Хроника Сарајевског пакла

Пише Милана Бабић

Списак имена 8.504 Срба убијених у Сарајеву од 1992. до 1995. године направио је Страхиња Живак, савјетник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку; толиком броју жртава се знају имена и презимена, мјеста рођења и смрти, али још 856 Срба воде се као нестали, што међутим нису коначне бројке

Оно што се десило у Сарајеву, за вријеме претходног рата, толико је страшно да је тешко наћи ријечи којима се могу пренијети страхоте које су несрећни Срби прошли у затвореном граду. Злочине над Србима у Сарајеву починиле су регуларне јединице Армије БиХ и полиције. Град изнутра затворен, за грађане српске националности (чија је једина кривица била српски идентитет) претворио се у град логор

Неоспорно је утврђено да је у Сарајеву било 128 логора и затвора кроз које је прошло неколико хиљада сарајевских Срба (Тарчин, Крупа, свлачионице фудбалског клуба у Храсници, основна школа и гаража у том мјесту, Грађевински факултет у Сарајеву, касарна „Виктор Бубањ“, хотели „Загреб“, „Бристол“ и „Европа“, Школа ученика у привреди у Бућа Потоку, Плинара на Ченгић вили, „Сунце“ и „Пољоопрема“ на Алипашином пољу, Основна школа „Владимир Назор“ у Храсну, „Павле Горанин“, „Стрела“ у Неџарићима, Хигијенски завод, „Љубљанска банка“, „Безистан“ на Башчаршији, Централни затвор). У овај број нису укључени приватни логори и приватне јавне куће.
Несрећни људи, затечени ситуацијом, неспремни да од доскорашњег благостања схвате промијењену ситуацију, прошли су прво страховито психичко растрежњење, а онда мучења свих врста. Списак од 8.504 Срба убијених у Сарајеву од 1992. до 1995. године направио је Страхиња Живак, савјетник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку. Списак и други подаци о српском страдању се могу наћи на сајту „www.serb-victims.org“. Толиком броју жртава се знају имена и презимена, мјеста рођења и смрти, а још се 856 Срба воде као нестали. То, дакле, нису коначне бројке.

УЛОГА БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА Како се могло десити да толики број Срба остане у Сарајеву?
Вјероватно се истина налази у скупу који чине: наивност, неприпремљеност за нагло промијењене ситуације, вјеровање да ће се питања ријешити мирним путем, доскорашњи систем братства и јединства који је највише разоружао управо Србе, неинформисаност, па Изетбеговићев проглас у којем је речено да ће свакоме ко изађе из стана бити стан одузет. Проглас је у ствари за циљ имао да Изетбеговићеви војници могу лако пронаћи Србе – превара која ће многе Србе коштати или мучеништва, или живота. Било је ту, са српске стране доста наивности, одсуства свијести да ће, и ако ниси крив, твој идентитет бити кривица. У први мах, готово сви Срби осуђени су на кућни притвор. Затим бивају принуђени да из својих станова износе српске књиге, касете и симболе. Посједовање српских обиљежја значило је губљење главе или одлазак у један од сарајевских логора, а логори су се налазили у готово свакој улици. Одраније припремљене, акције и начини пропагандног дјеловања, у функцији су блаћења Срба и ширења мржње, подстрекивања на звјерства – масакр српских цивила у Пофалићима представљен је као сјајна побједа џихадлија, Добровољачка као одбрана од агресора. Послије станарске изолације наступају претресања, подметања оружја; потом привођења, саслушавања, изгоњења из станова, одвођења у логоре; убијања – на улици, у радном воду, на кућним вратима. Срби су они који извлаче погинуле Бошњаке са ватрених линија. Оптужнице обично имају три основа: подривање уставног поретка БиХ, припадност агресорској војсци и недозвољено држање оружја, које је у већини случајева чак потпуно немарно намонтирано. Процеси саслушавања праћени су страховитом тортуром – исљедници, дојучерашње градско дно, ухапшене Србе туку кабловима, металним полугама, моткама, чизмама, столицама, кундацима. Оптужнице – на рубу отворене спрдње. Намонтирани свједоци свједоче о наводним припадностима појединаца „Белим орловима“, петоколонашима, сигналистима, снајперистима, сарадницима окупатора. Тако је и једна ретардирана дјевојчица из Бућа Потока осуђена на робију као снајпериста. Некада исљедници немају потребу ни да лажу, па на питања појединих Срба зашто су приведени одговарају да им не ваља име и презиме. Послије изнуђених признања Срби су смјештани у Централни затвор или у логор „Виктор Бубањ“. Послије неколико мјесеци у пакленим логорима Срби су извођени на војне судове, гдје би, често први пут, чули своје изнуђене изјаве. Појединци узимају велики новац да несрећне људе пребаце на српску територију, међутим, шаљу их минским пољем, па многи гину или остају инвалиди. Често, ти би Срби били довођени право у руке џелатима.

СВЕДОЦИ СУ ЛИКВИДИРАНИ Малобројни који су успјели да се сакрију у становима били су одсјечени. У сваку зграду се могло ући и из ње изаћи само уз ригорозну контролу, страже су у сваком хаустору; тако је Србима прекинута комуникација и са својим породицама које су живјеле у другом дијелу града. Дакле, изолација, гладовање, смрзавање, претреси који су у ствари пљачке, рације на пијаци, психолошки притисци које многи нису издржали, па су упућивани на психијатријску клинику, одакле се неки нису никада вратили. Средства информисања у функцији свакодневне кампање блаћења Срба, препуна лажних свједочења и отворених позива на линч. Срби раде најтеже и најпрљавије послове, људи су задњег реда. Миљацка носи лешеве. Насеља постају гробнице. Само на Кошеву (свједочење Ратка Мирковића) булдожерима су ископане двије велике масовне гробнице. Ту су затрпани српски лешеви без икаквог обиљежја и без икаквих података, њих неколико стотина. У котларници у Олимпијском насељу, насељу на Мојмилу, спаљују се и мртви и живи Срби. Читаве породице се сатиру. Сарајевски Срби служе и као оправдање пред свјетском јавношћу, доказ да је БиХ мултиетничка држава.
Отворен је лов. Градом владају амнестирани криминалци: ситни лопови, дрогераши, џепароши, окорјеле убице, педофили… Ти људи постали су команданти војних и паравојних формација. На сарајевске улице враћају се и они који су побјегли испред закона и као „пси рата“ живјели од Афганистана до Сомалије.
Свједоци страдања Срба у Сарајеву већином су ликвидирани: Цацо, Дедо, Крушко, Берислав Латић Рики, Шефик Шанта… Масовне гробнице су измјештене, посебно зналачки уклоњени су српски лешеви које су побиле „Шеве“, ескадрон смрти који је био под директном командом Алије Изетбеговића.
Утврђено је да је у Сарајеву било 128 логора и затвора кроз које је прошло неколико хиљада сарајевских Срба, такође, регистровано је 480 ратних злочинаца. Ипак, толико још тамних трагова крију сарајевске улице и насеља, толико зла је почињено, а тако мало њих је одговарало за злочине, да би рачуни тек требало да се сведу.
Питање зла, његовог поријекла, снаге и моћи – највеће је питање. Сваки одговор, образложење, ријечи утјехе увреда су за оне који су изгубили тијело од својега тијела, били и сами мучени, силовани или немоћни гледали страдање другог.

Приче које у наставку следе цитирају се према подацима из књиге „Сарајево туго моја“ Душана Зуровца

Лична изјава свједока број 71/004003
„Зовем се Владимир П. Рођен сам 1948. године у сарајевском приградском насељу Пофалићи. Ово насеље лежи на падинама Хума. Сваки објекат је подигнут на српској земљи, од Фабрике дувана, па до телевизијског торња на Хуму. Овај рат је показао да то није случајно. Цијели сценарио насељавања Пофалића био је увезан у перфидну политику фундаменталистичког плана. Тако је брижљиво припремана и осмишљена муслиманска демографска политика, чији је једини циљ био развлашћење сарајевских Срба преко национализације њихових посједа и додјељивање тих посједа Санџаклијама, чији је број пред рат достигао цифру од 200. 000 досељеника…
Пофалићке Србе су напале њихове комшије Санџаклије. Дана 15. маја 1992. јаке муслиманске формације, предвођене Драганом Викићем и Јуком Празином, са преко 5. 000 добро наоружаних џихад ратника, крећу на Пофалиће. У Орловачкој улици Мирсад Бунгур убија Рајка Савића. Потом су убијени Млађен Братић, Бранко Јеремић, Бранко Бозало, Војин Вукадин, Слободан и Неђо Оџаковић, док су заклани брачни пар Мирко и Роса Савић. Сјекиром је на кућном прагу убијена старица Вида Братић.
То су биле само опомене осталим српским породицама, а било их је у овом насељу око 200, шта их чека. Дана 16. маја Пофалићи су нападнути из пет праваца. Били смо у окружењу. У паничном страху српске породице се повлаче према Хуму, а затим на брдо Жуч. Приликом повлачења у насељу су остали само болесни и непокретни, који ће тај дан бити поубијани на звјерски начин. Колона жена, дјеце и стараца, која се повлачила, пресјечена је. Са Хума су одјекивали јауци и запомагања. Колона, практично преполовљена кретала се у паничном страху према брду Жуч. На првом стајалишту примијетили су се велики губици… Тек кад смо се искупили на брду Жуч, видим да су скоро све фамилије преполовљене. Џихадлије су се окомиле на цивиле. Јауци жена и дјеце, дозивање рањеника. Џихадлије су се кретале иза брда Хум и у том крвавом походу кога год су затекли, па било жена, дијете, старац или рањеник, метак у чело. Са Жучи несретни Срби гледају како горе њихове куће…
У том крвавом пиру учествовао је и новинар Омер Габела. Тај Габела је довео сарајевску телевизију која је снимила заробљене Србе и, наравно, то снимање је начињено у муслиманским кућама. Пред пушчаним цијевима ти несрећници су говорили како их нико не дира, да би се тако свијету показало како је ово мултиетничка и мултиконфесионална држава. Старина Станко Пикулић, који је говорио пред камерама, убијен је послије емитовања те емисије. Углавном, сви они Срби који су се том приликом нашли у кадру, крајем љета 1992. нису више били међу живима. И још нико није нађен, убијени су и затрпани по хумским ривоточинама…“

Добровољачка
„ … На састанку у команди Сарајевске војне, генерал Кукањац, генерал Мекензи и Изетбеговић договарају извлачење војске. Изетбеговић гарантује сигурност. Наивни Кукањац, иако је обавијештен о плану напада на колону, повјеровао је Изетбеговићу… Код школе „Бранко Лазић“ колона је пресјечена, конвој је нападнут зољама и осама, и пјешадијским наоружањем. У том кркљанцу се нашао и неизбјежни дезертер из ЈНА Јово Дивјак, потоњи генерал такозване Армије БиХ. Према свједочењу Мекензија Кукањац је хтио да изађе из оклопног возила и да се врати натраг, на шта му је генерал Мекензи рекао: ‚Ако изађеш, мртав си.’ Умјесто Кукањца вратио се Мекензи и видио запањене камионе, али без иједног живог или мртвог војника ЈНА. Био је фрапиран каквом су брзином муслимани уклонили живе и убијене војнике ЈНА. Та чињеница јасно говори како је овај масакр дуго и пажљиво припреман.“

Лична изјава број 71/00449
Година 1992. у Сарајеву. Мјесец април. Градом патролирају разне војске, свака сарајевска авлија има своју армију. Појавили су се они у црним усташким униформама, који су се враћали са хрватског ратишта. Моји, супруга, син и ташта, одлазе код родбине у Војводину. У стану остајемо таст и ја. Цио април – сеобе, ко год може и има гдје одлази без обзира на националност. Прави рат почиње 5. маја 1992. године, тада гори главна сарајевска Пошта и гину војници ЈНА у запаљеним транспортерима на Скендерији и код Позоришта. У мом кварту почињу први прогони и затварања Срба. Људи су збуњени, нису свјесни ситуације, бјежали би, али је немогуће, град је затворен унутра. Погинуо је мој комшија Небојша Миловановић: убио га наш комшија из улице, јер је на Небојшиној згради свјетлећа реклама помоћу које, наводно, Небојша даје сигнале четницима за гранатирање. Генерал Кукањац дефинитивно преузима улогу негативца у овој драми – бива заробљен у Команди војне области, после чега ће се догодити, почетком маја, масакр војника у Добровољачкој улици. Ја сам са прозора стана, кроз Парк цара Душана, гледао тај масакр, хистерично, помахнитало урлање Зелених беретки, и збуњене, преплашене војнике, које џихадлије скидају са камиона, извлаче из кола и наређују им да се скину голи, а потом да легну на асфалт – чују се пуцњи…
То је почело много раније. Док сам још радио, Осман Џомбић, предратни криминалац, средином 1991. године, повјерава ми како су се муслимани организовали и основали Патриотску лигу… У свим предузећима се штампају неке пропуснице за улазак. Наравно, Срби све мање добијају те пропуснице и дозволе… Од 1. 500 Срба, колико их је било у ПТТ-у, крајем 1993. године остало их је око 20. У неко доба доведоше за директора неког младића Чајића, који је завршио медресу. Већ се тада дало примијетити како систематски уништавају телекомуникацијску опрему, да би од међународне заједнице добили нову. Што је, уосталом, и било половином 1993. године…
Уз све невоље које је донио рат, нема струје, воде, нема хране, гријања, Србе прате додатне, стрепе људи за свој голи живот. Ако изађеш на улицу, хватају те разне рације. Најгоре је ако те ухвате они из Десете брдске бригаде, јер воде на Требевић на копање ровова, одакле се Срби ријетко враћају живи. Горе је, на Богушевцу, највеће стратиште сарајевских Срба. Ту у провалије Казани бацају побијене Србе…
Почетком 1993. погинуле су још двије моје комшинице. Нађене су убијене у својим становима. Из града се може само изаћи преко црних канала. До информација је тешко доћи, јер се нико никоме не смије повјерити. Неки ипак изађу, неке ухвате, неки погину. Група са којом сам и ја покушао изаћи доведена је право на полицијски пункт. Ту клопку су њихови медији окарактерисали као хватање четника, терориста, који су покушали побјећи из привремено окупиране територије. Прво Добриња злогласни затвор „Сунце“, подрум без свјетла, са отвореним клозетом, без воде и свакоме по једно мемљиво ћебе… На саслушању траже да признамо. А шта да признамо? Од мене траже да признам шпијунажу у сарајевској Пошти гдје сам радио. На саслушањима се мијењају разни специјалци, а каква су била та саслушавања рећи ће вам сваки Србин који је био тамо. То се не може описати. Међу њима мој бивши ученик из Машинске школе, неки Агић. ’ Ево га ,мој професор, ћетник, пошао да бјежи, сад ћемо му ноге поломити’… Сломили су ми носну кост, грудна кост напрсла, поткољенице натекле, не могу на ноге. Тијело потпуно сломљено. Пребацују нас у затвор који носи име криминалца Рамиза Салчина. У том затвору све се догађало што може пасти на памет поремећеним умовима…
После четири мјесеца пребачен сам у Централни затвор. Тамо смо затекли и муслиманске затворенике. Била је то чудна мјешавина људи, Срба интелектуалаца, преко 40 високообразованих, који су читав живот радили и градили Сарајево, и ето ти људи су сада помијешани са сарајевским лоповима, криминалцима и кољачима, с том разликом што су и у затвору ти криминалци били у повлашћеном положају…То су све убице, све до једног. И сада, замислите, требало би заспати ту поред њих у истој просторији. Не, немојте ме питати јесам ли спавао. Само ћу вам рећи да сам послије изласка спавао у једном комаду цијели мјесец дана, па ми се чини да се више никада нећу наспавати како би требало.“

Радован Б.
„Ни данас ми није јасно како сам преживио то батинање, у некој остави која је служила за притварање. Зидови су били крвави. Ту су ме тукли 24 сата, свим и свачим: кундацима, дрвеним палицама, челичним кабловима; нарочито ме млатио неки Качар коме је наводно погинуо брат. Као да се такмиче ко ће ме више тући, немилосрдни су, посебно Мухамед Хаџић. Пошто нисам имао никаквих докумената код себе, питали су ме ко сам. Углавном носе чарапе на лицу. ‚Скини гаће.’ Скинуо сам. ‚Четник’, рекао је један, ‚мајку му четничку јебем, донеси Јусуфе клијешта.’ Само сам осјетио страшан бол као да су ми ишчупали спловило. Падам у кому. Не знам колико сам био у коми, када сам дошао свијести, лежао сам у неком подруму, на мени је била крвава сва одјећа, као да је извађена из казана смрти… Стрпали су ме онако мокрог и крвавог у гепек неког ‚голфа’. Готово је, мислим. Изнијели су ме на неком ћебету, чујем отварају се неке капије, једна, друга, па онда врата. Не могу очи отворити од отока на лицу. Био сам у ствари у Централном затвору… На носилима ме носају кроз неке ходнике. Особље се успаничило. Трче. А онда неко рече да сам четник. Истресају ме са носила као што се истреса ђубре на бетон. Чекам хоће ли сада навалити руља да ме дотуче…“

Изјава Стојанке Кретије
„Док сам се враћала са посла 4. априла 1992. заустављају ме четворица ‚Зелених беретки’, у црним униформама са зеленим береткама на глави, младићи, који су ме брутално стрпали у ауто, завезали ми очи неким повезом… Држе ме подруку, силазимо низ неке степенице… Кад су ми скинули повез са очију видим у једном углу сједи дјевојчица, прихватила кољена рукама и плаче. Касније ми рече да има непуних 16 година… Прве ноћи дошли дванаесторица у црним униформама. Пијани су. Прво су се иживљавали на Јелени. Вриштим. А онда сам дошла и ја на ред. Никога не познајем. Чекају нешто. Онда се појавио он. Касније сам сазнала од мојих пријатеља да је то Исмет Бајрамовић Ћело. Он ме је први силовао, с обзиром на то да сам била невина, тукао ме, шамарао тако да сам губила свијест, натјерао ме на орални секс. Онда су дошла још двојица који су ме држали за ноге. Једнога ословљавају Алибаба. Силују ме сва тројица, једном, па још једном. Ређају се на мени и на Јелени. То је трајало цијелу ноћ. Ту смо Јелена и ја остале 25 дана, и то се понављало сваки дан и сваку ноћ када долазе нове и нове групе беретки. Та је несрећница и послије мог пуштања остала ту. Сигурна сам да више није жива, јер је била толико исцрпљена да се једва држала на ногама… После 25 дана дошао је Ћело, који је рекао да ме пушта јер га је молио неки мој пријатељ. Напоменуо је да никоме ништа не говорим иначе ће ме заклати… Послије изласка поново сам се вратила пријатељима Е.Т. и његовој жени Радмили. Послије мјесец дана сам осјетила да сам трудна. Ти пријатељи су ме одвели на гинекологију да прекинем трудноћу – услов је био да потпишем изјаву како су ме силовали Срби. То сам одбила, пошто сам ја попљувана и опогањена зашто да опоганим свој народ, вјеру којој припадам… Ви то стање духа не можете да схватите, на једној страни је мржња, на другој материнство…“ Стојанка је родила женско дијете на Гинеколошко-акушерској клиници у Београду.

Свједочење Бранка Е.
„Што се тиче ‚Виктора’ (касарна ‚Виктор Бубањ’- прим. аут) то није затвор, то је логор у којем су упражњаване све врсте мучења, од батина, глади, жеђи, до тога да је 13 Срба било смјештено у шест квадрата ћелијског простора. Понекад би нас оставили да ту вршимо велику и малу нужду. Ако би неко од нас замолио да изађе у клозет, то би било погубно за њ, наиме, кад би из клозета изашао тај несрећник на ходник, на њ би навалила руља, па удри и гази. Такве би на ћебету уносили у ћелију и, наравно, више никоме није падало на памет да иде у клозет. Људи падају у кому. Поједоше нас ваши…“

Изјава Наде Р.
„Око 22. маја 1992. године двојица припадника Изетбеговићевих ‚Зелених беретки’ су око 16,30 часова упали у наш стан и наредили ми да пођем са њима, само да дам неке информације, па ћу се одмах вратити, рекли су мојим родитељима. Родитељи су остали у стану. Убацили су ме у неки комби у којем су биле већ двије Српкиње. Познавала сам их. Т.Н. је имала двадесет и двије године, а Л.Р. двије године више. Наравно ухапшене смо без икаквог налога. Одвозе нас у ‚Виктор Бубањ’, бившу касарну ЈНА, у којој смо затекле још три Српкиње мојих година, двадесетогодишњу А.С., те коју годину старије Д.К. и Ј.Н. Друге дјевојке су доводили касније. Дјевојке које смо ту затекли су нам рекле да су силоване од стране муслиманских војника. Први пут су ме силовали неки Пипица и Самир Малајхоџић. Редовно нас је силовало, и наравно, злостављало по двадесетак њихових војника. Силовања су вршена у просторији гдје смо биле смјештене, тако да су то и друге дјевојке морале гледати. У једну малу просторију изводили су нас и приморавали на орални секс. Ја нисам остала у другом стању јер ми је једна муслиманка, Р.З., дотурала пилуле за контрацепцију. Нажалост, Д.К. је остала у другом стању, али је имала спонтани побачај. Наравно ту није било љекара и не знам је ли остала жива. Имала је само 20 година. Такође и Б. Ј. је остала у другом стању, али је сама себи после три и по мјесеца трудноће пробушила водењак. Пуно је крварила и рана јој се инфицирала. Та дјевојка је страшно пропатила.
Весни Суботић, двадесетогодишњакињи, која је доведена послије нас, муслимани су убили оца, мајку и старију сестру. Када ју је један муслимански војник покушао силовати, она је разбила флашу од воде која се случајно затекла у ћелији и крхотине му забила у леђа. Он је искрварио, а њу су одмах потом убили, испаливши јој пред нама три метка у груди…“

 

Извор: Печат




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *