Галиција је незнатан део „Украјине”, а све остало је Русија – бивша и будућа

Путин је изабрао мач: са 2014-ом годином је стартовао руски марш – немојте нам стајати на путу…

putin

Русија плаћа рачуне из 1991. године – безумне, катастрофалне. Али, то је и добро, чак одлично. Јер, да Сједињене Државе нису покушале у фебруару да одвоје Украјину од Русије, не би било Крима и руског пролећа, не би било санкција и глобалне конфронтације с англосаксонским глобализаторима

Путин је прихватио изазов. Русија, самим тим, није изабрала мир, већ мач.Зато што би предаја Украјине значила издају, одрицање од руске историје и руске будућности

После Путиновог повратка у Кремљ, политика обуздавања Русије нагло се интензивиралаали је он могао да се размотава постепено, полако. Иако се Путин није само бранио – напротив, он је ишао у контранападе, од Сноудена до СиријеРусија свеједно није планирала да пређе на глобални контранапад

Фебруарски преврат у Кијеву довео је ситуацију до усијања, после њега је постало јасно да САД прелазе у напад на Русију на нашој земљи. Борбу више није било могуће избећии Путин је на Криму прешао Рубикон

Ниво поверења народа у Путина омогућава му да спроведе било какве репресије према делу елите који се противи променамаштавише, жестоке мере сви ће само поздравити

         Пише: Петар Акопов

         Истиче година о којој чак не треба ни говорити да је историјска. То ионако сви разумеју. Али, пре њеног краја, пошто је финансијска паника била захватила део друштва, важно је напоменути у чему је главни значај 2014.

         Пре годину дана, у колумни „Срећна нова 2014!”, написао сам да је последњи пут 14-та година у Русији била мирна пре шест векова. Надањима да се „проклетство 14-их година” неће наставити није било суђено да се остваре – почео је рат у Украјини.

         То је наш рат. Малорусија и Новоросија нису просто историјске руске земље, оне и јесу Русија.

         Галиција, која је напустила руски свет пре седам векова, чини незнатан део „Украјине”, а све остало је Русија, бивша и будућа.

         Ми плаћамо рачуне из 1991. године – безумне, катастрофалне. Тачније – нас приморавају, терају нас да их плаћамо.

         Али, то је и добро, чак одлично. Зато што, да Сједињене Државе нису покушале у фебруару да одвоје Украјину од Русије, не би било Крима и руског пролећа, не би било санкција и глобалне конфронтације с англосаксонским глобализаторима.

         Покушај отмице Украјине није оставио Русији избор – Путин је урадио оно што би на његовом месту требало да уради сваки прави руски владар који би се нашао у ситуацији када нема повлачења, „иза нас је Москва”.

         Он је прихватио изазов – и самим тим Русија није изабрала мир, већ мач. Зато што би предаја Украјине значила издају, одрицање од руске историје и руске будућности.

         И пре фебруара (у Кијеву) било је јасно да је сукоб са САД неизбежан – после Путиновог повратка у Кремљ, политика обуздавања Русије нагло се интензивирала – али је он могао да се размотава постепено, полако. Иако се Путин није само бранио – напротив, он је ишао у контранападе, од Сноудена до Сирије – Русија свеједно није планирала да пређе на глобални контранапад.

         Председник је одлично схватао да прво треба да изградимо широку коалицију, да постанемо јачи и самосталнији – али је исто тако схватао да ће Сједињене Државе само повећавати притисак.

         Фебруарски преврат у Кијеву довео је ситуацију до усијања, после њега је постало јасно да САД прелазе у напад на Русију на нашој земљи. Борбу више није било могуће избећи – и Путин је на Криму прешао Рубикон.

         Да ли је Путин био свестан да су елите слабе, а привреда зависна од Запада? Наравно. Али, огромна енергија руског патриотизма, која се ослободила као последица руског пролећа, способна је да помери планине. То је сила која вишеструко повећава Путинове могућности унутар земље.

         У 2014. он их практично није користио – зато што су сва пажња и снаге биле сконцентрисане на спољни фронт, на сукоб са САД, на придобијање Европе, на Кину и, најважније, на изградњу конструкција новог, постамеричког светског поретка, од финансијских до геополитичких.

         Удар по националној валути, који је допуштен крајем године услед пада цене нафте, не треба да чуди – било би чудо да у трајућем глобалном рату Сједињене Државе не користе своје најјаче, финансијско, оружје.

         Русија није имала могућности да се заштити од њега – зато што смо ми на глобалном финансијском тржишту били уписани као поље за игру западног спекулативног капитала. Део наших олигарха који нису до краја национализовани такође се фактички појављује у улози пете колоне, износећи капитал у иностранство.

         Наравно, штета је што власт није успела да спроведе деофшоризацију привреде и ојача национални финансијски систем пре почетка конфликта – али ће се зато од сада све одвијати брзим темпом и неповратно.

         Исти такав процес ће почети и са „елитом” – меки облици њене национализације, које Путин уводи у последње три године, замениће тврди, мобилизациони налажу насушну неопходност формирања радног, одговорног и национално оријентисаног управљачког сталежа.

         Путин започиње револуцију одозго – градећи номенклатуру, терајући је да истовремено буде и ближе народу, и да преузима на себе одговорност за одлуке које доноси.

         Алтернативе једноставно нема – зато што покушаји да се у Русији направо социјална револуција, који ће уследити од стране национал-издајника, могу бити успешни само уколико нова кадровска политика не доведе до приметног оздрављења чиновничког сталежа.

         И то свих нивоа – од општинског, који захваљујући законима донетим ове године коначно почиње да се уклапа јединствену вертикалу власти, до федералног.

         Путинов позив, да свако ко је спреман да преузме одговорност буде ангажован у реализацији планова развоја Русије и њених региона, тиче се не само односа власти и друштва – у том је и захтев да се обнови сама власт Русије.

         Ниво поверења народа у Путина омогућава му да спроведе било какве репресије према делу елите који се противи реформама – штавише, жестоке мере сви ће само поздравити.

         Али, Путин не жели да квари механизам који ради (макар он функционисао уз одређене проблеме – ипак га је он створио практично од нуле после парализе 90-тих) – он жели да му упумпа свежу крв и излечи оне који су способни да се мењају.

         То није питање односа Путина и елита – то је питање стварања класе команданата, која ће бити способна да води земљу напред у предстојећим годинама, када ће у условима жестоког геополитичког конфликта бити потребно суштински повећати квалитет државне управе и елиминише терен за распиривање негативног односа према власти.

         Зато што улог није судбина елите – већ судбина земље. Битку за будућност Русије прихватио је Путин, прихватио је народ – „елите” не смеју да им сметају да учине оно што је потребно за јачање и развој земље.

         Зато – да није било преврата у Украјини – требало га је измислити. Зато што „док гром не удари” (мужик се не прекрсти), зато што (Руси)„дуго упрежу” (али потом брзо возе), зато што (се нема више куда одступати) „јер иза нас Москва”. А кад су се већ одлучили, нема те силе која би могла да заустави кретање.

         Са 2014-ом је стартовао руски марш. Немојте нам стајати на путу.

 

Извор: Факти




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *