Франковачка идеологија од Анте Старчевића до данас

Од самог настанка па до данас, иза свих дезинтеграција Српства стоји, као основ, идеологија Анте Старчевића и његових наследника, франковаца.

Франковачка идеологија најача је на Балкану, јача од комунистичке, макар комунисти мислили обрнуто. Хрватски комунисти су били углавном интимно франковци, као што су Иван Стево Крајачић, Андрија Хебранг, Аугуст Цесарец, Владимир Бакарић и тзв. левичар Мирослав Крлежа, чији је фрaнковлук први уочио Станислав Винавер 1924. године. У разговорима са Павелићем током рата у Загребу, Крлежа је говорио о „Анти Старчевићу као „лучоноши у хрватској ноћи“, а Павелић му је узвратио комплиментом: „Господине Крлежа, Ви се никада нисте огријешили о хрватство“.

Анте Старчевић, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач је непомирљиве и милитантне Странке права 1861. године. Ова странка је првобитно лажно деловала против Беча и Будима, а и тада и данас против Београда. Старчевић је рођен у Лици од оца Хрвата и мајке која је, барем до удаје, била Српкиња. По њему, Срби у Хрватској су православни Хрвати, босански муслимани исламски Хрвати, Словенци су алпски Хрвати; у Шумадији живе чисти Хрвати; Хрват Милош Обилић убио је на Косову султана Мурата, писао је „прејасна херватска династија Немањићах“.

Он је имао снажан утицај на хрватску омладину у другој половини 19. века, a има је и данас. Његове главне пароле јесу „Хрватска Хрватима“, „Слободна, уједињена и независна Хрватска“, „Бог и Хрвати“; „Ни с Бечом, ни с Пештом, већ са јединим законитим хрватским краљем“. Писао је „У Хрватској се не признаје никаква српска народност ни српско име“, „Хрвати се имаду бринути само за себе, словенство их се не тиче“. (Његови наследници избацили су следеће пароле о Србима којих је било два милиона у Хрватској и Босни: „Бјежте псине преко Дрине“ и „Или преко Дрине или у Дрину“). Анте Старчевић је писао „Срби су влашка накот зрела за сјекиру“. Реч Србин, по њему значи роб, „док је хрватско име најлепше“. Овим је основан хрватски расизам, први видљиви у Европи. Антун Густав Матош који је у Београду живео десетак лета и остао франковац, створио је 1908. године прву фашистичку легију у Европи да се бори против Срба за време анексионе кризе у Босни и Херцеговини.

Пошто је видео да је Хрватска у потпуно нејасним границама од Велебита до Земуна после 1868. године, Старчевић је побегао у историју, презирао је Грке који су, по њему упропастили друге народе. Писце је називао неозбиљним беспослицама, обожовао је Турке у Босни: „Прави Турчин нема великих личних потреба зато је његова унутрашња снага велика.“ За своје Хрвате каже: „ Име Хрвата је најлепше и у њему је цела садржина народног поноса“. Име Србин за њега је најгоре, вуче корен од латинске речи servi што значи роб или сврабљивац. Једнако је мрзео југословенски оријентисане Хрвате које је звао „славеносерпска пасмина у Херватској“. Старчевићева Странка права била је највећа у Хрватској, посебно међу омладином. Једва да има хрватских интелектуалаца који нису прошли правашку школу. Праваши су самог Старчевића звали Стари, што подсећа на пето име Јосипа Броза.

Долазак Јосипа Франка Н3

Све ово, наравно, дириговао је католички Беч. Видећи да праваши држе хрватску омладину, Беч је нашао једног осијечког Јеврејина, Јосипа Франка, који по наређењу бечке владе прима католичку веру. Он окреће Старчевићеве присталице против Београда.

Франк није знао ни хрватски, у кући је говорио мађарски: према Богдану Медаковићу говорио је у хрватском Сабору: „Та топра и лублена наша домовина Хрватска“. Када је створена Југославија 1918. франковци су формално престали да постоје, али су странку преузели кроатизовани Немци, Чеси, Словаци и Мађари. Идеолог је био Милан Шуфлај, чије се презиме завршавало са „Y“, осећао се Хунгаром, то јест Мађаро-Хрватом.

Одмах после уједињења 1918. франковци, којих тобож нема, показују чежњу према пропалој Аустро-Угарској и аверзију према новој држави. За њих је све испод Саве и Дунава Балкан, мрак и варварство. Мрзе хрватску омладину која је заражена југословенством и Стјепена Радића који нема снаге да протера Србе из Хрватске.

Франковци су странка хрватског града, а не села. У њиховој странци 1920. године има више од 2/3 правника, више од 10% свештеника, исто толико трговаца и 25% сељака. Имају велики број интелектуалаца у својим редовима, који и тада и сада говоре овако: „Срби су само Шумадинци“, „У Војводини, Босни, Славонији, Хрватској, Далмацији, Срби су странци или дотепанци“, „Влашки накот треба асимиловати, протерати или истребити“. Као странка јаких појединаца, а не чланства, франковци су све опозиционе покрете у новој држави снабдели „изворима и литературом“ против ње. Најобразованији франковац, Милан Шуфлај, дао је идеолологију Албанцима, црногорским сепаратистима, Македобугарима, (браћа Миладинов су штампани у Загребу и данас се у Скопљу могу наћи само хрватске књиге, а врло ретко српске)

Када је створена Бановина Хрватска 1939. године малом памећу кнеза Павла и енглеских шпијуна, Хрвати су добили државу у држави од 66 000 квадратних километара. Тада су франковци избацили на свет притајене књиге као што је књига Младена Лорковића Земља и народ Хрвата (Матица хрватска, 1940). Овај правник, кога ће на крају Павелић убити, тврди: Хрвати су доласком на Балкан населили четири Хрватске, карантинску хрватску (Словенија), посавску Хрватску ( Славонија), далматинску Хрватску (Далмација) и црвену Хрватску (Црна Гора).

Усташки поглавник Анте Павелић писао је: „На источном Јадрану живе само два народа – Хрвати и Скипетари“. Франковци су јуришали из све снаге на Црну Гору, осећајући да у тамошњем човеку има нешто несигурно, непоуздано: својатали су Његоша, али то није могло да прође. Придобили су две мрачне личности – Савића Марковића Штедимлију, пропалог студента из Пипера, и Секулу Дрљевића – франковца из Мораче. Штедмилија је побегао у Загреб и тамо 1939. године написао или су му написали књигу Црвена Хрватска: по њему, Црна Гора је до 12. века била земља католичке цивилизације, па су јој Немањићи наметнули православну веру и српско име. У истој књизи он наводи свог партијског друга Секулу Дрљевића, загребачког доктора наука, који се тобоже оженио неком хрватском баронесом, у којој понавља франковачке тезе о Црној Гори: „Црвена Хрватска долази од речи Црмница“. Наводи од Дрљевића искривљену народну песму објављену у листу Хрват 1924. године : Ој, свијетла мајска зоро, мајко наша Црна Горо…

Поратни франковци у Црној Гори мажени од ондашњих политичких моћника, видели су у Штедимлији свог учитеља, то им и данас јесте; покушавали су да му дају левичарски педигре („немањићки интермецо у Црној Гори“). Славко Мијушковић издао је педесетих година књигу у којој доказује да у Црној Гори не постоје никакви духовни трагови и успомене на „црвено хрватство“, али то црвеним франковцима није значило ништа.

Конструкције Младена Лорковића

Др Младен Лорковић у поменутој књизи својата муслимане. Правио је невероватне комбинације у историји Босне 16. и 17. века када описује „превласт исламских над католичким Хрватима“. Својата Мехмеда Соколовића, који је рођен као православни Србин, а за њега је исламски Хрват. На турском двору говорио се хрватски. Према Јиричеку и најбољој Историји Срба, Бајо (Мехмед) Соколовић био је „потајни српски патриота“, обновио је Пећку патријаршију 1557. године, која је трајала око 200 лета и која је, колико толико, спасла Србе од исламизације, грцизације, унгаризације и кроатизације.

Франковци својатају босанске муслимане, називају их „цвијетом хрватског народа“. У томе су имали релативних успеха код босанских бегова (Куленовића) и код муслиманске сиротиње.

Младен Лорковић говори о језику онако како говоре франковци: за њега је српски само екавски изговор старославенског јата, а Хрвати по њему говоре 4-5 наречја- кајкавски, чакавски, икавски, ијекавски и за време Павелића иекавски (виести уместо вијести). О томе су издали књигу Перо Губерина и Круно Крстић, исто 1940. године у издању Матице хрватске, Разлика између хрватског и српског језика. Та књига није била историјски инсерт, него трајна категорија. И Мирослав Крлежа, тзв. левичар, пише „ова књига је била службени приручник за хрватске лекторе после Другог светског рата“. У тој фамозној књизи разлика између хрватског и српског језика је ова: српски је геније, а хрватски гениј; српски је краватна, а хрватски кравата; српски је крем, а хрватски крема; српски је ладноћа, а хрватски хладноћа; српски је лебац, а хрватски крух, српски је мачор, а хрватски мачак, српски је Маћедонија, а хрватски Мацедонија…

Франковачка идеја после Другог светског рата преживела је и даље као да Павелић није поражен. Оживљена је 1967. године у „Хрватском тједнику“ који је штампан у 100 000 примерака, а у Београду продаван у 20 000 примерака. Опет је оживео Анте Старчевић, за његову мајку се не пише да је Српкиња, него да је православна, чиме се индиректно тврди да су Срби у Хрватској православни Хрвати. Писало се о црногорском језику који нема никакве везе са српским. То је писао и Херцеговац Новак Килибарда, који данас назива Његоша „геноцидним пјесником“. Својатали су се поново босански муслимани итд.

Повампирени франковлук

Нови талас хрватског национализма избио је 1988. године због враћања севера Србије у састав Србије. Фрањо Туђман, комунистички франковац, вратио се на стару матрицу – Хрватска је до реке Босне, хрватске тежње су увек исте, као што је тврдио Андрија Хебранг 1945. године по Миловану Ђиласу, границе су Дрина и ушће Саве у Дунав на истоку према Србији. Хрватска се простире до Београда и она представља средњу Европу, а Србија је балкански мрак који за свој опстанак треба да се носи са Албанцима и Бугарима. Туђман је разликовао муслимане у Хрватској и у Босни. Муслимани у Хрватској су језички и психолошки кроатизовани, имали су једну џамију у Загребу. Према њему 80% муслимана у Хрватској изјашњавало се као Хрвати и тим путем треба да пођу муслимани у Босни. Туђман име муслиман увек пише малим словом и види их као исламске Хрвате, који чврсто стоје на франковачким позицијама.

Франковачке идеје су негација било какве некадашње југословенске идеје, укидају српско име северно од Београда и западно од Дрине, Црној Гори нуде да постане неки квислиншки привезак великој Хрватској, негирају већ дефинисану националност босанских муслимана. Исту такву судбину чекало је и сачекало оних 700 000 људи у Босни који су се на попису изјаснили као Југословени. (Укупно се као Југословени изјашњавало 1 260 000 људи).

Врхунски франковачи „успех“ је чишћење Срба из Хрватске који је започео Анте Павелић, а завршио Фрањо Туђман. Према Анти Мошкову, из Шкаљара код Котора, који је био један од осам Павелићевих „расова“ (италијански назив за људе који су недодирљиви) договор о клању Срба у Хрватској и Босни постигнут је тридесетих година прошлог века на Липарима на Сицилији са следећом аргументацијом: „Срба има много, треба их на вјештачки начин изазвати на устанак и побити“. Слична техника примењена је и деведесетих година.

Франковци су доказ да ако се 100-150 година упорно лаже, да та лаж постаје „истина“.


Извор: Двери




1 коментар

  1. Данко Б. Марин

    Пећку патријаршију обновио исламизовани Хрват – рођен као православни Србин,може само код умоболних покатоличених Срба које направише педери и децојеби из Ватикана!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *