Изборна битка патриотских снага

Пише: пуковник Горан Јевтовић

izbori

Постоји ли странка, покрет или удружење на такозваној патриотској страни српског политичког спектра, а да до сада бар једном нису саопштили како је Србија окупирана, како се налази у неоколонијалном статусу, да је својеврсни протекторат и да је последње четири године води изразито штеточински марионетски режим, као настављач петооктобарских тековина?

И у таквој, дакле од стране западних сила, потпуно контролисаној Србији идемо на изборе.

Колико се само од стране патриотских снага критикује прозападна медијска сцена и потенцира потпуна информативна блокада и дрско спиновање не само у вези њиховог деловања, већ и истине као такве, те се громогласно осуђује евроатлантски самоубилачки пут на који је Србија гурнута преко познатих матрица жестоког психолошко-пропагандног рата?

Ко се од њих не бори, макар декларативно, против окупационих канџи којима је прикљештена земља, чији су се врховници исказали у латентној предаји Космета, у монетарном потчињавању глобалним лихварима, све до економског и сваковрсног разарања земље и пљачкања грађана? О северноатлантским процесима који несметано теку у виду „партнерског“ извршавања задатака из НАТО агенде, нема смисла ни зборити. (Наречене патриоте кажу да им је тај сценарио јасан, иако у ствари није.)

И све те родољубиве снаге би да ослободе Србију, да спасу народ, економију, да подигну земљу са дна, да отворе перспективе и тако даље и томе слично. Стављајући до знања слободоумним грађанима како им је позната снага противника и сви модалитети његовог деловања.

И како ће то урадити?

Решили су да (као) свргну са власти Вучића са пратећом коалицином булументом и успут да почисте остатке бившег ДОС-а, на изборима које тај исти окупациони режим организује према правилима која је практично сам поставио. У амбијенту свеопште менталне и сваке друге тортуре и уз нескривену организациону, логистичку, пропагандну и сваку другу подршку западних сила – дакле, оних истих окупатора.

Шта рећи и не заплакати.

Јер, ако имамо свакодневну слику да се премијер и његови министри не скидају са малих ТВ екрана више сати под изговором разноразних државничких обавеза – годишњице, јубилеји, отварање погона, мостова, деоница путева, затим су ту ванредне (и драматичне) седнице Владе у техничком мандату поводом хашких пресуда и слична (а лажна) бусања у груди – па када томе додамо страначке промоције које се уживо и у одложеним снимцима преносе на приватним телевизијама са националном или регионалним фреквенцијама, како другачије назвати покушај патриота и родољуба за које је резервисано десетак секунди или минут-два, него узалудан, аматерски и изнад свега посао у ситносопственичком и страначком интересу.

Да се за тренутак вратимо уназад и да замислимо Србију у време Милана Недића који је био на челу квислиншке Владе националног спаса. И, рецимо, тамо негде ’42. или ’43. организовао слободне изборе како би, је л’ те, народ изразио своју вољу. Све у присуству немачких тенкова и СС трупа. На шта би то личило?

Е, сада, уколико неко приговори – то је била права ратна окупација, не може се мерити са оним што нам се дешава у „транзиционом“ 21. веку и низ других фраза, шта одговорити осим – па, добро, гурајте тако демократски и слободно. До последњег Србина и грумена српске земље. Једном ћемо се, ваљда, наћи на приближним таласним дужинама. Али ће тада бити сувише касно.

Немачких и тенкова осталих окупационих сила које владају овом земљом са дистанце, наравно да нема. Уколико занемаримо војно окупирани Космет. И не требају им, бар за сада. Имају нешто друго што је несразмерно јача снага од било каквих тенковских дивизија, поред поодавно инсталираних класичних марионета на челу државе. То су главне окупационе полуге – (про)западни медији усред земље Србије. Наравно на челу са оном најачом тољагом – медијским такозваним јавним сервисом свих грађана, РТС.

Када се томе додају практично све државне и друштвене институције од Академије наука и врха Цркве, преко универзитета, затим бројна а корумпирана интелектуална, уметничка, спортска и каква све не „елита“, и не заборави подршка домаћих и страних привредника, „независног“ правосуђа, невладиних организација, разних агенција и тела, те све то промеша кроз пребогати медијски ријалити и сваковрсни муљ, шансе да се на изборима у таквом амбијенту било шта корисно уради, су никакве.

Замислимо ратну битку у којој је на једној страни бојног поља снажна и бројна армија, опремљена, обучена, адекватно утврђена, подржана снажном артиљеријом, лево и десно јој садејствују савезничке снаге, а испред предњег краја одбране су постављена густа минска поља. На другој страни је слабо организована војска коју чине лако наоружани, изгладнели, неопремљени и необучени борци који притом немају никакву ватрену подршку. И крећу у битку јуришајући кроз минска поља док их засипају артиљеријски пројектили. А онда, ко преживи, право на бајонете и пушчану ватру оних који из утврђених фортификација туку без милости.

Не може се у бој без организоване и мотивисане силе, без експертских знања и искустава, без адекватне процене властитих и противничких снага, без циља дејства и идеје маневра, без груписања снага, без резервних варијанти, без логистичког и свих осталих обезбеђења. Тако то раде праве војсковође. Све друго је лаж и обмана.

На наведени пример подсећа наша патриотска битка за спас Србије. Битка коју воде генерали који или не знају како се то ради (што је карактеристика свих) или су решили да сатру властите снаге (и слуђени народ) из ко зна којих све разлога. Но, биће и да су неки од њих, благовремено и ван бојишта, договорили пораз са командантима супротне стране. А за себе и одабрано друштво, подразумева се, привилегије и новац.

Поодавно је морало да се крене са озбиљним, јединственим и истрајним протестима, а повода је било сијасет, како би се власт принудила ако не да поднесе оставке и бежи главом без обзира, онда бар да се озбиљније одшкрину прозори електронских и штампаних медија и омогући каква таква слобода, како би сурова истина о погубној стварности допрла до грађана на прави начин. И не само то, већ да би се чула решења проблема и одмерило ко заиста може спасавати оно што се још увек спасити може. За почетак, мало ли је.

Како је то требало извести (пишем у прошлом времену, јер смо закаснили), најоригиналније нам казује црногорски пример упорних протеста грађана минуле јесени. Пример осмишљене борбе у коју су кренули са неколико стотина људи и пар десетина шатора. Пример избора адекватног начина и једино исправне тактике, како властодршце дотерати до зида и принудити их на бројне, до тада незамисливе уступке. Планирани резултат није у потпуности остварен из познатих петоколонашких разлога, али је Црна Гора коначно пробуђена и тешко је тај процес зауставити.

Наше патриотске вође се понашају и делују управо супротно од оног што прокламују. А то је, као да је у Србији редовно стање које након избора треба дорађивати и бавити се козметичким променама. Иако им је кристално јасно да се налазимо на историјској прекретници коју нисмо имали још од доба османлијског похода, на путу у опасну државну провалију из које тешко да ћемо се извући.

Изласком на изборе, хтели то или не, даће се потпуни легитимитет онима којима је победа, јасно је свима, унапред загарантована. И биће тако, што на основу свега напред наведеног, што на бази изборне крађе – софтверске и оне најкласичније, што преко подмићивања представника странака на изборним местима, затим куповином гласача, и на крају, обавезним „пропуштањем кроз шаке“ тамо где буде било потребе. Чак и да у овој трагикомичној причи занемаримо намерно несређене бирачке спискове и посебно изборни процес за Србе на Космету и оне расељене са тих простора. Истоветно онако како гласају наши сународници у Чикагу.

Дакле, поред легалитета имаће по закону, изборним правилима и ЦЕСИД-овим „прелиминарним“ и осталим проценама, оно што је најважније – легитимитет.

И ко ће сутра, када буде настављена бриселска капитулација и предаја Космета кроз „Споразум о нормализацији односа“ и кроз отворена такозвана поглавља, затим када се настави даља натоизација остатка Србије, распродаја онога што је преостало а што није могло у минулом периоду, даље економско разарање преко ММФ правила, значи, ко ће од њих позвати народ на протесте, ко ће зауставити однарођену власт, ко ће их и како блокирати да доврше посао? И са којим правом, када ће нови-стари актуелни режим црпети легитимитет из народне воље исказане на „слободним“ изборима? И у складу са тим предузимати све могуће, посебно оне репресивне мере.

Тако ми специјалних српских полицијских јединица и западних инструктора и извршиоца радова, који су поодавно пристигли у земљу Србију да подуче српске колеге како заводити ред.

Још није касно за организовани или чак неорганизовани, тихи али масовни бојкот ове пародије. Ако већ морамо да гледамо „Србију која побеђује“, не морамо да им победу и честитамо и да се заједно са њима радујемо. Ћутање и масовно игнорисање је оно на шта немају одговор ни они ни њихови западни ментори. Ударац у плексус за који немају никакву одбрану. Игра коју не очекују.

Лепа машта, с моје стране?

Како год, следује ме „паљба“ из патриотских „топова“.

Но, ја написах оно у шта искрено верујем и у најбољој намери, а да ли сам „спасио душу“, видеће се ускоро.

 

Фонд стратешке културе




1 коментар

  1. ljubisav

    Opet jedan od sjajnih tekstova Gosn.Jevtovica.Opis tuznog nazalost istinitog stanja u kojem se nalazimo i to vise svojom nego tudjom greskom.Zalosno je samo da mali broj ljudi shvata sustinu Vaseg pisanja Gospodine Pukovnice! S`postovanjem!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *