ИНТЕРВЈУ, БРАЦАНОВИЋ: Три Ђинђићева министра су радила за британску службу

Аутор: Љиљана Кековић

За њега кажу да је рођен у Служби. Милорад Брацановић, обавештајац. Одликован за храброст и проказан. Чувар свих тајни. До сада је ћутао. У догађајима у вези са атентатом на Зорана Ђинђића и садашњим проналажењем гомиле оружја у близини породичне куће Вучића и на Новом Београду свака случајност је намерна. С потписом западних обавештајних служби.

Милорад Брацановић

После Јајинаца, откривен је нови арсенал на Новом Београду. О чему се ради?

– Ова гаража са оружјем, то је потпуно иста прича као и покушај, а потом и убиство Зорана Ђинђића, кад је „ауди смрти“ пронађен у мало коришћеној гаражи „Комбанк арене“. Шта је професионално у овој причи сада? Ауто који је сада пронађен украден је у јануару ове године, а да је украден недавно, њега би још тражили. То личи на професионализам. С обзиром на то да су пронађени „хеклер кох“ („бебица“), телефони за активирање експлозива, 400 грама експлозива пластичног, са толико експлозива може да се сруши један осредњи објекат и обично се користи за неутралисање живе силе, убијање људи. Тешко да је случајно нађено. Морам да нагласим да ове закључке износим на основу информација које се званично пласирају у јавности. С тим у вези, ограђујем се, све ово што говорим заснива се на јавно доступним информацијама које су саопштили званичници и институције, уколико су оне тачне.

На шта Вама личи догађај са оружјем нађеним у близини куће премијера Србије?

– Само остављање аутомобила накрцаног сандуцима са оружјем на том месту, али остављен тако да буде примећен, што би на том језику значило поруку. То је порука. Порука да ће нешто да се деси ако се одређене ствари не предузму. Јер атентатори су без ових знакова и симбола могли и да изврше напад, али то очигледно није био циљ. Циљ целе ове акције јесте порука председнику Владе или можда последња опомена, а изгледа да је последња, да уколико се нешто не промени, може да буде кобно по њега или неког од његових најближих, мислим на породицу, децу, жену, родитеље, брата. Ово је мафијашка порука.

Милорад Брацановић

Ко је ово могао да остави?

– Ствар је у томе да је тај ауто остављен на видном месту да би се порука приметила и да би је прочитао онај коме је намењена.

Глос: Нема шансе да неко разбије прозор у Кнез Михаиловој а да мене не позову. То је мишљење јавности после свега што се догађало. Човек крив за све. За 15 година није прошао месец да нисам помињан у новинама и да се на тај начин нису иживљавали, слободно могу рећи да је у томе учествовао и један тужилац, растурили су ми породицу, осиромашили ме до краја, испљували…

Да ли је и на зољи на неки начин остављена порука?

– У правом терористичком нападу бришу се сви трагови, отисци прстију, сви трагови који би могли да послуже за идентификацију особа. Да је у том контексту неко у Јајинцима хтео да изврши напад, не би било никаквих трагова, под условом да буде баш професионално одрађено.

Избрисало би се и то „10. 11. Мирковци“?

– Зоља има везе са Арканом, а ако гледамо 10. новембар 2001. године, тог датума избила је такозвана побуна Јединице за специјалне операције, односно протест Црвених беретки. Да ли то може нешто да значи, не знам, али из Арканових тигрова многи су отишли у бретеке, а кад је та јединица расформирана, већи део припадника отишао је у ПТЈ, САЈ и Жандармерију.

Ко шаље поруку премијеру?

– Иза овога стоје западне обавештајне службе, а уплетени су и неки криминалци, с тим што по начину на који је порука остављена и како би та порука могла да буде извршена, уплетени би могли да буду и људи из бивших безбедносних структура који можда и нису са ових простора.

Који су то људи?

– Па, људи који су напустили или су пензионисани у тајној служби, као и бивши полицајци који су радили у специјалним јединицама и који су већ руковали експлозивом, то је та категорија лица. Идентичан случај имали смо и кад је било претњи, потом и атентат на председника владе Зорана Ђинђића, и оно што ја препознајем јесте потпис страних служби, и у случају Ђинђића, и сада код случаја Вучић. С обзиром на профил потенцијалних извршилаца атентата и оружја које је пронађено, може се закључити да ово није била једина група која је требало да учествује у свему овоме. Да је ово близу истине, говори и податак да је неколико дана након тога пронађен још један аутомобил са оружјем. Такође се може закључити да таквих неоткривених пунктова има још у граду. Ако убију неког и побегну, не би урадили ништа, веома је могуће да би покушали да изврше преврат, државни удар.

