И цар Лазар оде на пазар?

Након пуних дванаест година промашене, а често и криминалне политике које су у скоријој прошлости водиле српске власти на Косову, дошао је тренутак да рачуни буду положени пред народом у чије име су вршена прекрајања историје, и продавано оно последње што један народ има-језик, име, писмо, понос и достојанство. Трговина државном територијом није једино што су поједини српски политичари били спремни да учине као уступак ради неизвесне будућности у неизвесној Европској унији. Многи од њих би и данас продали сваки српски манастир, па и цара Лазара кад би се неким чудом наново појавио међу Србима! Срећом по косовске и остале Србе, већина данашњег државног врха је коначно схватила да Русија и даље постоји и да је доминантна на међународној сцени. Поједини овдашњи властодршци то не воле да чују, али ни њих више нико не чује… Ни у Србији ни ван ње. А дошло је и до општег српског уједињења око тога да ничији ултиматум не треба потписати.

Само два дана уочи почетка последњих преговора Срба и Албанаца у Бриселу, из Москве је стигла понуда српској влади која се не одбија: пола милијарде евра кредита на рок отплате од десет година, са почеком (такозваним грејс периодом) од три године и могућношћу репрограма тог дуга на неодређени период.

Русија је тим чином јасно ставила до знања да Србије нема разлога да брине у случају прекида преговора са Европском унијом, јер, нико, па чак ни српски политичари, не би смели да потпишу документ којим се признаје устав албанског Косова.

Истог дана кад је такав ултиматум стављен на сто у Бриселу, председник Србије Томислав Николић хитно је позвао руског председника Владимира Путина. Извори говоре да је и глас из Москве био јасан у погледу понуђене капитулације. Његов „гласноговорник“ у Републици Српској, Милорад Додик, само је верно цитирао Путина рекавши: „То нико не би потписао“.     Неколико дана раније, амбасадор Руске федерације у Србији, Александар Чепурин, нашао се пред одушевљеном масом Срба у Косовској Митровици, током посете у којој је, кажу, дао чврсто уверавање да ће Русија свим снагама стати у њихову заштиту у случају да самостално крену у потрагу за својом слободом. Низ ових догађаја полако склапа мозаик будућег решења мучне драме Срба из јужне српске покрајине…

Ескадрони смрти под Копаоником

Почетком марта месеца 2013. године, месец дана уочи ултиматума које је Србија добила од својих „евроатланских пријатеља“ којим је предвиђено признавање устава албанског Косова, без много буке, најављен је долазак специјалне америчке 525. бригаде  на ово подручје. Реч је о бригади обученој за најтеже услове ратовања, а задатак на Косову јој је да у периоду од девет месеци (по потреби и дуже), прати „имплементацију“ самопроглашене албанске државе у српским општинама на северу. Дошли су са врхунском опремом, најбољим наоружањем и искуством плаћених убица и мучитеља, поседују и беспилотне летилице са инфрацрвеним камерама последње генерације, и већ сада су распоређени, не само на  северу Косова, него електронски контролишу целу јужну и делове централне Србије!

Тако се Америка додатно „обавештајно лоцирала“, уочи евентуалне неповољне одлуке коју српско руководство буде донело и због могућег (заправо, у овој ситуацији, врло вероватног) проглашења независности преосталих територија које су насељене Србима. Ту су, такође, и због присуства Русије и њених пројеката везаних за изградњу крака гасовода „Јужни ток“ кроз Србију, који такође имају безбедносну логистику, директно из Москве.

На жалост, мало људи у Србији зна да се у саставу те специјалне америчке 525. бригаде налазе и припадници 519. обавештајног батаљона, који су вршили најстрашније тортуре над затвореницима у Ираку (у затвору Абу Граиб). Јасно је шта Срби на северу Косова могу да очекују од ове „казнене експедиције“, и шта им се спрема у случају да се не повинују ономе што на папиру „евроатланских пријатеља“ пише, и какав је то сценарио који су направили а који се зове „Северна олуја“, налик оној која је изведена над Србима у Хрватској.

Командант ове прљаве солдатеске је потпуковник Кевин Мекаминч, кажу, бескруплозна личност, као и командант Првог есквадрона 38. коњичког пука из састава 525. бригаде, потпуковник Џејмс Гејлорд, који су „испекли“ свој злочиначки занат у окупираном Ираку и Авганистану. Још једна кажњеничка, 586. америчка чета, одређена је за Србе на северу Косова (а по потреби и за упад у унутрашњост Србије) и специјализована је за електронско ратовање и подршку… То, наравно, није све, али је јасно шта се Србима спрема у случају да донесу одлуку о проглашењу неког вида самосталности који би одмах признало више земаља на челу са Русијом. Са бригадом је у Београд, у амбасаду САД-а стигао и Кент Нортон, бивши службеник ЦИА, који је сада у политичком одељењу амбасаде, са искуство из Ирака и Авганистана, са циљем да на тлу Србије организује вехабијски покрет и Ал Каиду, која треба да делује против интереса Србије, а и да уплаши Европу!

Колико су грађани Србије дуго држани у незнању од стране својих властодржаца и њихових медија, довољно говори и податак да је албанско Косово, много раније (непосредно после проглашења независности) поставило своје границе, уз помоћ НАТО пакта и Америке, на јужним обронцима Копаоника, на надморској висини од 1300 метара, код рудника Копорић, који је у време социјализма (и пре њега) припадао ширем делу концерна „Трепча“ у Косовској Митровици, али није никада у својој прошлости није припадао Косову, ни географски ни етнички ни административно. Тако је Америка практично окупирала најважније чвориште Србије и централног Балкана, користећи Албанце и њихове сепаратистичке амбиције.

Да није ничега другог, ово је био довољан аргумент да српски преговарачи никада не седну за сто са силеџијама и завртачима руку. Јер, ако је албанска граница планирана да буде постављена на петнаест минута вожње од Рашке, и на сат времена вожње од Краљева, онда ниједан Србин више није имао право да започиње преговоре са окупаторима, по цену много ранијег суспендовања преговора са Европском унијом о неизвесном и бесмисленом придруживању гломазној заједници која тоне у сопственом блату.

Утолико је одговорност Срба на северу Косова далеко већа за догађаје који ће да уследе, јер је сасвим могуће, да ће они прогласити своју независност на делу територије где су етнички апсолутно заступљени и где никада није ни било Албанаца кроз дугу и бурну историју овог подручја. Разлог томе је потпуна немоћ политичке елите у Београду.

Буде ли такво проглашење уследило, признање Русије би за Србе на Косову значило и заштиту од насиља које је америчка војна сила спремна да изведе у насељима испод Копаоника, све до Косовске Митровице. Сигурно је да би и Албанци радо кренули силом на Србе са севера, али, само уз сагласност Америке. То говори да је даља интернационализација овог питања једини начин да се српска насеља северно од Митровице сачувају од исељавања и албанизације која ће да уследи, најпре административним путем а онда и притисцима, јефтиним откупом кућа, уценама и другим репертоаром виђеним у последњих тридесет и више година…

Зла судбина америчких савезника

На жалост, чак и у оваквој ситуацији, поједини српски политичари попут Млађана Динкића, воде отворено издајничку политику. На руску понуду од пола милијарде евра најповољнијег кредита, Динкић одговара да ће „српска влада да размисли“. Ни на једну сличну понуду из евроатланских банака не би чекао ни један тренутак. Наравно, Динкић је само један део десетогодишње бандитске политике коју је водила такозвана демократска власт у Србији. Уз два мандата Бориса Тадића и његове криминалне групе, Србија је стигла до самог дна, па је тако и садашња власт доспела за преговарачки сто у Бриселу без пријатеља и подршке, са гомилом криминалних афера претходних власти, којима „евроатлански“ пријатељи лако уцењују, потурају папир о предаји Косова и све друго што им падне на памет.

Наравно, садашње актере власти у Србији не треба ни на који начин аболирати. Они, следећи погубну спољну политику покојног Слободана Милошевића, а потом и Бориса Тадића, нису никада пожелели да нађу савезника. У сваком рату, на осетљивом простору Европе, зараћене стране добијају савезнике, који, из својих интереса, прискачу у помоћ. Србија, односно њена политичка елита упорно одбија сваку заштиту из Русије. Потребне су им само њихове паре, а и њих су спремни да се одрекну, само да их наши окупатори са Запада потапшу по рамену. Они, никако да науче, да су сви амерички савезници, попут Садама, Норијеге, Милошевића…. завршили на ђубришту историје. Али, наше политичке вође спремне су да све издају, само да сачувају своје опљачкане новце.

Продавци Србије и њене имовине, још нису кажњени

У извештају међународног Института за блискоисточне и балканске студије(IFIMES) из Љубљане, који редовно прати дешавања на Блиском истоку и Балкану, анализирана су актуелна дешавања у Србији поводом најављене реконструкције Владе Републике Србије и дијалога који се одвија између Београда и Приштине. Најважнији делови ове анализе јасно говоре о томе како је Србија доспела у стање потпуне политичке, државне и националне парализе, и показују како је једна однарођено криминално политичко предузеће било спремно да распрода целу Србију, а не само Косово.

IFIMES подсећа да је на прошлогодишњим председничким и парламентарним изборима у Србији победио је Томислав Николић и његова Српска напредна странка (СНС), а да су  Борис Тадић и његова странка контролисали сваки сегмент друштвеног живота и скоро већину медија, који су често на „гебелсовски“ начин били (зло)употребљени у служби Тадића и његове странке. Упркос таквом стању у Србији највиши европски званичници посебно из редова европских Социјалиста без икаквог основа подржавали су Тадића и његову политику. Даље се наводи:

„Неизбежним се поставља питање каква је уопште била политика Бориса Тадића…“

Често су Тадић и његове Демократе покушале ту политику представити као наставак политике покојног премијера Србије и председника ДС-а Зорана Ђинђића. У основи радило се о политици, која је једно мислила, друго говорила, а треће радила и која је имала веома мало додирних тачака са политиком убијеног Ђинђића.

Тадићева политика покушала се представити као проевропска, а спољна политика била је ослоњена на четири стуба ЕУ-Русија-САД-Кина укључујући и покрет Несврстаних и представљала је својеврсну шизофрену политику, која је Србију удаљавала од сваког појединачног стуба спољне политике. Неуставно је у Србији био успостављен председнички систем.

Министарство правосуђа, којег је водила министарка Снежана Маловић и државни секретар Слободан Хомен су илустративан пример режимског правосуђа, које је покретало и политички мотивисане процесе. Високи савет судства, којег је водила Ната Месаревић, стварао је услове за провођење такве политике у правосуђу.

Реформа правосуђа није проведена. Многобројне судије и тужиоци, који нису били по мери Тадићевог режима нису прошли реизбор и остали су без посла. Извршена је својеврсна лустрација судија и тужилаца. Тужилаштво, као једна од најкоруптивнијих институција у Србији подизало је оптужнице на основу фамозног члана 359. о злоупотреби службеног положаја против свих појединаца, који су представљали претњу Тадићевом режиму или су били противници режима, односно сви они који су одбијали уцене и плаћање рекета Д.С-у…

Високе судске таксе су онемогућавале покретање судских поступака грађанима слабијег имовног стања. Такав правосудни систем слао је слаб знак потенцијалним страним инвеститорима и нудио никакву правну заштиту.

Тако је Србија годишње имала остварених свега 700 милиона евра страних инвестиција, а потребно је било обезбедити 3-5 милијарди евра страних инвестиција, уколико је држава желела економски напредовати. Медији су дисциплиновани преко огласних агенција градоначелника Београда Драгана Ђиласа и утицаја тадашњег саветника у Тадићевом кабинету Срђана Шапера. Чак и за време владавинеСлободана Милошевића појединачно је било више слободних медија него у време Тадићеве владавине.

Тадићева политика са државама у региону била је углавном залагање за сарадњу на декларативном нивоу. Са Црном Гором односи су све време били затегнути. Са Хрватском је то био више куртоазни однос него истинска сарадња. Када је у питању Босна и Херцеговина водио је политику којом је афирмисао и промовисао Милорада Додика као незваничног копредседника Србије. Званично је подржавао територијалну целовитост државе Босне и Херцеговине, а истовремено безрезервно подржавао Милорада Додика… Декларативно се залагао за решавање питања Косова, практично је избегавао било каква решења и преузимање одговорности.

Тадић и Динкић не могу избећи одговорност

Реконструкција Владе Србије одвија се у атмосфери снажног притиска ЕУ, која захтева од Србије борбу против организованог криминала и  да започне процес „десанадеризације“ и декриминализације Србије. Пошто су у Србији главне полуге правосудног система у рукама кадрова ДС-а, тај процес још увек не може бити тако интензиван. Једноставно имамо покушаје и напоре ДС-а да наруши међусобно поверење између Томислава Николића, Ивице Дачића и Александра Вучића, и тако одгоди односно покуша спречити процесуирања носилаца криминала појединаца из и око Демократске странке…

ЕУ је своје захтеве за процесуирањем одговорних за почињени организовани криминал и корупцију у Србији појачала после отварања истраге у Аустрији  септембра 2011. године због куповине мобилних оператера у регији од стране аустријског државног Телекома, од којих се посебно истиче „Мобтел“, те захтева из резолуције Европског парламента (ЕП) од 29. марта 2012. године у којој се од Србије захтева да изврши ревизију спорних приватизација.

Посебно се наглашава предузеће „Мобтел“, које је продано контроверзном аустријском бизнисмену Мартину Шлафу, касније норвешком Теленору за 1,513 милијарди евра. Међународни институт ИФИМЕС је у досадашњим анализама упозоравао, да су поједини највиши функционери Демократске странке деловали као организована криминална група. Дванаест година владавине Тадићеве странке представља период компромитација и повезивања са организованим криминалом и корупцијом.

Истраге поменутих приватизација указују на кључну улогу у већини извршених спорних приватизација Бориса Тадића, и појединаца из врха те странке и Млађана Динкића, министра и председника Уједињених региона Србије (УРС). Европска унија изнела је озбиљне примедбе на законитост проведене приватизације, посебно у предузећима „Сартид“, „Југоремедија“,“Мобтел“,“Ц маркет“ и „АТП Војводина“. ЕУ захтева од власти у Србији, да одмах скину ознаку тајности са докумената о приватизацији и продаји спорних предузећа.

Досадашње истраге показује да спорне приватизације предузећа у Србији воде до Тадића и Динкића. Поставља се питање где су после демократских промена 5.октобра 2000. године „нестале“ енормне своте новца Милошевићевог режима на рачунима у иностранству, посебно на Кипру, и каква је у томе била улога Млађана Динкића.

Улога Мартина Шлафа и Вука Јеремића

Кроз спорну приватизацију „Мобтела“ посредовањем аустријског бизнисмена Мартина Шлафа „Мобтел“ је продан норвешком оператеру „Теленор“, а Борис Тадић је био председник Управног одбора „ЈП ПТТ саобраћаја Србије“, која је била сувласник „Мобтела“, а он је истовремено био и министар телекомуникација. За време руковођења министарством телекомуникација у дужем временском периоду Борис Тадић био је председник управног одбора „ЈП ПТТ саобраћаја Србије“, која је имала заједничку компанију „Мобтел“ са Богољубом Карићем.

Из тог периода није разјашњена улога Бориса Тадића у поступку покретања стечаја, утврђивања висине унетог оснивачког капитала, у припреми компаније за продају за купца, који се везује за његову странку, спонзорства и донације које су ишле по његовом налогу. Истражни органи у досадашњем раду нису саслушали нити процесуирали Тадића.

Споран је и уговор о продаји од 4. априла 2006. године, када је незаконито извршено преузимање имовине „Мобтел-а“ од стране новоформираног предузећа „Моби 63“ и продаја „Моби 63“ норвешком „Теленор-у“, који је проглашен државном тајном.

Зашто је један комерцијални уговор проглашен државном тајном и због чијих интереса? Где је нестало 1,513 милијарди евра колико је добијено од продаје „Мобтела“ страном власнику? Зашто на рачун Народне банке Србије није уплаћен целокупни износ за продају „Мобтел-а“ него износ умањен за око 200 милиона евра.

Аустријско државно тужилаштво о улози Мартина Шлафа и државног Телекома Аустрије у тим пословима покренуло је истрагу у Аустрији. Воде се истраге против Шлафа и других учесника. Поред истраге аустријског тужилаштва септембра 2011. године формирана је и истражна комисија аустријског парламента, која истражује улоге поменутог Шлафа, али и тадашњег вице-канцелара Хуберта Горбаха, који је учествовао у том послу, тадашњег канцелара Волфганга Шисела и других уплетених појединаца. Одмах после оснивања истражне комисије због неометаног провођења истраге,  Шисел је поднео оставку на место посланика у аустријском парламенту. У овом случају основано постоје елементи организованог криминала што доказује и учешће у том послу тадашње европске комесарке Бените Ферреро Wалднер и још неколико високо позиционираних функционера ЕУ, али и функционера из Србије.

Путеви аустријске истраге неминовно воде до Србије где ће се морати саслушати и истражити улога Бориса Тадића, Млађана Динкића, Вука Јеремића, Срђана Шапера и других, и утврдити њихова повезаност са Шлафом. Истражиоци сматрају, да је кључно за расветљавање спорне приватизације „Мобтел-а“ да аустријски истражиоци саслушају Богољуба Карића као крунског сведока, који може понудити одговоре на многа питања, и допринети окончању истраге у вези криминалне продаје „Мобтел-а“ и разоткрити улогу појединаца у тој криминалној групи“ – наводи се у извештају IFIMESA. 

Преварили и отели милијарде намењене Србима на Косову

Све претходне српске владе биле су или саучесник или креатор прања милијарди долара преко „косовског питања“, па је неко израчунао да би сваки Србин на Косову данас имао и кућу и кола и трактор и друге пољопривредне машине, па чак и пристојне путеве, да је тај новац који је исплаћиван директно из буџета, икада стигао до њихових руку!

 

Извор: Таблоид




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *