Исповест преживелог српског борца у монструозном злочину у Возући: Љуби брата, мртвог, свог

Исповест Новице Бановића, јединог преживелог српског борца у монструозном злочину у Возући. Морао је да пољуби одсечену главу свог мртвог друга и да гледа кољаче на делу

Надомак Возуће, у општини Завидовићи, откривене две масовне гробнице у Стогу
Надомак Возуће, у општини Завидовићи, откривене две масовне гробнице у Стогу

Дај ми да се напијем воде! То ми је последња жеља. Да не умрем жедан. Ако ми не испуниш последњу жељу и жедна ме закољеш, ти ћеш целог живота бити жедан! Ово су, како се показало, биле спасоносне речи које су поколебале крвнике и оставиле у животу Бањалучанина Новицу Бановића (55), пре двадесет година на возућком ратишту. Уместо у смрт, послали су га у логор.

Само који тренутак пре него што су га упитали за последњу жељу, кољачи Сакиба Махмуљина, главнокомандујућег Трећег (зеничког) корпуса такозване Армије БиХ, и, њихова сабраћа по злочину страни муџахедини, приморали су га да пољуби одсечену главу српског борца. Била је то, каже, само једна од десетак одсечених српских глава које је лично видео тог крвавог 10. септембра 1995. године.

– Љуби брата, мртвог, свог – говорили су ми пружајући тек одсечену главу, из које је још капала крв. То сам и учинио уз помен Бога – почиње потресну исповест за „Новости“ Новица Бановић, једини преживели од њих 27 са списка несталих из своје јединице. – Неизбрисиво су ми се урезале у сећање те ужасом испуњене плавкасте очи, мени непознатог, смеђокосог млађег српског војника.

У великој офанзиви такозване Армије БиХ и муџахедина, потпомогнутих НАТО авијацијом, 10. септембра 1995. године, кад је после готово четворогодишње опсаде пала легендарна Возућа, Новица је чак три пута тог истог дана рањен. Сутрадан је и заробљен, да би светло слободе угледао 10. јануара наредне године.

Зато Новица сваког 10. септембра и јануара пали свећу што остаде међу живима, али и за покој душа сабораца мученика. Од њих 27 са списка несталих, из 14. српске бригаде притекле у помоћ возућким борцима, што су бранили Машински вис, коту изнад Возуће, једино је он остао жив. Осталих 26 су сурово погубљени, махом одсецањем глава.

Novica Banovic– Граната је погодила наш ров, а да сам први пут рањен у слепоочницу осетио сам тек сливањем крви низ лице – присећа се Новица. – Потом сам осетио и страховит бол у бутини десне ноге.

Борио се и пуцао све док му непријатељски метак није прострелио лакат леве руке. Тешком муком успео је да отпуже и заклони се у оближње шипражје. Пушчану цев је држао под грлом, у случају да буде откривен, да сам себи прекрати муке.

– Убрзо су наше пуцње надјачали халакање и поклици „Тегбииир“, „Алах уекбер“, „Кољи, вода ври“! Беспомоћан, готово не верујући својим очима, гледао сам како кољу људе – сведочи за „Новости“ Бановић.

– Било је то сумануто смртно оргијање домаћих и страних џихадлија, над живим али и мртвим Србима. Гледао сам како мојим тешко рањеним саборцима уз језиве крике, једних од бола, а других од бодрења и задовољства, одсецају главе, уши, руке, прсте. Севали су ножеви, секире и сабље, а крв је шикљала на све стране.

Имали су „среће“ они који су погинули од гелера гранате или метка.

– „Тврда глава, тврда глава!“, разабрао сам речи омањег брадатог муџахедина, који се сумануто иживљавао над мојим мртвим ратним другом. Ударао га, мртвог, по глави нечим што понајпре подсећа на томахавк, индијанску секиру. Одмах по мом рањавању, Жељко Радоњић (43), из Бочца код Бањалуке, отишао је по помоћ. Тада сам га последњи пут видео живог. Ексхумиран је из масовне гробнице у возућком насељу Стог – без главе! Такође без делова тела ексхумирани су и саборци из рова Милан Микић (57) из Лакташа и Славко Јанковић (45) из Бистрице, код Бањалуке. Баш као и наш свирепо погубљени командир, Златибор Зечевић (58), родом Црногорац, и многих други од њих 26 – болним гласом завршава Новица исповест, додајући да га посебно мори чињеница да, ни после 20 година од најмонструознијих злочина на возућком ратишту, још многе лобање и кости српских страдалника нису сакупљене ни пронађене.

Такође, поразна и недопустива је чињеница да се нико од истражних и правосудних органа БиХ није заинтересовао за његово сведочење.

ОТКРИВЕНА ГРОБНИЦА

Комисија за размену ратних заробљеника и несталих РС, у новембру 1997. године, надомак Возуће, у општини Завидовићи, у присуству ОХР ексхумирала је 21 тело свирепо поубијаних Срба. Од 21 ексхумираног, у две гробнице, међу којима је и једна жена, 17 тела је било без главе. Сви идентификовани нестали су 10. септембра 1995, са леве стране реке Криваје, на правцу где је извршен напад „Ел муџахида“, муџахединске бригаде у саставу Трећег (зеничког) корпуса Армије БиХ, под командом Сакиба Махмуљина – пише у званичном налазу Комисија за размену ратних заробљеника и несталих лица РС. Међу идентификованим су горе наведени и други грозном смрћу уморени саборци Новице Бановића.

АНЂЕО ЧУВАР

Игром судбине, Новица Бановић је први рањен, али и једини преживео од својих погинулих 26 сабораца. Првенствено, како каже, захваљујући речима „анђела чувара“.

– Баш као да је из мене, на трећи љутити упит тамничара која ми је последња жеља, проговорио анђео чувар и од изненађених крвника затражио воду да угасим жеђ. Била је то вода мог опстанка у животу. Готово да нема трена а да се не упитам да ли је сујеверје или нешто друго превагнуло код муслиманског старешине да ме уместо на клаоницу пошаље у завидовићки и потом зенички логор – пита се Бановић.

 

Новости




3 коментара

  1. 124C41

    „VUČIĆ OTERAO PILOTE U SMRT

    (Beograd, 16. mart 2015. godine)

    Pad vojnog helikoptera u naselju nadomak aerodroma „Nikola Tesla“ u Surčinu, može se pripisati u nedelo srpskog premijera Aleksandra Vučića, saznaje Tabloid u vojnim izvorima. Po nalogu srpskog premijera helikopterom je iz Novog Pazara 13. marta prebačena beba stara pet dana, radi nastavka lečenja, koje nije moglo uspešno da se sprovede u Novom Pazaru.

    Srpski premijer je tog dana poželeo svoj novi podvig. Nakon što su dan ranije, u Šimanovcima uhapšeni otmičari dvogodišnje devojčice, Vučić je poželeo da se slika kako spašava i bebu, kao što se prošle godine slikao u Feketiću kako u naručju, u taj isti helikopter, sa istom posadom,u nosi dečaka promrzlog u snegu, u zavejanoj koloni vozila, koja je čekala celu noć, dok se premijer ne pojavi da ih spasi.

    U helikopeteru je, iznenada, kada je bio nad Beogradom, počelo da nestaje goriva, koje se, zbog lošeg kvaliteta, trošilo. Vojna služba je pokušala da omogući pilotu da sleti na jedan od dva fudbalska stadiona, čiji su semafori na zahtev vojne komande bili upaljeni. Vučić je želeo da helikopter sleti na surčinski aerodrom, da se on pokaže u misiji spašavanja. Radarska kontrola je bila primorana da otkaže letove aviona, dok se pilot borio za živote posade u vazduhoplovu sa malo goriva.

    Nalog pilotu da krene na surčinski aerodrom izdao je, kako se špekuliše, ministar odbrane Bratislav Gašić, ali se iz njegovih izjava to ne može i potvrditi. Ali, njegova utučenost nakon ovog događaja, može se dovesti u vezu sa njegovim nalogom, i osećanjem krivice.

    Već slaganjem mozaika, od svedočenja o kretanju helikoptera, može se zaključiti da je helikopter nad Beogradom kružio najmanje dva sata, da bi se preusmerio vazdušni saobraćaj na druge aerodrome, dok se paradna mafija Aleksandra Vučića ne spremi za slikanje.

    Kružeći nad Novim Beogradom, helikopter je potrošio gorivo, i nije mu bilo spasa.

    Predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, naredio je opsežnu istragu, ali imajući u vidu da je načelnik General-štaba Ljubiša Diković pod Vučićevom ucenom, i ne može se očekivati nezavisna istraga. Smrt vojnih pilota bolno je odjeknula među pripadnicima Vojske Srbije, koja za ministra ima Bratislava Gašića, a za premijera Aleksandra Vučića.

    Nekadašnji zamenik komandanta Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije, brigadni general u penziji Sreto Malinović, ocenio je povodom pada helikoptera Mi-17 da je očigledno postojala „presija da se taj zadatak izvrši“ i da je to prevagnulo nad profesionalnom procenom, prenosi agencija Beta.

    „Zašto donosioci odluka iz sastava vojske i vazduhoplovstva nisu bili u stanju da se odupru tome ili koliko su i sami imali predstavu o celoj situaciji, pitanje je koje definiše njihovu ličnu odgovornost za posledice svojih odluka“, rekao je Malinović agenciji Beta.“

    http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=332&cl=01

    Ne morate da objavljujete ovaj komentar, samo prenesite ovu vest na vaš sajt i facebook stranicu. Narod treba da zna za ovo.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *