Хеликоптер, трагедија и Блерови ђаци

Пише: Јово Бакић

Политичко-медијска манипулација доведена је до врхунца

Surcin-udes-helikoptera-Mi-17-aleksandar-vucic-bratislav-gasic-zlatibor-loncar

Када је пре скоро месец дана војни хеликоптер пао, председник владе је из чиста мира поручио да неће дати министре Гашића и Лончара. У то време нико ову двојицу није ни критиковао, па је било нејасно ни ко му их тражи ни зашто их не да. Но, пре неки дан је Више јавно тужилаштво на основу извештаја Комисије за основно испитивање удеса недвосмислено окривило пилотe за пад хеликоптера и трагичан губитак живота седморо људи, а штампа је то пренела на насловним страницама. Потом је већ сутрадан председник владе казао да пилоти нису криви, већ да су хероји. Тиме је политичко-медијска манипулација доведена до врхунца.

Очевидно Александар Вучић себе сматра врховним судијом који је себи приграбио право да пресуђује и пре и након извештаја који је написала за то задужена комисија. Тако лична воља или самовоља председника владе поткопава рад и углед институција. Зашто, наиме, оне постоје, ако им се с највишег места унапред каже ко не сме бити оглашен одговорним, док након објављеног извештаја председник владе јавно саопшти да онога на којега је у извештају сваљена одговорност он сматра херојем?

Но, не ради се овде само о поткопавању институција и последичном урушавању сваке предвидљивости и сигурности у земљи, што само по себи доноси катастрофалне друштвене последице, већ се ради и о ужасном лицемерју, застрашујућем неморалу и потпуној политичкој неодговорности носилаца највиших јавних функција. Наиме, у извештају Комисије јасно стоји да је пилот летео према ВМА, али да је из контроле лета, противно његовој више пута недвосмислено израженој вољи, преусмерен на Аеродром „Никола Тесла”.

Без одговора надлежних остаје једанаест реторских питања. Прво, зашто је контрола лета захтевала од посаде да промени план лета, упркос чињеници да је у вишим деловима града магла ређа но у нижим? Друго, како је Kомисија успела да одговорност свали на посаду, ако је јасно да је посада натерана да промени место слетања упркос њеном јасно израженом противљењу? Треће, да ли је контрола лета трпела политички притисак под којим је поклекла и посади наложила промену места слетања? Четврто, зар није логичније да болесно дете слети директно на ВМА, где му се може сместа указати помоћ, неголи да прво иде на аеродром, па да се онда вози до болнице? Пето, да ли су министар одбране Гашић и министар здравства Лончар, као вредни ђаци Александра Вучића и Тонија Блера, желели да с новинарима (који знаковито ћуте) сачекају бебу на аеродрому у циљу добијања политичких поена? Шесто, зашто министар одбране Гашић није прво позвао начелника Генералштаба, већ је овај накнадно сазнао за акцију пошто је она већ увелико била у току? Седмо, зашто је председник владе пре но што је Комисија и формирана изузео од одговорности поменуте министре? Осмо, да ли је на тај начин на будућу Комисију извршен политички притисак, пошто јој је јасно предочено какви су закључци неприхватљиви? Девето, због чега председник владе не прихвата налаз Комисије? Десето, зашто штампа учествује у неморалној политичкој игри председника владе? Једанаесто, како овакве манипулације доживљавају породице трагично настрадалих људи?

Одговоре на ова питања јавност лако може докучити, под условом да је добро обавештена, а то је под великим знаком питања. Наиме, један број читалаца новина чита само наслове, док текст испод наслова остане углавном непрочитан. У овом случају наслови новина упућивали су на погрешан траг, јер су у значајној мери противречили садржају самог текста, тј. извештаја. Наравно, у томе су штампи „помогли” Више јавно тужилаштво и Комисија, јер су сами донели нелогичан закључак. Њима је било довољно то што је у крви пилота нађено 0,68 промила алкохола како би га прогласили одговорним, док им није био важан разговор између њега и контроле лета, иако овај разговор с пилота уклања примарну одговорност и указује на кривицу других лица.

Ово је најновији пример очајног стања у институцијама државе и друштва. У највећој је мери последица ауторитарног и неодговорног понашања председника владе и његових личних министара. Но, додатно се све погоршава услед рђавог угледа већине опозиционих првака и последичне немоћи опозиције. Ако се оваква ситуација жели превазићи, онда је неопходно да се грађани прену из летаргије и престану са самосажаљењем. Потребно је одлучно делање, раскринкавање политичких лагарија на сваком месту, грађанско самоорганизовање, стварање узајамног грађанског поверења и солидарности, те оснивање нових покрета и странака у циљу темељите промене политичког система као једног од главних извора очајног стања.

Доцент на Филозофском факултету у Београду

Јово Бакић

 

Политика




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *