Ивица и Кустурица

Текст Ивице Дачића у Политици и последњи интервју Емира Кустурице наличја су истог некролога држави, изведена различитим новинарским и цивилизацијским пострупком пигмеја и дива

Након што сам прочитао оно што је у сервилним медијима европске Србије названо премијеровим ауторским текстом, био сам избезумљен. Увреда интелигенције површношћу, неспретност стила, пасуси пуни неистина. Подмукао политички пуцањ у социјално-економску несрећу Србије!

Када премијер саопшти да је суштина споразума, као што је бриселски, у ствари економски бољитак, држава у логичком смислу престаје да постоји. Замислимо туристичку агенцију која нуди летовање и пешчане плаже на Северном полу и зимовање на екватору. У аранжманима те замишљене агенције било би више логичке извесности, него у премијеровом тексту.

Странчарској Србији држава је појило, а не светиња. Она размишља желуцем, па јој је једини идеал јавно удомљавање полуинтелигената, које данас проширено називамо страначким кадровима. Сав српски смисао данас је урушен у црну рупу страначког примитивизма. Мандат је мера српске судбине.

Странчарска Србија медијским инжењерингом лепе народне легенде, надахнуте етиком, замењује разорним европским митовима о социјалној сигурности која тек што није. Ако је Косово цена запослености, путева, школа, болница, чак књига и позоришта, како тврди премијер Србије, упитам се колико ћемо тек медија морати да отворимо како бисмо забележили обећања о инфраструктури и послу у замену за Војводину и друге области?

На жалост, премијер у свом политичком промишљању није стигао да опише квалитет, поузданост и постојаност партнерства које нуди. Ако би, у случају да Србија није попустила, Косово наставило пут ка ЕУ без осуде и одговорности, а Београд био „гурнут у балканску рупу безнађа, несреће, чемера и глади“, чему такво партнерство у неравноправности и нетрпељивости?

И куда такво партнерство води? Када у неком другом делу света поваде људима органима и продају их, хоћемо ли заиста прихватити нови канибалски дух Европе и пристати на одобравање и ћутање, само зато што се то догодило у сфери евроатлантских интереса, што верујемо у економску моћ европског банкрота и лепоту властитог мазохизма?

Да бисте пристали на све то, заиста морате да будете архетип из премијеровог пера: уплашени егзодусом, затровани самокривицом и слабашни. Слабост је већ дуго једина државна идеологија Срба. Што већи комплекс ниже вредности, то боља европска перспектива на екрану!

Укратко, премијеровом тексту у Политици могу да се обрадују само кадрови странака на власти. Косово са све Метохијом, која се некуд изгубила чак и из премијеровог речника, није вредно једног јавног запослења или макар наде да ће се то једног дана и догодити због чланства у партији. Србијом све време управља та једна једина идеологија празног стомака, са променљивим бројем гладних на власти.

Осталима, нарочито онима што читају и посећују позориште, преостало је да одслушају или прочитају последњи интервју Емира Кустурице и запитају се, заједно с њим: шта ће нам све то? Више кустурица, значило би мање ивица. Више уметности и знања, мање послушних страначких кадрова.

Више верујем Кустурици, који каже да је из Хрватске истерано 200 хиљада људи и да су Срби с Косова и Метохије протерани, него Ивици који тврди да ће пристајањем на слабост и попуштање Србија извући реми са властитим прогонитељима, логиком зеца који верује да ће се спасити ако престане да трчи.

Зато је Кустурица чист вишак европске Србије. Нада да бисмо сви могли постати протагонисти неке његове нове режије слађа ми је од колаборације са глупошћу. Текст Ивице Дачића у Политици и последњи интервју Емира Кустурице, дакле, наличја су истог некролога држави, изведена различитим новинарским и цивилизацијским пострупком пигмеја и дива.

 

Извор: Глас Русије




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *