Има само један шарени командант

Пише: пуковник Милорад Улемек Легија, командант ЈСО

(Место догађаја: „негде” на Косову и Метохији после једне акције, ратне 1999. године)

Капетан је ушао у двориште и кренуо бетонском стазом, на којој сам седео на столици, онако у боксерицама.

– Добар дан! – рече он, буљећи у моје тетоваже. Ко зна шта је мученик мислио где су га послали.

– Добар дан! – одговорио сам му. Знао сам које ће му бити следеће питање, али сам га пустио.

– Где вам је командант? – упита он и даље буљећи у моје тетоваже.

Зајебао сам се, мислио сам да ће да пита: „Да ли је ово команда?”

– Командант? – поновио сам. Климнуо је главом. – Пааа, командант је јутрос дезертирао, али ту је његов „заменик” – рекао сам и даље седећи. – Ту је, унутра, у кући – показао сам преко рамена. Он ме је гледао у неверици.

– Како дезертирао? – упита ме он зачуђено.

– Лепо, када смо јутрос дошли из акције, није било топле воде да се окупа и човек се спаковао и отишао. Рекао да он не може да командује у овим условима – настављао сам да кењам, док је војак гледао као да сам ненормалан.

– Еее, свашта сам чуо, али ово…!? – прогунђа и упути се ка кући.

(…)

– Бразил! – Чуо сам како ме Ћуре зове. Требало ми је неколико тренутака да дођем себи. Неки кер је лајао у суседном дворишту. Лењо сам устао и онако бос отапкао у кућу.

Унутра је било мрачно, после оног сунца које је пржило напољу. Зажмиркао сам очима, не би ли се навикао на таму и хладовину, која је владала у кући. Капетан је седео за столом и клиберио се. Отишао сам у другу собу и на брзину навукао маскирни комбинезон, и даље сам био бос. Нисам хтео да се обувам. Чим сам се вратио у просторију где су били Ћуре и капетан, овај рече:

– Нисте успели да ме преварите, мислим на оно малопре, са оном причом о дезертирању. Одмах сам знао ко сте – рече он некако сав важан.

Слегнуо сам раменима. То што је било напољу, већ је изветрило из мог малог мозга. Поглед ми је био усредсређен на браон коверту, која је, чинило ми се, запоседала повећи део стола.

– Има само један шарени командант. Пред полазак рекоше ми у команди да пазим да не наседнем неким његовим смицалицама – верглао је он као навијен. Хтео сам да му кажем: „Дај, бре, човече, батали те приче, па да пређемо на ствар”, али сам и даље гледао у ону коверту. Предосећао сам, али нисам хтео да верујем да ћемо, колико сутра, морати опет у неку акцију, а још ни оружје нисмо очистили од ове из које смо се вратили. Био сам баш сморен и спреман да кажем: „Е, од мене толико, нађите неку другу будалу да вам јурца по брдима; ионако, пола тих задатака нема никаквог смисла. То је ’пресипање из шупљег у празно’”, али су то биле само моје пусте жеље.

– Је л’ знате да се још код нас у војсци прича о оној вашој догодовштини са генералом Ђерићем?! Оно када сте их сачекали у оном селу…

Измамио ми је осмех, а и ко се не би осмехнуо када би се сетио приче како се генерал примио на фору, коју смо му наместили. То ми се сад ипак чинило тако далеко, али ми је са друге стране било некако и драго да се о томе понегде и понекада прича. Тада је и Ћуре почео да се смеје. И онда смо се смејали сва тројица као ненормални.

Одломак из романа Милорада Улемека Легије „Стазе пораза”

Комплет књига „Чопор” можете наручити на www.crveneberetke.com/prodavnica/copor-komplet-knjiga/