Феникс

Пише: Вук ЈСО

Нема нас.
По ко зна који пут.
Али, сваки пут бисмо се вратили.
И питам се, по први пут, од каквог материјала смо ми саздани?
Да смо опстајали. И враћали се. Сваки пут.
А све смо уморнији…

Живот нас је газио.
И више смо пострадали од живота, него од рата.
Рат је за нас био и остао, вода у којој смо пливали.
Тужно, али истинито. Већини несхватљиво.
Као и наш смисао за хумор.
Окупљали су нас, кад год би им затребали.
А растеравали, када су нас се плашили.
Мада, они нас се увек плаше. И дан данас.
Ја знам да се у неком њиховом прошло-садашњем досијеу водим као екстремиста. Хеј, ЈА!
Не могу да себе замислим таквог, али… Они ме таквим виде.
Мене. И све мени сличне.
Зато су нас се и плашили.
Размишљали су, ако смо имали храбрости оставити све и ићи преко, да се боримо, ми имамо храбрости за све. Па и угрозити њихову власт.
Себични идиоти.
Зато су нас и газили. Покушавајући да нас натерају да не мислимо својом главом.
Да будемо само њихове плаћене убице. Преторијанска гарда.
Не иде то тако.
У нас су се клели и Шешељ и Слоба и Вук и… Догод би им требали. Краће или дуже.
Позивали су се на нас, величали наша херојства, до у бесконачност. Стављали би нас у ред Ахила, Душана, Милоша…
А онда…
А онда, онда би нас хапсили, прогањали, убијали…
Наша дела би постајала недела.
Ипак смо ми потрошна роба, зар не. Иста су све то говна.
Разлике нема. Мања или већа.
Ваљаш им док им требаш.

Данас ме Мира Брацановић подсети на нешто…

Када је ПТЈ осамостаљен и тражен знак за нову стару Јединицу, уз помоћ Вујкета и хералдичара из Београда смо урадили и предложили команди симбол Феникса. Баш позивајући се на умирање и поновно рођење, Српства, Јединице… Веза са старим. Прикривена. Нама знана.
Знак је одбијен.
Баш због те везе.
Остали смо жигосани.
Као што смо увек и били.

И док се САЈ шминкерисао и манекенисао Београдом, све предратне, ратне и поратне године, мажени и тетошени, ми смо гинули. Негде тамо, преко.
Знали су колико вредимо и да никада неће бити оно што смо ми.
Зато су нас мрзели. Називали убицама.
Љубав је била обострана. Била и остала.
И сада, они тврде да полажу право на континуитет своје јединице САЈ-а, целих 30 и кусур година, пишући о томе књиге, држећи предавања… Ми, упућенији знамо да је крајем деведесетих био пред гашењем, јер су били неупотребљиви и да га је такве судбине спасло расформирање старе Јединице, јер је у њега отрчао скоро цео наш АТГ.
Нама је континуитет од ’91. потврдио Хаг.
Ревносно чешљајући сваку нашу акцију. Сваког нашег припадника.
Али, више нисмо подобни.
Американци владају нашом земљом. А они су били и остали Амерички.

Сада су дошла нека друга времена.
Данас се не цени оданост Српству, већ странци. Вођи. Западу.
И толико смо непожељни да не знају шта ће више са нама.
Најрадије би да нас нема. Да нестанемо.
И сваки пут када окрену главу од нас, у нади да ћемо волшебно нестати, ми смо и даље ту.
Тврдоглаво. Упорно. Досадно. Постојано.
Црне овце данашњице. Силе мрака и безумља. Реликти прошлости.
И могу само да помислим, колико их то нервира.
Запад их притиска да нас избришу. Као гумицом.
Онај брадати психопата би да нас све пострељају.
Новинари по наруџби нас називају свакаквим именима, утркивајући се у погрдним називима и још погрднијим лажима о нама.
А ми смо и даље ту.

Свестан сам онога што и они знају.
Коју год униформу носили и знак на тој униформи… Бићемо оно што јесмо. Српски ратници. Борци. Хероји.
МИ смо тај Феникс.
Вук рођен из пламена страдања и рата.
Колико год га затрпавали пепелом, радујући се умрлом Духу Српства, довољна је само једна варница, једна искра Тренутка и он ће засијати у пуном сјају!
Пламен ће се дићи до неба и обасјати лица нашим славним прецима!
Туга ће нестати са њих. И биће поносни!
Ја то знам и верујем у то.

Јер историја се понавља.
Пишу је победници.
И наручени историчари.
А ми смо све ратове изгубили.
И ово није наша историја.
И само песници и обични људи, који буду писали, рећи ће истину.
Подсетићу вас зато, овом Дисовом песмом. Која као данас да је писана…
А стотину година је прошло од тада.
А за стотину година ће се и нас сећати.
И бићемо неким новим Феникс-Вуковима звезда водиља.
Бићемо тог Тренутка преко потребна Искра.
ЗВОНИТЕ ЗВОНА! СРПСТВО ЈЕ МРТВО! ЖИВЕЛО СРПСТВО!

ЖИВЕЛА СРБИЈА! ЖИВЕЛА ЈЕДИНИЦА!

 

Владислав Петковић Дис: НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.