Кажете стране службе, које стране службе?

– Ово је готово сигурно потпис британске тајне службе.

– На основу чега? Па до данас није потпуно доказано, али сасвим сигурно је да је у атентату на Зорана Ђинђића учествовала британска служба.

Милорад Брацановић

Како се то зна?

– Ја мислим да је Зорану Ђинђићу пресуђено после његовог одласка у Бањалуку, када је инсистирао на томе да се Република Српска припоји Србији. То је била његова идеја, као и да се реализује Резолуција 1.244, односно Кумановски споразум, да на Косово и Метохију оде хиљаду српских полицајаца и војника.

Ко му је потписао пресуду?

– Већ тада је Западу било јасно, Зоран се пожалио на повратку из Бањалуке да су се Американци побунили. Он је одмахнуо главом и рекао: „Баш ме брига шта они причају.“ Након месец дана убијен је да се његов план не би остварио, они су морали да га уклоне. То су одрадиле стране службе. Да не буде забуне, да објасним, америчка и британска служба су као сестре.

Како то?

– Ове две службе у целом свету заједнички делују. Старо је правило у свим операцијама у свету да су Американци задужени за војне и ратне операције, а Британци за обављање прљавих послова. С тим у вези, поруке Вучићу су британски потпис. Ако погледамо уназад, Американци и Британци код нас су се мешали у односе 27. марта 1941, убиство кнеза Михаила у Кошутњаку извеле су особе које су имале посла са британском службом… Присутни су већ дуги низ година на нашим просторима, преко убиства Зорана Ђинђића и полицијске акције „Сабља“, у којој су они водили главу реч и практично извршили државни удар. Инсталирали су прислушну опрему на уређаје службе безбедности, војне службе безбедности и појединих личности. Интересантно за целу причу јесте то да су пре „Сабље“ Британци послали велики број својих људи, агената и специјалаца, који су још тада учествовали у тајном праћењу њима безбедносно интересантних лица, која су после атентата хапсили заједно са нашом полицијом.

Милорад БрацановићХоћете да кажете да се британска служба за потребе убиства премијера повезала са криминалцима?

– Британци су контакт са криминалцима овде успоставили са лицима из Сурчина, ту мислим на једног Ђинђићевог кума. Тада је дошло до контакта, а целу причу покренуо је бивши шеф британске службе Базби, а наставио је Ентони Монктон. Они су преко кума добијали све релевантне податке.

И они су извели „Сабљу“?

– Целу операцију водио је Ентони Монктон, глави безбедњак који је функционисао при британској амбасади и био је у сталној комуникацији са тадашњим министром унутрашњих послова.

Како то знате?

– Као заменик шефа Службе имао сам податке…

Како се та комуникација одвијала?

– Свакодневним сусретима и договорима о акцијама и хапшењима, то је био класичан државни удар. Идемо даље, британски амбасадор Крафорд после убиства Ђинђића предложио је да на место председника владе дође Небојша Човић. До тога није дошло зато што су се људи из ДОС-а одлучили за Зорана Живковића.

Рекли сте да су Енглези учествовали и у самој припреми Ђинђићевог убиства?

– То је све лепо написано у књизи „Трећи метак“, коју су написали новинар Врзић и Зоранов телохранитељ Веруовић, с тим што ја ту књигу не бих назвао „Трећи метак“ већ „Први метак“. Ево зашто. Први метак је испаљен, али не из Гепратове улице већ са сасвим друге стране, и био је потпуно другог калибра од оног који је погодио Веруовића у доњи део леђа. Први метак је убио Зорана.

На основу чега то тврдите?

– То је више пута поновљено и на суђењу, метак је био потпуно другог калибра, улазне и излазне ране су сасвим другачије. Ђинђићу су на обдукцији срце нашли у стомаку, било је потпуно откинуто. Ако се не варам, један метак долетео је с друге стране и погодио унутрашњост зграде у врата, али супротно од смера из Гепратове улице. Онда су они који су осуђени покушали да даљинометром утврде тачан угао под којим је пуцано и даљину пуцања, а тај угао разликује се од званичне верзије. На увиђај се каснило скоро сат времена, место злочина није било обезбеђено… Шта је још интересантно – панталоне и чарапе Зорана Ђинђића послате су на Институт за безбедност и одатле су нестале под изговором да се усирила крв и да су они то бацили. Онда, нова врата на згради владе постављена месеца дана пре убиства су склоњена и нико не зна где су, а камере су угашене наводно због реновирања зграде, што је још једна глупост. Неко је нешто хтео да сакрије…

Где сте Ви били у време убиства?

– Ја сам са места заменика шефа БИА скинут 22. јануара, а ово се догађало у марту. Смењен сам, отишао сам из фирме и више никада нисам прекорачио праг те установе.

Зашто сте смењени?

– Конкретног и правог разлога није било. Шеф БИА Андреја Савић и ја смо о смени обавештени преко средстава информисања.

Да ли је Вашом сменом у јануару, дакле два месеца пре атентата, промењено обезбеђење и начин обезбеђења премијера?

– Апсолутно, и да се вратим на једну ствар. Ја сам Зорану Ђинђићу понудио људе из Службе који су били задужени за обезбеђење страних председника држава и краљева да га чувају јер смо пресеком података његовог обезбеђења установили да 70 одсто њих има везе са криминалом. Он је то одбио уз образложење да су то људи који су са њим још из њихових револуционарних дана.

Да ли сте имали информације да му се нешто спрема, тада је у јеку била такозвана дуванска афера, у којој је Ђинђић приказан као криминалац?

– Служба је имала податке да се неки људи спремају да га ликвидирају. Позвао сам га у свој кабинет и презентирао му транскрипте прислушкиваних разговора. Тад сам га први пут видео уплашеног, у томе се помиње како треба ликвидирати и женку и младунце, а то се вероватно односило на жену и двоје деце. Кад је прочитао, био је видно уплашен. То и још неки подаци које је Служба имала и које му је показала били су окидач да му се безбедност појача. Одбио је…

Кад сте смењени у јануару, да ли сте се после тога чули са Зораном?

– Покушао сам то неколико пута, али високи функционер из његовог кабинета наредио је Зорановој секретарици да не сме да га спаја са мном.

Ко је тај човек, нећете да кажете?

– Нећу.

Онда да се вратимо на промену у начину обезбеђења после смене Савића и Вас.

– Сменили су део људи из Шесте управе, која се бавила обезбеђењем, и на њихова радна места поставили су људе из првог круга Ђинђићевог обезбеђења. После се десио тај покушај атентата на аутопуту, када је камион хтео да пресече колону. За воланом камиона био је Багзи, ухапсили су га, затворили, а онда је пуштен под потпуно необјашњивим околностима. Сви сегменти говорили су да се нешто страшно догађа, а онда су ти исти људи из обезбеђења блиски Ђинђићу заказали, да ли због аматеризма или…

Шта хоћете да кажете, да Звездан Јовановић није пуцао у премијера?

– Ја не знам ко је пуцао, претпостављам да су то били Британци.

Милорад Брацановић

Да ли сте имали податке да људи из владе блиски Зорану раде за британску службу?

– Имали смо солидне податке, нарочито добијене прислушкивањем разговора и прислушном техником, дакле директно. Неколико месеци пред Зоранов одлазак у Бањалуку донео сам му транскрипте разговора и објаснио му да су то три министра из његове владе. Питао ме је шта би ту требало урадити, а ја сам му рекао да би једног или двојицу требало процесуирати, а једног врбовати. Рекао је: „Не, препусти ти то мени, то ја морам да решим, распашће ми се влада.“ Мој одговор био је „ради како хоћеш, ти си председник владе“. Та тројица су и дан-данас активни у политичком животу.

Ко су?

– Нећу да кажем.

Јесу ли и они били на вези са Монктоном?

– Са њим не. Монктон је био на самом извору информисања, везан за МУП, он је био присутан у згради МУП-а и у влади пред „Сабљу“ и он је руководио том операцијом.

Не плашите се да то кажете, стављате главу у торбу?

– Не плашим се јер је то тачно, а потврдићу вам после само да наставимо причу…

Јесте ли Ви имали контакт са Монктоном?

– У ствари, он је имао са мном непријатан контакт. Тражио је да га примим, скренуо ми је пажњу на наше људе да их надгледају. Међутим, Служба је имала необориве податке да су то у ствари њихови људи и да је он то хтео нама да импутира, и ја сам му рекао да лаже. Био сам веома груб, можда чак и непристојан, и избацио сам га из кабинета и никад га више нисам примио на разговор, а кад сам у „Сабљи“ ухапшен, нико у Централни затвор споља није могао да уђе, све је било херметички затворено, чак ни политичари, осим Британаца.

Ви сте ухапшени због сумње да сте учествовали у атентату на премијера?

– Не, мене у ухапсили а нису објаснили за које кривично дело. Ухапсили су ме 27. марта, мислим 15 дана од убиства премијера.

Шта сте радили?

– Седео сам код куће, и искрен да будем, претпостављао сам да ће ме ухапсити.

Што сте претпостављали?

– Па зато што је извршен државни удар, кога ће ако неће мене…

Хапсе Вас а не хапсе Андреју Савића, на пример?

– Па добро, најгори сам од све деце… Био сам у ћелији и нико није смео да зна да сам у затвору. Породица није знала где сам, били су узнемирени, мислили су да сам киднапован… Мој отац је чак звао министра полиције Михајловића, рекао да ће направити русвај ако му не каже где му је син… Пошто сам имао сасвим добре инсајдере и људе који су радили за мене у свим министарствима, па и у МУП-у, сазнао сам да се спремала моја ликвидација… У ћелији су ми одузели лекове за тромбозу, а ови који су ме саслушавали рекли су ми: „Узећемо ти лекове, тромб ће да крене, умрећеш и ми нећемо бити криви.“ Мислио сам да је само претња, али су ми одузели лекове…

Рекли сте да су само Британци могли да уђу у ЦЗ?

– Једног дана стражари су ми рекли да изађем из самице, да на крају ходника уђем у канцеларију, да ме тамо чека један човек. Ја сам ушао, тамо је седео човек у оделу боје труле вишње и представио се на лошем српском језику, што ми је запарало уши, рекавши: „Зовем се Џон Смит.“ То је као код нас кад неко хоће лажно да се представи, па каже: „Зовем се Пера Перић.“ Прво што ме је питао јесте да ли знате због чега сте у затвору. Ја сам одговорио: „Питајте Крафорда и Монктона, они боље знају због чега сам ја овде.“ Питао ме за услове, колико пута дневно шетам. Ја му кажем да шетам 16 сати дневно. Он ће изненађено на то: „Шеснаест сати вас пуштају у двориште?“ Не, кажем му, шетам толико у ћелији. Он је рекао да не бринем, да ће он то да реши, и стварно, кад је завршен разговор, после пола сата изведен сам први пут у шетњу…

Колико пута сте саслушавани у „Сабљи“ и на које околности?

– Постављали су разна питања, о Вуку Драшковићу и Ибарској, али сећам се да су то била питања из новина, питали су ме на основу онога што је Вук причао у новинама. Били су брутални, говорили су: „Убићемо те, признај…“

Ко Вас је саслушавао?

– Не знам ко су били ти људи, али ја сам им рекао: „Хоћу да идем на полиграф.“ Они су после рекли да сам био на Ибарској, што је глупост…

Што је глупост?

– Нисам био на Ибарској. Па ево, сасвим случајно, стицајем околности, био сам са својом породицом јер је мојој ћерки тог дана рођендан. То је био 3. октобар, по томе памтим датум.

Јесте ли добили решење да Вам се притвор продужава због учешћа у убиству премијера?

– Ја сам видео шта се иза брда ваља, измерио сам о чему се ради. Био сам спреман да на себе преузмем мање дело како бих избегао зло које ме чека. Понудили су ми убиство Стамболића, ја сам отприлике рекао: „Да, да, то је то, у реду је…“ Да то нисам урадио, стрпали би ме у групу за премијера и ја бих био и данас у затвору. Оптужен сам да се припрема кривично дело убиства Стамболића а да то нисам пријавио полицији. На суђењу у списима децидирано стоји да не постоји ниједан сведок који ме терети, ниједан доказ, а осуђен сам на три године… У „Сабљи“ сам провео четири месеца у затвору и терали су ме да испричам њихову верзију о Стамболићу, а ја сам испричао ону која је тачна.

Која је прича тачна?

– Да са тим немам никакве везе. На суђењу смо добили службену белешку када је откривено где је закопан Иван Стамболић. Прва информација која је важила била је изјава заштићеног сведока Љубише Бухе Чумета, који је рекао да су Стамболића убили људи из „земунског клана“ и закопали га на Авали. Адвокати одбране тражили су да он сведочи на те околности, судија је, међутим, то забранио. Адвокати су то тражили да би се упоредила земља са Иванових патика, да ли је са Авале или Фрушке горе. Кад је леш откопан на Фрушкој гори, није нађена подјезична кост и обе шаке, што указује на то да није била примарна гробница, и да је примарна можда заиста била на Авали. Два полицајца из градског СУП-а довела су заштићеног сведока Ненада Шареа са фантомком. Кад је истражни судија тражила да скине фантомку, полицајци су одбили, али она је инсистирала. Скинули су фантомку, а он је рекао: „Немојте да ме снимате камером, побиће ми жену и децу.“ Шта је ту интересантно – Ненад Шаре у том тренутку има жену али нема децу. Њему је Легија плаћао вештачку оплодњу, што ће рећи да испод те фантомке није ни био Ненад Шаре. Истражни судија саставила је службену белешку, она је достављена суду, адвокати су тражили да она сведочи, а суд то није дозволио. Адвокати су такође тражили да крим-техника Београда достави филм који је снимала приликом увиђаја. На захтев суда, послат је филм у трајању од неколико минута, без тона и без снимка заштићеног сведока. Кад је шеф технике градског СУП-а сведочио на суду, упитан колико филм траје, он је рекао: „Око сат и по времена.“ „А тон, зашто нема тона?“, питала је судија. Објаснио је да су обрисали тон да се не би чули њихови коментари и псовке док су ископавали гробницу. По томе испада да су техничари уништили доказе.

Ко је убио Ивана Стамболића?

– Па ја не знам, знам ко је осуђен.

Милорад Брацановић

Полицајци Родољуб Миловић, Боро Бањац и Миле Новаковић били су носиоци борбе током ванредног стања…

– Да, да, чак сам сазнао да је Миле Новаковић описао како су изнудили признање Звездану Јовановићу, како знају да он није убио Ђинђића…

Миле је то негде рекао?

– Ја сам то признање успео да ишчупам човеку коме је он то казао… Питао сам зашто Миле на суђењу то није рекао, а овај човек ми каже: „Па и ја сам га то упитао, а он је рекао: ‘Таман посла, и мене би онда убили…’„

„Сабља“ је изведена, укинуто је ванредно стање у земљи. Шта се у безбедносном смислу дешава у земљи?

– Премијер Зоран Живковић тада је третиран, према подацима које сам примао од људи из службе, као некомпетентан и као човек који ништа није смео да уради уколико се не консултује са америчким амбасадором Монтгомеријем.

Ви сте у јавности представљени као човек који је у свему учествовао и који је безусловно штитио Јединицу за специјалне операције и Легију.

– Мене је штампа под руководством Демократске странке покушала на све начине да уништи, а предњачили су Вук Драшковић и његова супруга Дана, да сам спиритус мовенс свих злочина у Србији, врх пирамиде зла, командант ескадрона смрти… Они су имали веома лепо мишљење о мени као професионалцу и то са Вуком трајало је сигурно десет, можда и 15 година.

Ви сте касније у свим великим случајевима били сведок тужилаштва?

– Нема шансе да неко разбије прозор у Кнез Михаиловој а да мене не позову. То је мишљење јавности после свега што се догађало, човек крив за све. За 15 година није прошао месец да нисам помињан у новинама и да се на тај начин нису иживљавали, слободно могу рећи да је у томе учествовао и један тужилац, растурили су ми породицу, осиромашили ме до краја, испљували…

Доводили су Вас у везу са „земунским кланом“. Зашто баш Вас ако тврдите да сте часни и да са криминалом немате никакве везе?

– Па због Легије, углавом. Легија је био близак са Душаном Спасојевићем. Ево вам податак какав сам ја члан „земунског клана“. УКП и УБПОК радили су „земунце“ и у једном моменту они су изгубили сазнања где се налази врхушка „земунског клана“. Служба је на захтев градског СУП-а применила мере, ја сам тада био начелник технике. Наши оперативци који су се бавили техником дошли су до података да се врхушка „земунског клана“ налази у Паризу, да иду за Колумбију, да тамо треба да купе 14 или 15 тона кокаина. То је бродом требало да се пребаци у луку Бар. Начелник УБПОК-а, генерал Кнежевић, тада се налазио на одмору. Ја сам ове податке о „земунцима“ саопштио Новаковићу. Ја, члан „земунског клана“, обавештавам га где се налази врхушка тог клана. Жељан славе, Новаковић је отишао и објаснио министру полиције где се налазе, да их треба ухапсити… Одмах су звали француску полицију, која их је ухапсила због лажних исправа. Депортовани су и убрзо су пуштени… То би била тада највећа заплена на свету, али овај је хтео да се прослави и тако је пропала једна велика акција.

Ви сте знали ко је Спасојевић и знали сте да је Легија добар са њим?

– Октобра 2000. године Легија и ја само на Институту за безбедност имали канцеларију једну до друге, и увече, негде око 9, 10 сати, он долази до мене и каже: „Хоћеш доћи да те упознам са једним човеком?“ То је био Душан Спасојевић. Легија ми је рекао: „Ово је човек кога је послао Ђинђић да ми пренесе да Зоран хоће да се види са мном.“ Извео сам га на ходник, питао у чему је ствар. Имао је дилему да ли да иде или не. Ја сам му рекао да о томе морамо да обавестимо шефа службе. Међутим, он се није јављао. Пресекао сам и рекао му да оде да види шта Ђинђић хоће. Сео је у џип са Спасојевићем и отишли су да се Легија види са Зораном. Возили су се том истом Гепратовом и причали на тему да ли ће Јединица реаговати у рушењу власти 5. октобра.

Милорад БрацановићШта сте Ви тада били у служби?

– Обавештајни официр Црвених беретки. Обавестили смо шефа Радета Марковића, он је био љут, с правом је био љут, али после се смирио. Онда је Ђинђић Легију и мене позвао у Скупштину града, причали смо о учешћу Јединице, а после тога отишли смо на вечеру у ФМП коју је приредио Небојша Човић. Вечери су присуствовали Зоран Ђинђић, Небојша Човић, генерал Бошко Буха, Легија и ја. Ђинђић је инсистирао на томе да одмах ухапсимо шефа Службе Радета Марковића, што смо одбили, рекли да начелник Службе не може тако да се хапси, и они више нису на томе инсистирали.

Ко је омогућио да се догодио 5. октобар? Да ли су неки људи заказали, издали…?

– Онакав 5. октобар не би се десио да неки људи претходно нису отишли у канцеларију америчке амбасаде у Будимпешти.

Који људи?

– Било је људи из опозиције, а колико сам обавештен, тамо је без ичијег знања боравио и начелник ресора јавне безбедности Рођа Ђорђевић. То је интересантно, полиција је тог 5. октобра ставила тешка возила, грађевинске машине на ауто-пут, тако да се не би ни могло доћи масовно, блокирани су возови… У једном моменту стиже наређење да се све то склони и онда је маса људи кренула Ибарском, ауто-путевима…

Ко је издао наређење?

– Хоћете да погађате? Вероватно онај који је отишао у Будимпешту и разговарао са Монтгомеријем. Тад је све кренуло, лагали су Милошевића. Он је звао Мораву 1, то је био тадашњи министар полиције. Питао га је колико је људи на улици, а овај му саопштава да има око 30.000 људи. Није смео да му каже истину. Ја сам пратио радио-везу, знао сам да је на улици око 300.000 људи. Милошевићу је то покушала да каже Горица Гајевић, он то није хтео да чује, издрао се на њу.

Да ли сте имали податке о томе да вођа „сурчинског клана“ комуницира са са премијером Ђинђићем?

– Ја се тиме нисам бавио, то су радили репродуктери и скидали то са тих трака, писали транскрипте и слали онима који су послали таке захтеве. Кад сам постао заменик начелника ресора, ја сам читао дневно око 150 круцијалних страница, тражио сам од начелника технике само податке ако је држава и државни врх угрожен да бисмо то предупредили. И онда је кренула навала на мене да се прислушни систем пребаци и у УБПОК и у УКП, и у Министарство иностраних послова, и у Царину… Рекао сам им да то не долази обзир. Знао сам шта ће се догодити, и то се и догодило после мог одласка. Слушали су и Царину, и МИП, и УКП, и све остале. Све странке имале су своја одељења у МУП-у Србије, УБПОК је држао Динкић и поставио је свог човека, Драшковић у МИП, овај овог… То се у афричким полицијама није догађало. По мојим подацима, нико се није бавио шпијунима, слушали су противничке кандидате и ратовали између себе прислушкиваним разговорима. Направили су хаос, па су потом довели стране обавештајце. Нађите ми данас једну озбиљнију институцију у овој држави а да у њој не седи британски обавештајац, оперативац МИ6 и не контролише шта се ради. У БИА седи британски официр.

Како знате?

– Имам тамо своје људе. Он има своју канцеларију, свој паркинг, званично добија податке, селектује их, фотокопира и шаље у своју централу. Па ми нисмо ни колонија. Истог таквог Британца имамо и у МУП-у Србије, тата је Хрват, мама Српкиња, уметничко име му је Амадео Воткинс. Он је извршио реформу војске и полиције.

Али…

– Молим вас, немојте ме прекидати. У Републичком тужилаштву седи човек из МИ6 и он каналише ситуацију.

Ко је тај човек?

– Не знам, или нећу да кажем, небитно, али ви сад спојите ово што причам да се стране службе баве криминалцима у нашој земљи, то је ова афера одавања података из УКП-а. Зашто су њима битни криминалци? Па били су им битни и у време Ђинђића, и сад у време Вучића, рецепт је апсолутно и потпуно исти, то је потпис британске службе. Кад бих радио у ово време и избацио неког таквог Монктона из канцеларије, ја бих вероватно био стрељан. Него, на време сам се повукао.

БЕЗОБРАЗНИ И БРУТАЛНИ

Ви причате како се трчало у америчку амбасаду у Будимпешту, о улози Британаца у убиству премијера, а данас видимо да је амерички амбасадор Скот веома заинтересован за случај рушења објеката у Савамали?

– Амерички амбасадор се на бруталан начин меша у унутрашња посла Србије. Па то је оно што им Путин каже: „Ви причате о руском бомбардовању у Сирији, а ви сте бомбардовали Србију, убили сте око 3.500 људи, углавном цивила жена и деце.“ Американци то тако раде јер су довољно безобразни и брутални. Они то раде транспарентно, чак не ни иза кулиса.

ПРЕПОЗНАТИ СЕ У ВЕЛЕИЗДАЈИ

Шта се са Вама десило кад је Борис Тадић дошао на власт?

– У време своје владавине Борис Тадић је у договору са Слободаном Хоменом одузео одликовања за храброст људима из Црвених беретки који су се борили на Косову, укључујући и мене. Тај исти Хомен, један од организатора америчког Отпора, сваког месеца одлазио је у америчку амбасаду по плату и паре за акције, што је служба сваки пут документовала. Па ви видите о чему се ту ради. Онда је тај исти Борис предлагао да се укине кривично дело велеиздаје. Зашто? Можда се неко препознао у томе… И тражио је да српски младићи који су дезертирали и чији су родитељи за њих изнајмљивали куће и станове по Будимпешти за њих врате у Србију као хероји.

Да ли Вам је одузео одликовање због Легије?

– Па није мене Слободан Милошевић 1999. године одликовао због Легије, него зато што сам на Косову са Јединицом провео три године спасавајући српски народ. Црвене беретке су биле једна од најелитнијих јединица у елиминисању шиптарских терориста. Кажем једна од најелитнијих јер је таква била и специјална јединица војске која се јуначки борила на Кошарама.

Легија Вам је спасао живот неколико пута на Косову?

– Јесте, више пута… У селу Лођа, приликом неутралисања терориста, упао сам у унакрсну ватру, митраљези из хеликоптера кидали су бетон око мене, а он се бацио и телом ме бранио. Кад смо упали у заседу код села Пољанце, упао је у најжешћу размену митраљеске ватре и извукао ме одатле…

Милорад Брацановић

КИДНАПОВАЊЕ МАКЕ

Да се вратимо на случај „Макине групе“. Ви сте Ђинђићу показали транскрипте Жељка Максимовића Маке. Он је убрзо после тога осумњичен да је убио генерала Бошка Буху, а у хапшењу чланова његове такозване групе учествовали су припадници „земунског клана“, који су касније осуђени за убиство премијера.

– Добро, и?

Да ли је Маки приписано убиство Бошка Бухе јер на основу ових транскрипата нисте могли да га процесуирате за претње премијеру?

– Ја заиста не знам ко је убио Бошка Буху. Било је неких прича да су у његовом убиству учествовали припадници „земунског клана“.

Али знате ко је брутално испребијао припаднике Макине групе приликом хапшења?

– Не знам, било је приче да су тог Лимара претукли „земунци“, а да су неки људи из градског СУП-а Николу Маљковића закопавали у земљу и пуцали му поред главе јер није ништа хтео да призна.

Па како не знате кад се Легија на суду извинио Лимару што га је тукао лопатом?

– О боже, не знам да ли ово да кажем. У време потраге за Маком позвао ме је Зоран Ђинђић и питао да ли део Јединице на челу са Легијом може да оде у Црну Гору и киднапује Маку. Рекао сам му да то не долази у обзир, да је то операција високог ризика и да би могло да дође до великог крвопролића. После тога у свој кабинет ме је позвао министар полиције Михајловић и поставио ми исто питање. Рекао ми је да ће нам се придружити још једна особа док попијем кафу. Дошао је Ентони Монктон и рекао ми да та операција може да се изведе безбедно јер његови људи међу црногорских функционерима, који су и данас у врху тамошње власти, могу да учине да се то заврши без великих проблема. Ја сам му одговорио: „Ако је тако, онда нека то ураде ти ваши људи, а ми у томе нећемо учествовати.“ Ето, и у том случају виде се пипци британске службе.

CURICUM VITAE

Брацановић се запослио у Служби 1979. године. Радио је на тајном праћењу страних агената, а потом се бавио усташком емиграцијом. Први пут послат је на Косово 1984. године у својству „новинара“. Прелази у одсек за тероризам и рад на обавештајним службама Блиског истока. Бавио се екстремним исламизом, службом муслиманске Босне и међународним тероризмом. На место шефа одсека за међународни тероризам постављен је 1990. године. Седам година касније долази у Јединицу за специјалне операције као официр безбедности. На инсистирање Зорана Ђинђића 2001. године бива постављен на место начелника управе за прислушкивање. У другој половини 2001. године као пуковник ресора ДБ-а одлази на место заменика начелника БИА.

 

Експрес




5 коментара

  1. RAVNOGORAC U SRCU

    Svaka cast ovom coveku na ovim informacijama ali ne razumem zbog cega nece da otkrije imena tih politicara koji su u svemu ovome ucestvovali ? Razumem da je izlozen ucenama i pretnjama ali zar nije jedno od najjacih njegovih oruzja JAVNOST ? Mislim da , ako bi se nesto nedaj Boze lose desilo , da bi javnost ostro reagovala , narod bi masovno izaso na ulicu i uz pomoc ostatka CRVENIH BERETKI izvrsio promene u vrhu vlasti a potom sve krivce za nemile dogadjaje izveo pred NARODNI SUD – kao sto rade Amerikanci- izaberi nekoliko ljudi sa ulice , napravi porotu , jedan sudija kvalifikovani i bez advokata . Tako bi se ocistila zemlja od olosa koji se bogate , prodaju zemlju i ubijaju ili sklanjaju postene ljude sa vaznih funkcija da bi jednostavno moglin da rade sta hoce .

  2. Ex patriota i nikad vise.

    Ubrzo ce to sve isplivati na povrsinu,jer nicija ne gori do zore,nema sanse ,i sve je na dobrom putu da se otkriju ti izdajnici koji i dalje sede u skupstini i kasiraju,dok neki koji su zivot rizikovali za srbstvo il drzavu trunu po zatvorima,strasno je to.I sam sam bio zrtva ,al izvukoh se zamalo ,jos za vreme Brozove vladavine,,al ne zato sto sam bio pametan ,vec sto sam imao samo srecu i pomoc starijih generala,jer covek kad je mlad on ide srcem jer takoga uce od malih nogu,i on je ubedjen da radi pravu stvar.Al nelezi vraze ,to drugi zloupotrebljavaju,duga prica,…to je svugde tako ? sopstvene ljude zrtvuju zbog licnih interesa itd…itd…

  3. Nikola

    Kad će da počne da vlada neki patriota u ovoj raspaloj državi i da nagradi poštene a ovaj društveni šljam da počisti i vrati na smeće odakle je došlo? Nisu mi jasni pojedinci. Za koga su mi pradedovi i čukundedovi prosipali krv po solunskom frontu, granici sa Bugarskom, po rodnome Kragujevcu? Da bi branili lopove i izdajnike svoga naroda?

  4. Daliborka

    Novinarko Ljiljo,
    Ne bi bilo loše kad pišeš o vojnim stvarima da se prvo informišeš kod stručnjaka za tu oblast.Navodiš u članku da je pronađenih 400 grama plastičnog eksploziva dovoljna da sruši jedan osrednji objekat.Ne znam da li si mislila na poljski klozet ili neku kuću.I taj poljski klozet bi izdržao,ako bi se eksploziv stavio sa vanjske strane bez zaptivanja-pokrivanja sa zemljom.
    Ovo nije jedini slučaj da ljudi pretjeruju u jačini eksploziva,jer gledaju američke filmove u kojima je sve moguće i kad je nemoguće.
    Članak je dobar i interesantan ,što svakako Vi zaslužujete pohvalu.
    Srdačan pozdrav i puno uspjeha u daljem radu.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *