Хиландар је молитва која из пепела васкрсава…

Пише: Томислав Црнојевић

hilandar

Добро дошли у моје сеђање!

Томислав Црнојевић

Томислав Црнојевић

…Добро дошли у време које више не постоји!
…Добро дошли у Хиландар српске љубави и страдања!
…Добро дошли у небеско двориште, грешних Срба и честитих Србаља!
…Добро дошли у историју својих светих предака!
…Добро дошли на Савине ливаде, у Цркву Пресвете Богородице Мајке Божије и у крило иконе, преподобне, Одигитрије!
…Добро дошли у Свету српску земљу, чију су манастирску братију златне кочије одвезле у прошлост, у једно лепше, веселије и сретније доба – у којем ће, занавек, остати!

Отац Василије, Хиландарац и Војислав Билбија - „богочовек, срски“...    Отац Василије је био хиландарски епитроп 1979. године. Овај горостасни монах, оштрог погледа и бритке речи ушуњао се у свест светогорских ходочасника као омиљени лик из најлепше бајке. У онодобско време био је суштинска метафора Хиландара, јер му је епитропски положај налагао да буде веза између монашког света и мирјана, који из „немирног света“ долазе на поклоњење Светим Људима.     ...Није лако описати овај „библијски лик“ са строго испруженим кажипрстом којег, често, упире ка Божијој милости - а не ретко и указује на правац из којег би зло могло доћи!     Отац Василије беше Божији „искушеник“ у монашкој ризи који се и сам, често, ломатао кроз шикару претећих искушења – и као такав, увелико бивао искушење и за друге. Али о томе, неком другом приликом...     Уосталом, зар свако од нас у свом џепу не носи камен којег, у једном трену свог искушења, неразмишљајуће вади и о њега се спотиче?!     А шта рећи о горостасном „богочовеку“, Војиславу Билбији?!    ...Његов небески дух у овоземаљском телу у вечитом је трагању за људским спасењем. Ову моралну громаду људске човечности Господ је доделио српском народу – и нека је благословен дан и час те, бескрајне, Божије милости!    ...Срби, Христ је међу нама – само Га нико не препознаје!

Отац Василије, Хиландарац и Војислав Билбија – „богочовек, срски“…
Отац Василије је био хиландарски епитроп 1979. године. Овај горостасни монах, оштрог погледа и бритке речи ушуњао се у свест светогорских ходочасника као омиљени лик из најлепше бајке. У онодобско време био је суштинска метафора Хиландара, јер му је епитропски положај налагао да буде веза између монашког света и мирјана, који из „немирног света“ долазе на поклоњење Светим Људима.
…Није лако описати овај „библијски лик“ са строго испруженим кажипрстом којег, често, упире ка Божијој милости – а не ретко и указује на правац из којег би зло могло доћи!
Отац Василије беше Божији „искушеник“ у монашкој ризи који се и сам, често, ломатао кроз шикару претећих искушења – и као такав, увелико бивао искушење и за друге. Али о томе, неком другом приликом…
Уосталом, зар свако од нас у свом џепу не носи камен којег, у једном трену свог искушења, неразмишљајуће вади и о њега се спотиче?!
А шта рећи о горостасном „богочовеку“, Војиславу Билбији?!
…Његов небески дух у овоземаљском телу у вечитом је трагању за људским спасењем. Ову моралну громаду људске човечности Господ је доделио српском народу – и нека је благословен дан и час те, бескрајне, Божије милости!
…Срби, Христ је међу нама – само Га нико не препознаје!

Господе Боже, Оче наш, молим те за благослов и Твоје свето допуштење да напишем коју реч у славу времена којем сам сведочио, као „грешни раб“ Твој!
…Молим те да ме умилостивиш благодети Твоје да уз помоћ свог сећања, трајно, овековечим бар један тренутак хиландарске свакодневице – и тако од заборава спасем зрнце вечности којег ће сачувати написана реч! 
…И молим те да нам опростиш све грехове наше које смо чинили као људи, а не деца демона која се злом својим узносе!

Било је то давно, јако давно и предавно за један људски живот – у позно лето, године господње, 1997.
…Србија је те године живела неуротично под режимом свог квази-социјалистичког алајбега Слободана Милошевића. У Београду је изгорело „Југословенско драмско позориште“, а енглеска  краљевска породица убила своју принцезу Дијану – а онда то свету „продала“ као медијску атракцију под маском саобраћајне несеће у тунелу.
…Те године су Срби носили транспаренте на којима је писало: „Наша деца су гладна, а ваша?!“
…Сарајево је посетио сотона из Рима, Папа Јован Павле II, а у Београду су убијени генерал полиције Радован Стојичић Баџа и Зоран Тодоровић Кундак, генерални секретар ЈУЛ-а и како се по Београду гласно шапутало – љубавник Милошевићеве жене, Мирјане Марковић.

Хиландарска арсана, или манастирско пристаниште за бродиће који довозе туристе и ходочаснике из огреховљеног света. На овај свети педаљ нетакнуте историје искрцавају се душе којима је свет из којег долазе постао несношљив и тесан. На овом месту почињу стазе духа Светога, и овде се сва сакупљена грешност једног људског живота у прошлост закључава.    ...Онај ко овде, једном, својом ногом закорачи – духом својим заувек остаје!    ...Онај ко се једном на овом месту искрца, назад се исти више никад не враћа!    ...Онај ко је овде од ђавола утеко – душу је своју код господа спасио!    ...Онај ко се овде „сланом водом умио“ – крстио се заувек!!!

Хиландарска арсана, или манастирско пристаниште за бродиће који довозе туристе и ходочаснике из огреховљеног света. На овај свети педаљ нетакнуте историје искрцавају се душе којима је свет из којег долазе постао несношљив и тесан. На овом месту почињу стазе духа Светога, и овде се сва сакупљена грешност једног људског живота у прошлост закључава.
…Онај ко овде, једном, својом ногом закорачи – духом својим заувек остаје!
…Онај ко се једном на овом месту искрца, назад се исти више никад не враћа!
…Онај ко је овде од ђавола утеко – душу је своју код господа спасио!
…Онај ко се овде „сланом водом умио“ – крстио се заувек!!!

…То је и година по којој се памти Милошевићев „lexspecialis“, документ којим и званично признаје крађу гласова на локалним изборима – и година када су „црвени мундири“ комунистичког режима на „Бранковом мосту“ претукли студенте, јер су јавно протестовали против тог бруталног, изборног, лоповлука.
…Те је године кошаркашка репрезентација Србије постала европски првак на ЕП у Шпанији, под лажним именом „Југославије“, а земљотрес у Италији срушио је Базилику Светог Фрање Асишког, у Риму.
…Била је то година у којој је свако од нас писао своју историју. У Загребу се крстио Звонимир Фердинанд, најстарији син Карла фон Хабзбурга – а у Дрвару спаљено двадесетпет српских кућа. У Ирској је легализован развод брака, а у Шкотској клонирана овца Доли.

…У Кини је умро последњи вођа кинеске револуције, Денг Сјаопинг, а у Србији скинута петокрака са Скупштине Београда. Памтићемо ову годину и по томе што је Светосавска литија, на челу са патријархом Павлом, пробила кордон Милошевићевих чувара у панцирним „бундама“, у Коларчевој улици.
…У русвају тог, општег, безнађа моја душа је пошла на пут са надом да ће стићи у неки бољи свет и срести неке другачије људе, људе којима се може веровати бар онолико више колико црног под нокат стане.
…Верујући себи и љубећи промисао Божију, окренуо сам леђа световној архитектури „куле вавилонске“ и пошао у земљу испосника и мудраца – у једну потпуно другачију констелацију међуљудских односа у којој, лично, посредује дух Господњи.
…Пошао сам у нади да ћу срести чељад којој изговорена реч значи више од сваког, празног, голог интреса.
…И у вери да ћу се, најзад, срести са смислом свог живота.
Света Гора ме је чекала широм раширених руку!

Света Гора – монашка држава православних ревнитеља, светих људи и мудраца, пустињака, испосника, богобојазних и богоустрајних. Земља светаца и онеогреховљених грешника, комад „неба“ под којег свраћају и истински грешници, да  се покају и обоже – да пронађу себе и Господа спознају.      Хагион Орош – овоземаљски „бусен“ од камена, по којем ходочасте они који траже Бога на земљи и свеце међу људима. У овој, древној, постојбини шуме и камена која се налази на најисточнијем полуострву Халкидикија, прапостојне хелснске државе што израња из Егејског мора као спасоносни спруд – овде је живот стао пре 1051. годину – када је људском вољом, уз Божије допуштење, установљена монашка држава.    Ова Света земља, Атонска, својом површинском „кубикажом“ два и по пута је већа од кнежевине Лихтенштајн, а шест и по пута пространија од републике Сан Марино. Површински је већа и од Гренаде, Малдива и Малте, а приближно велика као Андора и Сејшели.     Али, за оне који не знају – величина Свете Горе не мери се њеном површином у километрима, већ духовним ваздигнућем у чистим људским душама. То најбоље знају они који су по урвинама атонским и отшелничким стазама тражили свој смисао, бар, једном у животу...

Света Гора – монашка држава православних ревнитеља, светих људи и мудраца, пустињака, испосника, богобојазних и богоустрајних. Земља светаца и онеогреховљених грешника, комад „неба“ под којег свраћају и истински грешници, да се покају и обоже – да пронађу себе и Господа спознају.
Хагион Орош – овоземаљски „бусен“ од камена, по којем ходочасте они који траже Бога на земљи и свеце међу људима. У овој, древној, постојбини шуме и камена која се налази на најисточнијем полуострву Халкидикија, прапостојне хелснске државе што израња из Егејског мора као спасоносни спруд – овде је живот стао пре 1051. годину – када је људском вољом, уз Божије допуштење, установљена монашка држава.
Ова Света земља, Атонска, својом површинском „кубикажом“ два и по пута је већа од кнежевине Лихтенштајн, а шест и по пута пространија од републике Сан Марино. Површински је већа и од Гренаде, Малдива и Малте, а приближно велика као Андора и Сејшели.
Али, за оне који не знају – величина Свете Горе не мери се њеном површином у километрима, већ духовним ваздигнућем у чистим људским душама. То најбоље знају они који су по урвинама атонским и отшелничким стазама тражили свој смисао, бар, једном у животу…

* * *
Позно лето је те године, невољно, скидало своју белу кошуљу од маслачковог ткања а јесен, лењо, на себе навлачила кишну кабаницу која је дуго стајала обешена о светогорски чивилук. Лепо време на Атосу ове је године потрајало дуго, и томе се највише радовало грожђе у манастирском винограду. Винова лоза иште много сунца да би вино, касније, одисало миомирисним нектаром божијег милосрђа.

…Радовали су се сунцу и сви атонски зрикавци чија је мелодија личила на црквени акатист – на узвишену химну благодарности, која се „свирала“ сваком путнику, намернику, који би се нашао на том покајничком путу светогорске стазе између морске обале и хиландарског конака.
…И док су монаси по манастирским црквама појали акатист пресветој Богородици, светогорски цврчци су своје певаније даривали свима онима који су смисао свог живота тражили по врлетима „Хагион Орош“.

…Тумарао сам тим путем божије спознаје у нека давна времена, ишчезла још пре неких седамнаест година. И сећам се, када сам први пут крочио ногом на камено тло ове свете земље, осећао сам се као Нил Армстронг који је први ступио на месечев песак. Био је то мали корак за моје тело, а бескрајно велики за душу које је то тело у себи носило.

...Овако се некада путовало од Јерисоса до хиландарског пристаништа. Ако се добро сећам, ово је барка капетана Никоса који се, у међувремену, преселио у неки „бољи свет“, крајем прошлог века. Данас, оне који траже Бога на земљи по пустињи светогорске прашине, превозе брзи глисери. И, у њима се возе неки други људи са истим оним надама које су нам свима биле исте.    ...А ја, у дубини своје душе, верујем да се тиме изгубила она магија споре пловидбе која нам је нудила више времена за машту и уживање у чарима, чудесног, ишчекивања скривених тајни сачуваних векова.    ...Не знам да ли је капетан Костас, дугогодишњи пријатељ блаженопочившег капетана Никоса још жив. Свако од њих је био капетан своје свете „дереглије“, са којом су пребацивали људе с једне на другу обалу живота о којој је свако од нас по некад сањао. Ако је жив – нека га Господ још дуже поживи у здрављу и радости!    ...А капетану Никосу, нека је лака Света земља – и нека вечно живи у мислима оних који га се сећају!     ...И, нека добри духови Егеја његове сени вечно милују – амин!!!

…Овако се некада путовало од Јерисоса до хиландарског пристаништа. Ако се добро сећам, ово је барка капетана Никоса који се, у међувремену, преселио у неки „бољи свет“, крајем прошлог века. Данас, оне који траже Бога на земљи по пустињи светогорске прашине, превозе брзи глисери. И, у њима се возе неки други људи са истим оним надама које су нам свима биле исте.
…А ја, у дубини своје душе, верујем да се тиме изгубила она магија споре пловидбе која нам је нудила више времена за машту и уживање у чарима, чудесног, ишчекивања скривених тајни сачуваних векова.
…Не знам да ли је капетан Костас, дугогодишњи пријатељ блаженопочившег капетана Никоса још жив. Свако од њих је био капетан своје свете „дереглије“, са којом су пребацивали људе с једне на другу обалу живота о којој је свако од нас по некад сањао. Ако је жив – нека га Господ још дуже поживи у здрављу и радости!
…А капетану Никосу, нека је лака Света земља – и нека вечно живи у мислима оних који га се сећају!
…И, нека добри духови Егеја његове сени вечно милују – амин!!!

…А могуће је да сам се осећао, чак, и узвишеније од тог несретног астронаута, јер све више се прича о томе како Американци никада нису били на Месецу. У том случају, Армстронгово усхиђење и радост, мојим емоцијама нису могли допрети ни до клолена. Јер, ја могу да претпоставим колико је несрећна душа која саучествује у лажи, али космонаут Нил никада неће моћи да схвати шта значи ходати по „бусену“ Свете Горе – јер, вероватно, за њу никад није ни чуо! (Уосталом, свима нам је добро позната америчка „научна“ ароганција, која барата морем чињеница а форсира незнање.)

…Искрцавши се са мале дереглије, капетана Костаса, чији је бродић охоло пркосио мирним таласима и помахниталом сунцу, све време пута од Јерисоса до хиландарске арсане, стигох у земљу својих духовних предака опхрван неким чудесним бунилом. На присаништу нас је дочекао млади монах у црној мантији, звао се – Гаврило. Стајао је поред неког белог џипа у којег смо товарили своје торбе и нужни пртљаг. Већ на првом кораку Господ је, нама, размаженим мирјанима, изашао у сусрет да не вучемо свој багаж по овом горопадном сунцу и ужареном камену који је из себе исијавао још већу топлину. Три километра до Хиландара нису мало по овој, пакленој, врућини која нас је тако величанствено дочекала уз распевани хор безброј распомамљених зрикаваца.
…Данас, после толико година, тешко разабирем стварност која ме је у тим тренуцима сналазила. Ипак, упркос томе, одговорно тврдим да са ове временске дистанце боље сагледавам оне тренутке којих тада нисам био ни свестан. Видим себе опчињеног призором који се простирао пред мојим очима; и тек сада поимам сву ону збуњеност кроз коју сам тада пролазио. Али, боље да ову причу наставим у форми приповедања као да ми се све то овог момента дешава.

Савине ливаде и пирг краља Милутина – ова висока кула стражара подигнута је с циљем да Хиландар брани од разбојника и гусара. Стара сведочанства кажу да је краљ Милутин, још, 1302. године Хиландару издао оснивачку повељу, на захтев ондашњег игумана Киријака. Ова хрисовуља написана је на пергаменту и оверена позлаћеним печатом.     ...Сачувана је у оригиналу и кажу да се налази у збирци принца Павла Карађорђевића, на Колумбија универзитету у Нјујорку.    ...Нисам меродаван да „судим“, али питам – шта ће тамо?!!

Савине ливаде и пирг краља Милутина – ова висока кула стражара подигнута је с циљем да Хиландар брани од разбојника и гусара. Стара сведочанства кажу да је краљ Милутин, још, 1302. године Хиландару издао оснивачку повељу, на захтев ондашњег игумана Киријака. Ова хрисовуља написана је на пергаменту и оверена позлаћеним печатом.
…Сачувана је у оригиналу и кажу да се налази у збирци принца Павла Карађорђевића, на Колумбија универзитету у Нјујорку.
…Нисам меродаван да „судим“, али питам – шта ће тамо?!!

Гегамо се с ноге на ногу, уморни од пута, нас двадесет и један богохулственик, који смо „преко ноћи“ решили да се помиримо с Богом и потражимо излаз из свако својег мрака. Испред нас је монах средовечних година, строгог погледа и војнички озбиљног лица, а душе меке ко памук – отац Василије, епитроп Хиландарски, монах који је по свом послушању задужен за контакт са спољним светом. Светом оних који слабашно пропитују себе и, наивно, верују како су својом бахатом свакодневицом одавно проникли у све тајне својих заблуда.
…Осврћем се дискретно и потајно штипам по телу – проверавам, да ли сањам?!!
…Или, не дај Боже, да нисам можда већ умро?!
…Да ли је могуће да сада ходам по истим оним стопама којима је и Свети Сава ходио?!
…Да ли је могуће да сам се вратио векове уназад, и сваког часа очекујем да се Свети Симеон пред нама појави!

У магновењу чујем оца Василија како говори: „…Сви Срби су Хиландарци, само они то, јадни, не знају! Прави Хиландарац види и најмањи жижак вере у оку сваког божијег чељадета. Али, Срби су данас, на жалост, на великој странпутици божијег отпадништва – а, безбожни Запад у то је умешао своје крваве руке!“

Фреска Светог Симеона Мироточивог (оца Светог Саве) уклесана у камену стену, на врисак до Хиландара. Хоћу рећи – овде викнеш, а у манастиру те чују! ...Лик овог светитеља 17 година је клесао отац Војислав Билбија, 17 година је духотворио и каменописао ову Божију благодетељ коју је могуће опипати прстима, очима видети и својим духом помиловати. ...Неко је рекао да „...Свети отац Војислав Билбија маестрално ваја, слика, резбари, деље дрво и клеше камен, кује злато и сребро, и све што рукама дотакне претвара у лепоту која спашава свет.“ ...А монаси који га познају и који су имали среће да с њим богослужбују и да се уз њега небоузносе, ову мисао оцеловљују. Они кажу да „...он док ствара и својим рукама „боготвори“ – овом свету не припада!“ ...После ових речи, свако слово је сувишно – и душа, једино, иште да се том „српском богочовеку“ поклони!

Фреска Светог Симеона Мироточивог (оца Светог Саве) уклесана у камену стену, на врисак до Хиландара. Хоћу рећи – овде викнеш, а у манастиру те чују!
…Лик овог светитеља 17 година је клесао отац Војислав Билбија, 17 година је духотворио и каменописао ову Божију благодетељ коју је могуће опипати прстима, очима видети и својим духом помиловати.
…Неко је рекао да „…Свети отац Војислав Билбија маестрално ваја, слика, резбари, деље дрво и клеше камен, кује злато и сребро, и све што рукама дотакне претвара у лепоту која спашава свет.“
…А монаси који га познају и који су имали среће да с њим богослужбују и да се уз њега небоузносе, ову мисао оцеловљују. Они кажу да „…он док ствара и својим рукама „боготвори“ – овом свету не припада!“
…После ових речи, свако слово је сувишно – и душа, једино, иште да се том „српском богочовеку“ поклони!

…Монахове речи које се у свако наше ухо забијају као чиоде, повремено прекида пустињско ћутање и тупи звук камења који шкрипи под ногама. А симфонија зрикаваца отрежњује нам свест и помаже у томе да живот, који траје, осетимо под прстима и не посумњамо у то да смо, већ, мртви.
„…Ми Срби смо верујући народ, али имамо ту несрећу да смо лењи у мишљењу – наставља свој светоотачки монолог монах Василије – Више волимо кад други мисле за нас, зато нам је живот и обесмишљен – до јаука! Препустили смо га у руке својим одабраним демонима, у вери да ће нас они извести на Божји пут. А они нас све више распињу на крст своје безочне срамоте и малоумне идеологије.
…Еејјј, брееее, од Србина су направили комунисту!!!“

…Међу присутнима, мук – сви смо се претворили у једно ухо. Била је ово наша прва лекција из умећа „слушања“. Јер, ми дођоши из овог распусног света више смо вични празнословљу и лапрдању, него врлини ђутања и слушања. Сада нам се пружила јединствена прилика да ту спознају својих заблуда, најзад, приведемо к свести. И заиста, нико из ове нестварне поворке која је милела кораком пужа по ужареном камењу није упадао у реч нашем преосвештеном предводнику у дугој, црној, мантији.
…Убитачна јара и по који цвркут птице, савршеним потезом небеске руке, употпуњавали су овај фасцинирајући призор. И тој колони уморних људи, коју је само Господ Бог могао да окупи, дато је да овим сећањем буде записана у вечности.
…Додуше, многе више и не памтим, тек по неки лик израња из дубине мог сећања и сведочи о томе да све ово што пишем нисам измислио ни сањао.

 Хиландар – „Орлово гнездо“, како га је назвала једна страна новинарка.     ...На овом месту се завршава сваки туристички штрапац, сваки залудни пут и сваки изгубљени траг оних који се траже под овом капом небеском.    ...На овом се месту смењују „временске изохипсе“, овде се прошлост прожима са вечношћу. На овој стопи, ове пресвете калдрме, српско се семе запатило у корену – и на овом га је месту Господ благословио!    ...Ово је међа између сна и јаве, на којој се очи први пут љубе с историјом Срба обневиделом од жртве, страдања и поноса. Овде је крај сваког српског пута и почетак стазе која води у рај.    ...Одавде „повратка“ нема! На овом се месту остаје заувек – па, чак, и онда кад занавек одеш!

Хиландар – „Орлово гнездо“, како га је назвала једна страна новинарка.
…На овом месту се завршава сваки туристички штрапац, сваки залудни пут и сваки изгубљени траг оних који се траже под овом капом небеском.
…На овом се месту смењују „временске изохипсе“, овде се прошлост прожима са вечношћу. На овој стопи, ове пресвете калдрме, српско се семе запатило у корену – и на овом га је месту Господ благословио!
…Ово је међа између сна и јаве, на којој се очи први пут љубе с историјом Срба обневиделом од жртве, страдања и поноса. Овде је крај сваког српског пута и почетак стазе која води у рај.
…Одавде „повратка“ нема! На овом се месту остаје заувек – па, чак, и онда кад занавек одеш!

…Памтим једног плавокосог момка којем ово није био први долазак на Свету Гору. Упознали смо се, још, у манастиру Светог Стефана у Сланцима, том светом хиландарском метоху са обода Београда. Он је свима несебично делио савете, како се треба владти и понашати овде на овој гори испосника и мудраца, светих и отшелних, богобојазних и подвижних рабова Господњих.
…И памтим једног Бојана, младића дуге рашчупане косе, испоснички мршавог, којем сам највише запамтио тугу у очима коју је невешто скривао. Био је шкрт на речима и није много говорио о себи. Личио ми је на гитаристу неког панкерског бенда који је пошао на Хиландар по божији благослов за свој будући наступ. Наравно, то је била само моја глупа предрасуда коју сам, услед недостатних чињеница, изградио о њему у својој ирационалној фикцији.
…Уосталом, предрасуде су увек шашаве и глупе – зато се тако и зову!
…Нисам тада могао ни да слутим, а још мање да знам – да ћу овом младом створењу бити један од сведока на његовом животном путу којег је чврсто решио узети у своје руке.
…Нисам ни сањати могао да је овај млади човек кренуо на ову светогорску Светињу с картом у једном правцу.
…О овом дечаку, са именом Бојан, тек ћу писати – касније!

Игуман Хиландара, архимандрит Мојсије у оновремско доба...    ...А „оновремска доба“ срцу су увек, некако, милија. У њима људи имају неку посебну драж, њихово срце људскије куца, њихово лице добронамерније зрачи, њихова реч честитије одзвања.     ...У „оновремско доба“ лепше је свраћати него живети „данас“, и дреждати на раскршћу лицемерне будућности која сем лажи и подлих обећања нема баш ништа људско у себи.    Игуман Мојсије провео је у Хиландару 44 године, а 18 година настојатељевао Светом царском лавром – хиландарском Светињом и њеном испосничком братијом.    ...Иако се упокојио пре четири године, још увек га видим као стоји поред врата манастирске трпезарије и свако гладно тело благосиља.    ...И чујем га како гласно у молитви ћути и тропрстјем својим окајава наш грех – „...у име Сина, Оца, Светог Духа и Амин!“

Игуман Хиландара, архимандрит Мојсије у оновремско доба…
…А „оновремска доба“ срцу су увек, некако, милија. У њима људи имају неку посебну драж, њихово срце људскије куца, њихово лице добронамерније зрачи, њихова реч честитије одзвања.
…У „оновремско доба“ лепше је свраћати него живети „данас“, и дреждати на раскршћу лицемерне будућности која сем лажи и подлих обећања нема баш ништа људско у себи.
Игуман Мојсије провео је у Хиландару 44 године, а 18 година настојатељевао Светом царском лавром – хиландарском Светињом и њеном испосничком братијом.
…Иако се упокојио пре четири године, још увек га видим као стоји поред врата манастирске трпезарије и свако гладно тело благосиља.
…И чујем га како гласно у молитви ћути и тропрстјем својим окајава наш грех – „…у име Сина, Оца, Светог Духа и Амин!“

„…Људи не знају да су најбогатији они Срби који су православље посисали у млеку својих мама!“ Глас оца Василија још једном је загрмео изнад наших погнутих глава.
„…Новопечени Срби, с комунистичким погледом на свет, претворили су Србију у савремену кланицу српског народа. Сваке године нам нестаје по један Шабац. Два Аранђеловца губимо, годишње. Умре више Срба него што се роди, а бројка је страшна! Прошле је године помрло 36.000 људи више него што се родило. Чак је и у Војводини већи морталитет од наталитета – 17.000 људи нестане за годину дана. Србија данас нема ни једно и по дете по глави становника. Али, зато, медицински Франкенштајни у три смене раде. Само гинеколог на адреси Гепратове 10. обавио је 46.000 абортуса у својој „медицинској пракси“!

…Ееејј, Србијооо, шта смо дочекали – да су Срби Србима егзекутори?!!“

Сви смо ћутали ко одузети!
…А, и шта би друго?!

Тишина и ћутање најбољи су лек за стид који човек не може да сакрије. Грешне душе у нама тражиле су пут ка својем исцелењу, зато смо се и сакупили на овом светом месту – да безбожност своју бар једном сузом умијемо. Срамити се због властитог греха, то и није нека духовна ревност. То се подразумева у свету честитих људи. Али, осећати стид за туђе непочинство – то је, већ, подвижништво достојно да Господ нашу црвоточност примети!
…Јесмо ли се икада стидели за друге?!
…Онај ко није – на Бога се, јадник, набацује камењем!

Монах Василије је, негде, на пола пута подигао своју крупну руку и дубоким гласом запарао ваздух: „…Ово су Савине ливаде! А она кула коју видите, то је пирг краља Милутина! Подигао га је наш краљ, Стефан Урош II Милутин Немањић, још давне 1302. године. Зли језици причају да се на кулу попела царица Јелена, жена цара Душана, да би са њеног врха видела Хиландар. То није истина!
…Зли језици лажу!
…Зато се и зову – зли језици!“

Уморни од пута и летње жеге неки од нас би, повремено, подизали поглед са својих прашњавих ципела. У свима нама напрасно је јењавао доживљај спољашњег света из којег смо управо стизали. Али, немогуће је било, у једном даху, заборавити свет којег смо тек мало пре оставили иза својих леђа. Световни живот копрцао се у нама као дивљи лосос уловљен на удицу. Ући у свет клирика ни мало није једноставно. Уосталом, то се и не може у једном тренутку – то је процес! За тако нешто потребно је време, неизбежна је и нужна адаптација свести.

Неко из групе је питао шта би, ми који долазимо, требали поклонити Хиландару и монасима?! Шта је Хиландару најпотзребније у овом тренутку?
…Горостасни монах Василије „Громовник“, којем је у међувремену неко од нас већ успео пришити додатно име, у трену се брецнуо као да га је неко бичем оплео по лицу. 
„…Шта то причаш, брате?!! Ми, овде на Хиландару, имамо све што нам је потребно – и више од тога! Нико од вас ништа не тражи. Поклони и новац нису од овога света. Од вас се тражи само да се „отрезните“! Од вас се тражи да, најзад, прогледате својим очима! Хиландар од вас тражи да предузмете нешто тамо где Он није присутан! По Београду и читавој Србији хара вам „Харе Кришна“ – шта сте предузели по том питању?!!
…Ми смо народ који, само, много прича. А у превише речи, пуно је празмих мисли! Ми смо мајстори празнословља, љубитељи бајки! Када би Срби мање причали – више би посла обавили! И више би користи од тога имали – у сваком случају, било би мање штете!“

…Не знам како су други преживљавали оштрину језика оца Василија, али мени се она веома допала. Уосталом, ја сам правог монаха увек и замишљао као „Божијег ратника“, а не само као бирократизованог чувара црквене имовине. На крају крајева, људи су се брзо раскравили и није било дилеме – овај громадни монах свима је брзо прирасо за срце.
…А што се тиче тог измишљеног, додатног, имена – „Громовник“, у потпуности је одговарао оцу Василију у свим сегментима његове личности. И као карактерна особина, а ништа мање и као визуелни опис његове стаситости. Додуше, у почетку сам заиста и мислио да се тако зове, а када сам сазнао да се то неко само шали, просто сам био разочаран.
…„Василије Громовник“ – баш би му лепо стајало!

…Потонувши у мисли нисам ни приметио да смо се већ, увелико, приближили хиландарској Светињи. Погледа упртог у земљу, на моменте сам ослушкивао благи жамор гласова око себе. Тихе речи су се преплитале са гласним ехом корака што је допирао из усијане прашине каменог пута и „цвркутом“ зрикаваца из спржене траве. Прожео ме осећај као да нам се свима плете џемпер судбине, којег ћемо навући на себе оног тренутка чим прођемо хиландарску капију – и нисам се преварио!
У часу док сам опчињено стајао пред тим, својим, хиландарским сном, пред вратима раја која ми се тако благословено отварају, јасно сам видео себе како улазим у бескрајну Божију молитву.
…Али, ни у најружнијем сну нисам могао помислити да ће она, само, седам година касније васкрсавати из пепела…

…Христос васкрсе!!!

Франкфурт; на Васкршњи уторак, 22. април. 2014.




2 коментара

  1. bdorotej

    Свака част .Управо овако се осећа свако ко је био на Хиландару ( бар моји другари и моја маленкост).“ Сви Срби су Хиландарци,само они то јадни не знају“.

  2. jasminka simovic

    Тражила сам текстове о брату Василијуи срећом набасах на Ваш.Хвала на добром и поучном тексту!Што се мог односа према Хиландару и његовим чудима тиче-прочитајте текст на нету *Хиландарска лоза умножила Симовиће* и све ће вам бити јасно.Сваку срећу и радост!Јасна

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *