се убије? Али са тачке гледишта Барневарн, то је природно. Ако деца после садистичких оргија заиста умиру, онда се то званично може подвести под „самоубиство“.

„ЗАВТРА». Ирина, хајде да се вратимо на Вашу личну историју…

И.Б. Мени су децу отели други пут 30. маја 2011. године. На врата су ми дошла два полицајца и два сарадника Барневарн. Отшкринула сам врата и погледала. Сви полицајци само што нису држали револвере, чак је и сам начелник полиције Бројклангена дошао, и каже: „Дошли смо да узмемо вашу децу“. Ја зовем адвоката а он ми говори: „Да, по законима Норвешке ви сте обавезни да их дате. Ако се будете супротстављали свеједно ће вам их узети али их више никада нећете видети. Морате дати децу а сутра ће вам објаснити о чему се ради…“

Децу су узели одмах, чак им нису дали да се пресвуку и притом ми нису показали никакав папир, никакве прописе. После порцедуре одузимања сам била у стању шока: сада сам морала да доказујем да сам добра мајка.

У норвешким новинама су описали један случај: једног дечака кога су узели од мајке у дечјем узрасту, силовали су у свим пријемим породицама. Он је напунио 18 година, купио оружје, дошао „кући“ и убио пријемне „родитеље“.

Другог норвешког дечака су узели од мајке – он је плакао, хтео је код мајке. Лекари су рекли да је то параноја. Онда су га су накљукали лековима и од њега направили ствар. После напада штампе, вратили су га мајци у инвалидским колицима. Тада већ није могао да говори, спао је на 13-15кг. То је била дистрофија, пошли су неповратни процеси.

После мог јединог виђења са сином, мој старији син је рекао да је написао писмо у руски конзулат: „Умрећу али ћу ипак побећи из Норвешке. Нећу да живим у конц-логору“. Он је сам успео да организује свој бег. Преко интернета се повезао са Пољаком Кшиштофом Рутовским, који је већ пре тога успео да спасе пољску девојчицу из норвешког пријемног дома.

Пољак ме је позвао у последњем тренутку, кад је све већ било спремно и рекао: „Ако ја изведем вашег сина без вас – то ће бити киднаповање, крађа туђег детета, а ако га изведем заједно са вама – онда просто помажем породици.“ Било ми је тешко да одлучим али избор је био страшан: или да погинемо сво троје у Норвешкој или да барем спасем себе и старијег сина… Не дај Боже никоме да доживи нешто такво!

У Пољској смо били три месеца. Рођена мајка само у Русији има принадлежност према својој деци, она је субјекат породичног права. У Европи – нигде. Моје дете је прво добило норвешку пријемну мајку. Затим су нас зауставили по захтеву „друге“ званичне норвешке мајке. У упиту је писало: „Нека жена – то јест ја – је украла дете дете са територије Норвешке.“ Тада је Пољска, по законима Европе, одредила мом детету пољску пријемну мајку.

А да би пребацила дете из Пољске у Русију, моја мама – т.ј. баба мог сина, постала је руска пријемна мајка. На тај начин је извршена размена између пољске и руске пријемне мајке. Тако да имате норвешког родитеља број један, пољског родитеља број два и руског родитеља број три. Рођена мајка у Европи се не броји.

„ЗАВТРА». После Вашег повратка у Русију, почели сте да добијате податке о сличним случајевима. Кажите нам нешто о вашој друштвеној делатности.

И.Б. Ево једног случаја: Ирина С. је живела 18 година у Енглеској. Тамо је имала момка. Родила је ћерку. Једном је Ирина случајно сазнала да је њен пријатељ члан садомазохистичког клуба. Њена девојчица је једном гледала где на ТВ показују месног возача. Ћерка каже: „Мама, а тај чика је долазио да се са мном игра доктора. О! А та тета се са мном купала у кади!…“ Замислите да вам дете говори нешто тако?

Ирина је отишла код енглеског дечјег психолога, који јој је рекао: „Драга, ви сте муљ, ви сте јучерашњи дан. То није изопачеништво – то је креативни секс за елиту!“ Она је умукла и полако почела да спрема ствари и припрема повратак у Русију. Паметна жена…

У Норвешкој су прво легализовани истополни бракови. Затим је легализовано усвајање деце од стране истополних родитеља. Тамо свештеници – жене и мушкарци – отворено изјављују о својој нетрадиционалној орјентацији. А сада су се појавили храбрији међу тим истополнима, који постављају питање о правима да се венчавају са децом, да се жене децом.

Ако ми, традиционални родитељи, будемо седели као трупови и чекали, изгубићемо борбу са истополнима или са другим „џендерима“ (родовима) за своју рођену децу. Данас је зона експеримента Северна Европа, Немачка плус САД и бивше британске колоније: Канада, Аустралија, Нови Зеланд – то су „вруће тачке“ одакле ја добијам „SOS’’ сигнале руских мајки. То су први одјеци рата за свештени образ традиционалне руске породице.

Мисао о неопходности отвореног противљења давала ми је снаге да не клонем, да не сиђем с ума тамо у Норвешкој.

Сваки руски родитељ треба да зна. За последњих 30 година, структуре заинтересоване за трговину децом, које се баве прерасподелом демографских маса, узаконили су став да родитељ и дете уопште нису једна целина. Сада деца припадају неком апстрактном друштву или држави. Штавише, по Хашкој конвенцији о крађи деце из 1980. год. коју је Русија потписала 2011. године, деца припадају територији на којој су проживела последња три месеца.

Философију тих нељуди делимично разоткрива пројекат у Норвешкој владајуће, Радничке партије, о чему сам недавно читала у норвешким медијима. Лисбакен, министар за питања деце, не стидећи се, говори: „Ја сам хомосексуалац. Ја хоћу да сва деца у земљи буду оваква какав сам и ја.“ Он је започео државни програм који треба да спроведе следећи експеримент: у вртићима је била узета сва литература типа „Пепељуга“, све бајке браће Грим. Уместо тога је написана друга књижевност, полна – типа „Краљ и краљ“ или „Геј-деца“. Тамо се, нпр. принц заљубљује у краља или принца, а девојка-принцеза машта да се уда за краљицу. По закону су деци већ у вртићу, на ношама, васпитачи обавезни да читају такве бајке и показују слике.

Десио се и овакав случај. Руски туристи су пошли у Нови Зеланд са краткорочном визом, нпр. 7-мо дневном. Мама, тата и дете. Да ли су родитељи викнули на дете или је дете гласно плакало – из кафеа или хотела су позвали службу за заштиту деце. Дошао је одред „спасилаца“ и дете су одузели, „спасли“ од „родитеља –садиста“. Руске дипломате су се бориле више од годину дана за то да дете може да се виђа са својим биолошким родитељима.

Ја сама се већ две године борим за право да могу да се видим са млађим сином. Брејвик, који је убио 80-ро људи, има право да зове сваки дан своје рођаке. Осуђени на смртну казну у целом свету имају право на дописивање и позив, а мајка нема право чак ни да разговара са својим дететом!

Иначе, Брејвик је „спасавао“ Норвешку од те владајуће партије „Арбајт парти“ и изјавио је да мрзи муслимане. Брејвик је са четири године био силован од норвешке мајке. Њега је Барневарн одузела и пустила „по протоколу“. Свака породица га је „испробавала“. Затим је девет година младић спремао своју акцију. Чини ми се да су га сада изоловали и рекли: „направићемо ти дворац, све што хоћеш, само ћути на ту тему“. Тај аспект постепено испливава у медијима. Шведски новинари су већ истражили ту историју.

Свеких пет година Берневарн прави извештај о досељеницима, чије деце је највише у Берневарн. Топ-листу предводи Авганистан, затим Еритреја, затим Ирак. Од беле деце, Русија је на првом месту, у општем списку држава – на четвртом.

Родни родитељи добијају дозволу да се виђају са украденим дететом – по 2 сата, једном у пола године. То је максимум. Сада је мој старији син који је побегао у Русију, обавезан да се виртуелно налази у дому за незбринуту децу, као припадник норвешког народаа, до 23 године.

Не треба говорити о педофилији као таквој. То је друга појава. Само у Норвешкој постоји 19.000 невладиних организација за „препрофилисање“ деце из „старих“ (мушкарац, жена) у друге, нетрадиционалне родове.

Дете се принудно развија у нетрадиционалној родној категорији. Оно што ми је говорио мој мали син, то није више примитивна педофилија већ неки „организовани“ тренинг, нациљан на другу орјентацију.

„ЗАВТРА». У све те ужасе је тешко поверовати…

И.Б. Док ви размишљате да верујете или не верујете, већ се појавило цело поколење родитеља који морају да живе са тим ужасом.

Све се то у савременој Европи сматра видом толерантности. Јер, деца имају право на сексуалне склоности од нула година, имају право на сексуалну разноврсност. Против нас, против родитеља и деце ратује добро организована криминална светска мрежа. И чини се да је дошло време да се то отворено призна и почне у сваком обласном одељењу руске полиције, по целој њеној вертикали, да се уводе специјалне јединице за борбу против тих међународних група демографског бандитизма.

Ја сам позвала људе на маршу „Заштити децу“ да погледају иза лепе маске западног „Јувенилног правосуђа“, која се нама протура под видом „спасавања деце од родитеља-алкохоличара“ – што је глобални експеримент за промену пола нашој деци. Чудовишни експеримент који скоро већ тридесет година иде по целој Европи.

Тамо, у Европи, па и у Канади, у САД, Аустралији, Новом Зеланду, свуда иза граница Русије – родитељство је уништено и подељено. Родитељство као веза родитеља са дететом – плански се уништава. Бројке одузете деце – 200.000 у Норвешкој, 300.000 у Шведској, 250.000 у Финској, у Немачкој, у Израелу – такође огромна количина – то је украдено поколење.

„ЗАВТРА». По том питању наша земља-Русија изгледа као острво хришћанских вредности…

И.Б. За мене често говоре: „Ето, прво је побегла на Запад а сад је постала ватрени родољуб!“ Да, ја сам патриот по невољи. За то да би оценио нашу Русију, можда треба и све изгубити. Ја сам прескупо платила своју грешку – сопственим дететом и ужасним искуством.

Више од сто руских породица данас клече на коленима око Русије и вичу: „Ми смо гости из ваше будућности. Нама су на Западу украли нашу децу. Погледајте нашу муку и учите се. Пробудите се, зауставите ту чуму трећег миленијума. Поставите гвоздену завесу толерантности ка изопаченостима. Избаците ту нечист иза граница Русије!!!“

Разговарао: Андреј ФЕФЕЛОВ

Међународни друштвени покрет „Руске мајке“ – “РУССКИЕ МАТЕРИ“

http://www.russkiemateri.ru/

http://zavtra.ru/content/view/chto-na-nas-dvizhetsya/




2 коментара

  1. Zoran

    Ово је крајње дебилно и болесно. Требало би да неке дневне новине, са већим тиражом, објаве овај текст. Под хитно би требали да организујемо референдум против уласка у ЕУ или Унију злотвора. Није ми јасно, зашто власт не укине и не забрани 90% НВО.

  2. Zoran

    Нека администратор дозволи копирање оваквих текстова да би могли да их ширимо даље. На Вашем сајту, има много добрих и поучних текстова, па је права штета да буду само овде доступни.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *