И мисли нам читају

Пише: Мирослав Лазански

Оно што мене у свему томе помало забрињава јесте наша збуњеност у погледу властите позиције у ери шпијунаже. Кога ми све данас шпијунирамо и слушамо? Мислим на стране елементе, „домаћи фактор“ ионако имамо у дневним и недељним таблоидима

Српски политичари требалo би да извуку поуке из случаја „Сноуден“. Можда стране службе и немају неке преке потребе да нас прислушкују, али сваки наш преговарач у Бриселу, било да је реч о Косову било о уласку Србије у ЕУ, мора да зна да му стране службе можда читају мисли. Од тренутка када уђе у бизнис класу авиона, па му се свиди есцајг, до евентуалних грешних мисли у погледу особља у кабини. Па још и током самих разговора – преговора у Бриселу: ко ће кога преварити, која ће странка из свега извући политичку корист, а ко ће за историју бити нови Вук Бранковић. Како објаснити народу да нећеш признати Косово, а у Бриселу ти кажу да пре уласка у ЕУ то мораш изричито урадити. Како помирити та два става? Или ми мислимо да су они, странци, наивни? А знају све што мислимо.

Наравно, прво су погрешили Американци када су на аеродрому у Хонoлулуу Едварда Сноудена пустили да мирно уђе у авион за Хонгконг. Није им био сумњив, па га нису подвргли испитивању на машини за читање мисли. Да јесу, видели би да жели да пребегне и да све њихове врхунске тајне изда Кинезима и Русима. Јер, лист „Вашингтон пост“ објавио је још 22. августа 2002. чланак под насловом „НСА планира да чита мисли терористима на аеродромима“. Лепо пише да америчка обавештајна служба НСА и компанија „Нортвест ерлајнс“, уз још две америчке авио-компаније, сарађују на пројекту развоја уређаја за читање мисли намењених за коришћење на аеродромима. Када су амерички новинари, на темељу Закона о слободном приступу информацијама, затражили појединости тог пројекту, резултати су били шокантни. Од 1995. године па надаље на неким америчким аеродромима путници су интензивно праћени, чак и од тренука када су резервисали карту, па до доласка на аеродром и предавања пртљага. То праћење је обухватало биометријске податке, личне информације из ДАРПА, владиних база података, електрокардиограме, као и електроенцефалограме и друге податке.

Амерички физичар Роберт Парк је 17. авуста 2002. изјавио за „Вашингтон пост“: „Ближе смо читању мисли него што мислите. Нелагодно се осећам због тога. То представља кршење граница приватности. Даље се не може ићи.“ Парк је професор физике на Универзитету у Мериленду, где је и развијана машина за контролу мисли. Ипак, Роберт Парк и његово Америчко друштво физичара одбили су сваку повезаност са службом НСА у производњи технологије за читање мисли. У листу „Дифенс електроникс“ из септембра 2006. наводи се да су се у пролеће 1993. састали стручњак за психотронику Игор Смирнов, званичници америчке администрације и представници служби ЦИА, ФБИ, НСА, ДИА управо поводом програма психокорекције, то јест поводом технологије која може да се користи за промену расуђивања. А познато је да ће се психотроника користити за сузбијање политичких противника и осталих потенцијалних опасности у оквиру новог светског поретка.

Користећи електроенцефалограме, Смирнов мери мождане таласе, потом користи компјутере како би креирао мапу подсвесних и разних других људских импулса, као што су бес и сексуални нагон. Смирнов тврди да затим помоћу снимљених подсвесних порука може да измени перспекитву уз моћ сугестије („Њузвик“, 22. август 1994). Када данас слушам неке овдашње политичаре који горљиво говоре о потреби промене наше свести и мишљења, онако злобно размишљам да ли су заправо они већ подвгнути психотроничкој обради промене свести. Јесу ли већ били пацијенти професора Смирнова? Хоће ли нас опет убеђивати да би требало колективно да мењамо свест?

На крају крајева, у целој тој гужви око узбуњивача Едварда Сноудена, којем у транзитном хотелу на аеродрому „Шереметјево 2“ и није тако лоше – супер су собе, храна је изврсна, а ту одседају и стјуардесе – ми, Србија, с тим прислушкивањем смо прошли релативно добро. Јесте да се Аустријанци хвале да нас слушају, али, забога, Беч је и тако највећи српски град после Београда. И шта има да нас слушају, само нека питају, казаће им се само. Оно што мене у свему томе помало забрињава јесте наша збуњеност у погледу властите позиције у ери шпијунаже. Кога ми све данас шпијунирамо и слушамо? Мислим на стране елементе, тзв. ино-фактор опасан по државу Србију. „Домаћи фактор“ ионако имамо у свим могућим дневним и недељним таблоидима. Некада су се састанци југословенских војних и политичких функционера са странцима обавезно одвијали у присуству стенографа, све је било и снимано, данас се код нас такви састанци често одвијају у четири ока. Интересантно, на Западу се још увек држе тог правила, нема мајци ништа у четири ока, нема приватлука ни буразерских разговора и преговора. Заправо, кад боље размислим, ко им је крив, ми смо еволуирали, они су остали у времену хладног рата.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *