Хришћани највећи губитници сукоба у Египту и Сирији

У сукобима на Блиском истоку додатно умањене мањинске популације, које су због своје рањивости лака мета екстремиста

„Хришћане у Бејрут, а алавите у гробове”, слоган је који се најпре стидљиво, а потом све отвореније проширио међу противницима Башара ел Асада.

Сиријски побуњеници, махом сунити, не само да имају омраз према председнику који припада мањинској шиитској заједници алавита, већ систематски бомбардују хришћанске квартове градова и њихове заједнице унутар земље. Опозициона Слободна сиријска армија тврди да гађа само владине циљеве, али на терену то није тако.

Око три четвртине сиријског становништва од 22,5 милиона чине муслимани сунити, муслимани шиити око 11 одсто, док још десет процената иде на разне хришћанске деноминације: грчке православце, сиријачке православце, католике мароните, римокатолике, грчке католике.

Све подсећа на Ирак где је пре америчке инвазије 2003. живело 1,5 милиона хришћана а данас мање од 300.000.

Последњи у низу примера заоштравања према верским мањинама дошао је из древног хришћанског града Малуле који су окупирали радикални исламисти и под претњом смрћу локално становништво преобраћују у ислам.

Агенција Франс прес наводи исповест очевица који је гледао како су борци милитантног Фронта Ал Нусра уперили пиштољ у главу једном хришћанину и рекли му да „пређе у ислам или да умре”.

Пошто су га натерали да понавља „Алаху акбар”, бог је највећи, прогласили су га једним од својих. 
Житељи Маалуле говоре арамејским језиком, којим је по веровању говорио Исус Христос, што је један од разлога што се на Западу пробудило интересовање за њихову судбину.

Недаће становника Малуле, због специфичности историјског наслеђа, успеле су да скрену пажњу светске јавности на далеко веће проблеме са којима се суочавају хришћани и друге мањине на Блиском истоку.

У Египту је после збацивања Мухамеда Мурсија уследио погром хришћана: спаљено је и опљачкано 37 цркава, а број убијених верника ни данас није познат.

Детаљно анализирајући „мањинско питање” у региону, амерички магазин „Форин аферс” оцењује да је погрешно везивати лош третман хришћана само за последња турбулентна дешавања у Сирији и Египту.

„Арапско пролеће можда јесте непосредан узрок најгорег насиља, али његови корени су много дубљи, а улози много већи него што би неко могао и да претпостави. Сведоци смо верског чишћења које ће се ускоро потврдити као историјска катастрофа за хришћане, али и за муслимане.”

Неки подаци говоре да је хришћанска популација на Блиском истоку почетком Првог светског рата износила петину укупног броја становника. Данас једва да је четири одсто.

Процењује се да је у региону остало око 13 милиона хришћана, али да је и тај број умањен због крвавих догађаја у Сирији и Египту, земљама са релативно великим хришћанским заједницама.

Демографи прогнозирају да уколико се овакав тренд настави за једну или две генерације на Блиском истоку неће бити значајног хришћанског присуства.

У Сирији је за мање од сто година забележен пад хришћанске популације са готово трећине 1920. на непуну десетину данас. Наруку им не иде ни подршка Асаду и његовој партији Баас која је уз све мане макар успевала да заузда радикални исламизам.

Наклоност према председнику хришћана, али и Курда и Друза, Асадови противници користе као алиби да их оптуже за колаборацију са режимом. Као последица, за протекле две године убијено је више хиљада хришћана, а стотине хиљада је расељено.

Слична динамика је на делу и у Египту који баштини најбројнију хришћанску заједницу на Блиском истоку од око десет милиона. Већина, међу којима и патријарх Коптске православне цркве, није крила да подржава збацивање председника Мурсија, блиског Муслиманској браћи. Та подршка их је скупо коштала јер је уследила крвава одмазда исламских фанатика.

Интензивна пропаганда која иде подруку са џихадистима успела је да протеклих година успешно поједностави узроке многих проблема у региону на борбу између хришћанства и ислама. Многи муслимани, па чак и они који не гаје симпатије према Ал Каиди, данас верују да су њихове комшије хришћани повезани са „крсташким” Западом као у случају Ирака или са „безбожним” тиранима и диктаторима као у Сирији и Египту.

Амерички дипломата Питер Галбрајт у ауторском чланку за „Лос Анђелес тајмс” пише да у тренутној поставци, где сиријска опозиција уопште не хаје за права верских мањина, исте те мањине доводе у питање пожељност одласка Асада.

„Они са разлогом стрепе од опозиције у чијим редовима су борци покрета Ал Нусра, повезаног са Ал Каидом.”

Уколико однос према мањинама буде настављен у овом смеру, то ће бити само још један од разлога зашто идеја Арапског пролећа није успела. Истребљивање хришћана са Блиског истока пре или касније ће се показати као катастрофа и за муслимане.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *