Европски фашизам и словенски антифашизам

Пише: Владан Глишић

Шта се стварно дешавало у Другом светском рату и ко је то у Европи био на чијој страни?

Нова, путиновска Русија одлучила је да свој повратак на трон светске силе посебног значаја обзнани свету и кроз обнављање истраживања историјске истине о томе шта се то стварно дешавало у Другом светском рату и ко је то у Европи био на којој страни, те како су се поједини народи, њихове елите, али и понеки „неприкосновени“ политичари и „хероји“ тих времена стварно понашали у реалној историји.

Пад Берлинског зида и комунистичког поретка у Европи ослободио је једну деценију антикомунистичке хистерије у већем делу источноевропских народа. Уследило је преструктурирање историје тих народа, уз обавезан отклон од онога што се сматрало непорецивим историјским истинама у времену комунистичке диктатуре.

У тој деценији после пада комунистичког поретка национална историја многих бивших комунистичких држава толико је промењена да је Други светски рат прекројен тако да се антифашистичка борба ниподаштава или потпуно изоставља. Многи од источноевропских народа су, једноставно, сматрали да је дошло време када неће бити потребно да се стиде истине да они нису ни учествовали у антифашистичкој борби јер је она изједначавана са комунистичким покретима у тим земљама, покретима неукорењеним у свом народу и покретима које су само тенкови совјетске армије могли да доведу на власт – против воље народа. Међутим, све време совјетске и комунистичке доминације у тим државама је фалсификована историја: мале обавештајне коминтерновске структуре су приказиване као некакви велики, општенародни антифашистички покрети, којих у стварности у великом броју источноевропских земаља никада није ни било. Та фалсификована историја је комунистичкој елити давала легитимитет да влада као да је она избор народа и израз општенародне воље. У светлу такве и тако фалсификоване историје совјетска доминација није била доминација, већ резултат добровољних партнерских односа међу братским народима, који су своје братство исковали у вихору заједничке антифашистичке борбе.

Када су најзад дочекали пад Берлинског зида, ти народи су са олакшањем проговорили истину о историји Другог светског рата и својој улози у њој: никада нису били масовно комунистички опредељени, а како су се, истини за вољу, једино комунисти у тим друштвима активно супротстављали фашизму, то значи да у тим народима ни антифашистичка борба није имала неку велику подршку. То је историјска истина о скоро свим источноевропским народима осим Пољака, који су имали озбиљан допринос у антифашистичкој борби, док су на Балкану антифашистичку борбу имали једино Срби и, у мањој мери, Грци.

Случај Источне Европе

„Доба“ приступања Европској унији донело је источноевропским елитама додатне главобоље. Испоставило се да Европска унија има страшну потребу да велича своју антифашистичку традицију јер јој она служи за обрачун са свим наслагама ксенофобије, расних и националних искључивости, које су дубоко укорењене у западноевропска друштва и нације и које сваког часа могу ескалирати, те срушити евроатлантску творевину која се развијала и ширила на исток примајући у свој састав мношто источноевропских држава. Опет се испоставило да историјски фалсификат о антифашистичкој традицији новопримљених чланица ЕУ није бескористан и да оно што су о «великој антифашистичкој традицији» тих народа измишљали Совјети и њихове комунистичке марионете сада може да буде освежено и веома сврсисходно употребљено за шминкање историје ових народа како би се уподобили потребама политичке коректности захтеване из Брисела.

Једино што ипак никако нису могли да прихвате, а то се из Брисела и Вашингтона од њих није ни захтевало, јесте обнављање историјског сећања на велики и истински и пресудан допринос руског народа и Црвене армије у сламању фашистичког поретка у Европи. Тако су ови народи, новопримљени у наручје Европске уније и осталих евроатлантских структура, могли да остану жестоко антируски и антикомунистички оријентисани иако су настављали одржавање комунистичког фалсификата о некаквој својој улози у антифашистичкој борби.

Случај Русије

Најупечатљивији случајеви су бивше прибалтичке државе – чији су народи нацистичку војску дочекали као ослободиоце, или бугарска држава – када је на власт вратила представника царске династије која је била савезник Хитлеров током Другог светског рата, а убедљиво сам врх овог наказног лицемерја заузима Хрватска – која је била најодлучнији Хитлеров савезник и најкрвавији његов представник на Балкану.

Прећутни договор између старих европских престоница и нових евроунијских чланица био је, по својој природи, окренут против Русије и њеног доприноса антифашистичкој традицији Европе, као што је то све време био и договор који је Србе и њихову антифашистичку традицију имао да избрише са историјске мапе света.

То је могло да траје одређено време, док је доминација атлантске, америчке и западноевропске победе у Хладном рату била неприкосновена, те се победа над Силама осовине сматрала мање значајном, а ако се о њој морало говорити, онда се пажња окретала англоамеричким савезницима и значају њихове борбе, док се допринос словенских народа у борби против Сила осовине гурао у страну – пошто је на челу те борбе био руски народ, комунистичка Русија, док су многи други народи објективно сарађивали са Хитлеровим поретком и његовом војном силом и имали безначајну улогу у овом великом рату.

Но, свет се у последњих неколико година опет значајно мења, однос снага претеже у корист источних сила насупрот западног света и, како то обично бива, приликом препакивања светске моћи почиње и прекрајање званичне историјске слике о временима која су битна за легитимитет нових и старих доминирајућих центара моћи.

Тако је нова, путиновска Русија одлучила да свој повратак на трон светске силе посебног значаја свету обзнани и кроз обнављање истраживања историјске истине о томе шта се то стварно дешавало у Другом светском рату и ко је то у Европи био на којој страни, те како су се поједини народи, њихове елите, али и понеки „неприкосновени“ политичари и „хероји“ тих времена стварно понашали. Русија је на ову одбрану историјске истине о дешавањима у Другом светском рату била принуђена када је уочила колико је далеко отишао процес ревизије историје у свим новоевропским земљама, али и у старим европским престоницама, које су и те како имале интереса да историјску истину мало нашминкају, а своју улогу у том разорном светском рату учине (не)што лепшом.

Случај Европске Уније

Једноставно речено, последњих двадесет година светом је владао Вашингтон а Европом Брисел, и они су имали ексклузивно право да осмисле и историјску истину о Другом светском рату и ономе што они зову антифашистичком традицијом Европе при томе мислећи на антифашистичке основе Европске уније.

Ма колико наизглед смешно и банално звучи да се неко уопште озбиљно бави профилисањем (па и измишљањем) некаквих антифашистичких корена ЕУ, то се ипак дешава и то није неважна ставка у конструисању онога што се назива „политичка коректност“ када се разматра став неког народа или државе према проблему фашизма: фашизам се као историјски феномен данас користи за обрачун са свим наслагама ксенофобије, национализма, религиозне искључивости и осталих врста политички некоректног понашања са становишта онога што бриселска бирократија сматра прихватљивим и неприхватљивим.

Европска унија јесте творевина која нема никакве наде на опстанак ако у државама – чланицама толерише нетолеранцију мотивисану расним, националним или религиозним разлозима. Тако је веома пожељно да се у непосредној историји нађе нека појава која сликовито, и то ужасним сликама и бројкама показује како изгледа свет, па и Европа када расна, верска или национална нетолеранција ескалира – те се тако фашизам (којим се дефинишу државна устројства Сила осовине у до сада највећем и најужаснијем светском рату) ту појављује као најпожељније страшило које свакодневно треба јавно спаљивати не би ли се Европљани што више удаљили од наслага нетолеранције што их носи њихова национална историја.

Да би се слика Другог светског рата довољно уклопила у потребе „антифашистичког“ политички коректног педигреа ЕУ, испоставило се да је потребно много интервенисати на историјској истини и да је – уз много баждарења – Европа постала природни баштиник слободарске и антифашистичке традиције, те је исто то захтевала и од новопридошлих чланица са истока Европе – бивших припадница совјетског лагера.

Измишљање антифашистичких традиција, којих нема

Било би сасвим коректно и у сваком погледу прихватљиво када би ЕУ од својих држава – чланица тражила да оне испод наслага заборава мало откпају своје антифашистичке традиције и да их опет – тако угланцане – ставе у излог званичних националних историја. Међутим, проблем се појавио у томе што су бриселске елите сасвим добро знале да таквих антифашистичких традиција стварно нема нити их је икада било у земљама чланицама ЕУ, чак насупрот – заборав је лепо покрио ружне слојеве историјских истина о томе како су чланице ЕУ често биле баштиници најокрутнијих фашистичких традиција. И онда се приступило ономе што је колонијална и империјална Европа радила већ пуно пута у прошлим вековима – измишљању историје толико да се од окорелог фашисте наслика питоми антифашиста. То је захтевано и од других народа, поготово од оних који су били спремни да по сваку цену уђу у ЕУ. Једини који то нису морали да раде били су Пољаци и, наравно, Срби, али Срби су се евроатлантским интеграцијама супротстављали, па је било природно да се њима додели улога баштиника баш најружније европске традиције – фашизма и сваковрсне нетолеранције. Тако је оправдана агресија евроатлантске војске на Србе и приказана као нормални и очекивани обрачун антифашистичке Европе са фашистичким Србима. То што је ова историјска неправда толико очигледна није било важно пошто немоћни Срби нису могли да ураде ништа, већ само да понесу етикету да су наследници баш оних идеологија које су најсуровије уништавале управо њих.

Ова потреба ЕУ да се покаже као природни баштиник антифашистичке традиције јесте резултат тога што је она одавно само протекторат САД-а, које јесу биле озбиљна антифашистичка сила током Другог светског рата и које су, као такве, своју послератну светску доминацију оправдавале моралним капиталом те антифашистичке борбе. Уз то је и чињеница холокауста, која је значајно утицала на формирање модерног света, обавезивала ЕУ да се према њој одреди, а то је значило да се увек буде будно антифашистички опредељен. Ако је ЕУ желела, а јесте, да буде члан овог престижног и моћног клуба сила – победница над фашизмом и да се упише у пријатеље народа који је страшно и неописиво страдао у холокаусту, морала је да пронађе или измисли своје антифашистичке традиције.

Случај Америке

САД су свој антифашистички престиж користиле као морални изговор да владају светом после Другог светског рата, и када су победиле и у Хладном рату, урадиле су оно што обично чине – нису промениле модел који добија. Тако је сада требало морално оправдати и то што су као једина преостала суперсила своју доминацију подигле на још већи ниво и претвориле се у неприкосновеног господара света. Идеје о демократији, људским правима, тржишној привреди, америчком сну и свим другим предностима америчког политичког и друштвеног модела јесу биле очигледне у односу на поражени совјетски модел, али је остајао проблем на нивоу антифашистичке традиције пошто је поражени СССР (чији је наследник Русија) био најозбиљнија антифашистичка држава и његову традицију никако нису могли да прикажу као мрачно фашистичку. Ипак, и за то су нашли модел и пошто им је овај монструозни маневар прекрајања историје већ успео са окупираним Србима, покренули су машинерију „историчара у цивилу“ који су кренули да изједначавају Стаљина са Хитлером и тако ниподаштавају допринос руског народа у борби против Сила осовине. „Дакле, Руси јесу пуцали у нацисте, али, у суштини, они су једнако мрачни и ништа нису бољи од омраженог фашизма, који су САД храбро поразиле, док ЕУ и данас баштини ту традицију борећи се против могућности да се фашизам повампири, поготово код Срба и Руса…“ – најједноставније приказано, овако звучи доктрина којом су целе две деценије евроатлантски историчари покушавали да Србе и Русе истисну из антифашистичке традиције света.

Међутим, Путинова Русија је пореметила односе снага и решила да више не седи на оптуженичког клупи резервисаној за поражене земље. И управо креће озбиљна акција руске државе на спречавању ненаучне ревизије историјске истине о Другом светском рату и обнови престижа антифашистичких традиција Црвене армије и њених савезника.

Српски случај

Данас у Србији нема оних који имају снаге да са државничком мудрошћу приступе овом послу и за Србе изборе исти статус какав ће за Русе изборити њихова држава. Често се дешава да криптотитоистичке снаге – било да се налазе на страни Нато-квислинга, било да глуме борце против америчке окупације – овај руски талас користе како би поново и једино Титу вратили ореол антифашистичког борца прикривајући чињеницу да је у партизанском покрету баш он био најсумњивија карика пошто је представљао личност обавештајно повезану са нацистичким службама и пре него што је Други светски рат почео.

Овај текст, као и цео број Двери српских, посвећен европском фашизму и словенском антифашизму јесте покушај да се српском народу у целини врати историјско место које му припада на трибинама победника над фашизмом. Потребно је зато претходно размонтирати наказну конструкцију евроатлантске антифашистичке митоманије.

Митови и њихово наличје

Истина о Другом светском рату је веома слојевита, па поједностављивања увек имају укус прекрајања историјске истине. Ипак, нека поједностављивања није могуће избећи, али она о којима ћемо овде говорити нису последица потребе да се сложени догађаји представе једноставно како би се схватио њихов смисао. Ова поједностављивања су претворена у митове погодне за масовну употребу уз јасну намеру да се њима оствари одређена политичка манипулација.

Зашто је антинацистичка борба постала антифашистичка

Велика улога Трећег рајха, Хитлера и нацизма у изазивању Другог светског рата није спорна. Савезничка коалиција против Сила осовине, на чијем челу је била Немачка, није добила назив антихитлеровска или антинацистичка коалиција, већ је названа антифашистичком коалицијом. Зашто је то тако ако би веома лако могло да се докаже да оне државе које су себе називале фашистичким нису биле спремне нити су желеле да изазову рат таквих размера какав је изазвала Хитлерова Немачка? Све оно што је тај рат учинило тоталним и толико разарајућим (холокауст, блицкриг, концентрациони логори за расно уништење, терористичка бомбардовања цивилних циљева) јесу тековине нацистичке идеологије и методологије ратовања.

Ова терминолошка замена није случајна и јесте последица вишеструких политичких маневара унутар антифашистичке коалиције.

Термин антифашизам припада традицији левих покрета и своју велику промоцију налази у Шпанском грађанском рату, када су се тако називале разне војске у борби против Франкове армије, означене као фашистичке. Тридесетих година двадесетог века постојала је оштра идеолошка, политичка, па и оружана борба између комунистичких, социјалистичких и других левих покрета и фашистичких и клеро-фашистичких покрета широм Европе (Француска, Шпанија, Португалија, Аустрија, Пољска, …). У то време грађанске снаге у Европи су биле по страни или често веома наклоњене фашистичкој опцији као реакцији на политичко насиље и екстремизам који је долазио са левице. Појава национал-социјализма у Немачкој још увек није посматрана као битна прекретница, већ се сам тај покрет, његов лидер и њихов вртоглави успон у немачком друштву посматрао као део фашистичког покрета широм Европе. Ову кобну грешку свет ће у надолазећем рату платити милионима живота.

И поред тога што је током тридесетих година прошлог века главни противник фашизма био леви и комунистичко-социјалистички покрет, док је грађанска Европа стајала по страни или чак, у тој борби, подржавала фашизам, крај ове деценије донеће неочекивани преокрет. СССР као центар комунистичке акције целог света потписује споразум Рибентроп–Молотов са Хитлеровом Немачком и наредних неколико година средиште сукоба се са фашистичко-антифашистичког сукоба левице и екстремне деснице помера на сукоб грађанске Европе, под британским вођством, и нацистичке Немачке, која је израсла у озбиљну претњу европској безбедности. Ипак, по природи фанатичне и ирационалне мржње коју је Хитлер гајио према Словенима и бољшевизму, ова пауза у сукобљавању траје кратко и већ после неколико година Немачка започиње тотални рат против СССР-а, чиме све комунистичке снаге у Европи поново постају заклети непријатељ нацизма, те се у први план враћа реторика грађанског рата из Шпаније. Сада нови савезници по нужди – СССР са мноштвом комунистичких покрета и герила широм Европе (подржани од најмоћније обавештајне структуре тог времена – Коминтерне) са једне, и англоамерички оријентисан део грађанске Европе, с друге стране, морају да осмисле пропагандну матрицу довољно јасну за мобилисање грађана Европе у велику борбу против Хитлера и његових савезника. И, као и увек, ценећи изузетна достигнућа комунистичког агитпропа (једне од најбољих пропагандних машинерија у историји човечанства), западни савезници прихватају поделу човечанства на антифашистичко и фашистичко јер је оваква подела скоро као архетипска подела на добро и зло. Истинска подела би била подела света на хитлеровски и антихитлеровски део, али то што је подела остала на фашизму и антифашизму јесте не више него политичко-пропагандна подвала коју су обе стране овог новог савезништва користиле у међусобном надигравању.

Комунистички антихитлеровски покрети су желели да се кроз обрачун са Хитлером отарасе и свих других фашистичких режима у Европи (без обзира на то да ли су они учествовали у рату на страни Хитлера), док су пробританске европске елите ову комунистичку иницијативу антифашизма прихватале како би избегле да се отвори питање њихове сарадње са фашистичким покретима у време када су фашизам видели као ефикасну брану против бољшевизације својих држава. Тако је подела остала на фашизму и антифашизму иако није била потпуно подударна са реалношћу.

Још једна чињеница је битна да би се схватило како је подела света на антифашистички и фашистички у Другом светском рату уместо поделе на хитлеровски и антихитлеровски, која би била истинитија, постала доминантна: највећи део антихитлеровске борбе у окупираној Европи водиле су комунистичке гериле и обавештајне мреже и оне су (од тренутка када је Хитлера напао СССР) поднеле највеће жртве у тој борби, поготово у Западној Европи.

Чињеница је да су у Европи током Хитлерове окупације једини ефикасан и оружани отпор, по цену великих људских жртава, пружали претежно словенски народи, пре свега Руси, Пољаци и Срби. Државе и народи који сада чине Европску унију су или сарађивали са Хитлером или мирно чекали да се рат заврши, а онда да се прикључе победнику.

Велика Британија је ратовала са Хитлером и под својом војном командом окупила остатке европских војски, док је у окупираној Европи имала мрежу својих обавештајаца и диверзаната. Међутим, ова мрежа никада није била у стању да бар један несловенски европски народ подигне на отворени оружани устанак против Хитлера. То је истина о антифашистичком доприносу садашњих чланица ЕУ и миту о њиховим покретима отпора. Ова истина, међутим, не умањује херојски допринос оних Француза, Данаца, Холанђана, Немаца и других Европљана који су своје животе положили у борби против нацизма. Њихова малобројност – у односу на жртве народа који су се оружаним устанцима супротставили Хитлеру – само је доказ колико је њихова лична жртва била велика јер била је насупрот већинском расположењу у њиховим народима.

Добро је позната и истина о томе да су Немачка, Италија, Аустрија, Шпанија, Мађарска, Хрватска, па и Француска имале на власти своје јаке и аутентичке фашистичке покрете. Међутим, нова открића у архивама британских обавештајних служби сада бацају светло и на чињеницу да су британски агенти били и људи попут италијанског фашистичког вође Бенита Мусолинија (од 1917) или усташког поглавника Анте Павелића (од 1925). Када се у обзир узме и нацистичка фасцинираност расистичком империјалном политиком Британије, долазимо до чињенице да је утицај Велике Британије на рађање и раст фашизма у Европи између два светска рата био огроман. Исто тако је познато да су представници америчког крупног капитала (попут Форда и других компанија) били озбиљни финансијери нацистичке власти и инвеститори у немачку привреду и ратну машинерију. Када се овоме придода и чињеница да су Британци, заједно са обавештајним структурама САД-а, а преко мреже Ватикана, помогли многим нацистичким, усташким и фашистичким злочинцима да током Хладног рата побегну у државе Латинске Америке, онда крајње сумњиво изгледа њихово право да се позивају на свој антифашистички допринос у Другом светском рату.

Народи који су истински дали највећи допринос ослобођењу Европе од Хитлера јесу, пре свега, Руси и други народи СССР-а пошто је њихова Црвена армија поднела највеће жртве и задала најжешће ударе Вермахту и његовим савезницима. Помоћ коју је војска САД-а, В. Британије и других европских народа у саставу англоамеричких снага дала Црвеној армији јесте велика, али је неупоредиво мање битна ако се зна да су се главне битке до 1944. водиле на Источном фронту, где је Вермахт изгубио највећи део своје снаге. Искрцавање у Нормандији било би потпуни фијаско да су тамо чекале свеже немачке дивизије и да оне претходно нису искрвариле на Источном фронту. С друге стране, народи који су у окупираној Европи озбиљно пружали оружани отпор Силама осовине били су Пољаци, Срби и, нешто мање, Грци. Сви остали европски народи нису имали озбиљан оружани покрет отпора против нацистичке окупације. Послератни митови о некаквом великом покрету отпора у Француској, Данској, Холандији и сличним државама јесу обична измишљотина. Наравно да је било храбрих појединаца и група које су се на разне, често ненасилне и субверзивне начине супротстављали Хитлеру, те су многи од њих и страдали, али када се то упореди са страшним страдањима Пољака и Срба и са жестоким оружаним устанцима које су наши народи подизали, онда се овај западноевропски покрет отпора нацизму може свести на оно што је заиста и био – продужена рука обавештајне мреже Савезника и ништа више.

Мит о југословенском антифашизму – истина је да је постојао само српски антифашизам

Као и мит о братству и јединству југословенских народа, којим су титоисти уз подршку западних метропола српски народ преко пола века држали у покорности, тако је и мит о југословенском антифашизму обична подвала.

На Балкану су, поред Срба, једино Грци имали јак оружани покрет, који је пружао отпор прво Италији, а онда и Немачкој све време Другог светског рата. Тај покрет је био подељен на грађански и комунистички део, а комунистички је био далеко организованији и активнији. То, међутим, није сметало англоамеричким снагама да га у крви ликвидирају по капитулацији Немачке, када су грчки партизани захтевали да се народу омогући слободно изјашњавање о томе у каквом ће поретку живети.

На просторима бивше Краљевине Југославије није било никаквог југословенског антифашизма у време када је Хитлерова Немачка била неприкосновени господар Европе. Тада је једини антифашизам био српски јер су оба герилска антифашистичка покрета – и равногорски и партизански – чинили у великој већини Срби. Хрвати, босански муслимани, Шиптари, Мађари, Бугари и други били су савезници Хитлера и често су суровије сатирали српске устанике и народ него сами немачки и италијански окупатори. И у овим народима постоје часни изузеци који су своје животе положили у борби против нацизма и његових савезника, али су они још малобројнији него антифашисти у западноевропским народима.

Два српска антифашистичка покрета

Српски антифашизам се организовао у два оружана, герилска покрета, међусобно сукобљена, али мање – више једнако антифашистички опредељена. Први, који се оружано организовао и почео своју борбу и пре напада Немачке на СССР, био је Равногорски покрет ђенерала Драже Михаиловића – Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО), и други, који је своја оружана дејства започео тек по директиви из Москве, тј. по отпочињању немачке инвазије на СССР, партизански покрет – Народно-ослободилачка војска (НОВ).

Грађански рат, који је потресао српски народ услед сукобљавања ова два антифашистичка покрета, довео је до додатних и непотребних жртава, и он само сведочи о недораслости тадашњих српских елита, као и о чињеници да су на челу партизанског покрета били професионални револуционари (данашњом терминологијом речено – терористи) који су стање општег рата против Срба на Балкану и потребу српског народа да се оружано организује и заштити искористили како би «револуционарном борбом» дограбили власт и у наредних неколико деценија организовали један дубоко антисрпски поредак. У свему овоме права улога Јосипа Броза још ни данас није расветљена, али зато још истрајава мит о томе како је он био велики антифашистички вођа на Балкану.

Титоистичка диктатура је читавог свог трајања бескрупулозно фалсификовала историју правећи митове о југословенском антифашизму, о томе како је Равногорски покрет био квислиншки, како је Броз био неприкосновени вођа НОВ-а (а истина је да је све своје конкуренте током рата ликвидирао за то често користећи нацистичку обавештајну структуру, као што је и истина да су партизани за његово лидерство већином сазнали тек на крају рата) и на крају правећи најмонструознији од свих митова и лажи – изједначавање четничког Равногорског покрета са хрватским усташама. То је било толико безочно да би могло да се упореди једино са могућношћу да неко Де Голов покрет изједначи са нацистичким СС-ом.

Како је партизански покрет у Србији и свету већ претерано промовисан као једини антифашистички покрет, нормално је и историјски исправно што се непрекидно захтева рехабилитација Равногорског покрета јер је то најбољи начин да се сруши антисрпски мит о југословенском антифашизму.

Истина о осталим балканским народима

Истина о народима Балкана је и та да су Бугари масовно подржавали свој царистички монархо-фашизам и да су били сурови окупатори Србије и Македоније, да су Шиптари били масовно организовани у фашистичке формације које су спроводиле геноцид над Србима (што и данас чине), да су босански муслимани подржавали усташку државу, а пред крај рата и сами формирали своје, муслиманске СС јединице – Ханџар дивизију, док су масовно учествовали у најстрашнијем геноциду над Србима почетком немачко-италијанске окупације. Мађари су такође давали потпуну народну подршку Хортијевој фашистичкој диктатури и спровели неколико страшних геноцидних акција против Срба и Јевреја. Ипак, убедљиво најстрашнији и најнечовечнији траг у току Другог светског рата на Балкану, а можда и шире, оставили су Хрвати.

Усташки режим јесте био састављен од шачице терориста који су на власт доведени немачким и италијанским тенковима, али је била изненађујућа масовна подршка коју су њихови планови брзо добили у хрватском народу. Већ после непуних месец дана од доласка на власт усташе успевају да организују масовну егзекуцију српског становништва у НДХ – масовност егзекутора који су прихватили да у име хрватства и римокатоличке вере на најстрашније начине убијају Србе, без обзира на пол и узраст, јесте збуњујућа јер је сигурно да усташка организација није имала тако разгранату инфраструктуру која би тако брзо тако масован злочин могла да организује на тако великом простору. Ова чињеница најозбиљније сведочи о хрватских масама јер осветљава сву дубину расистичке и религиозне мржње која је деценијама била усађивана у тај народ. Усташе су само препознале тај мрачни порив и своју власт засновале на подстицању тог убилачког нагона код свог народа. Хрватске елите, римокатоличка црква у Хрвата (уз подршку Ватикана и папе) деценијама су припремале хрватске масе да одговоре на суманути позив усташа. И одзив је био масован и монструозан.

Посебно је потребно раскринкати мит о хрватским партизанима.

„Хрватски антифашизам“

Најбезочније лицемерје хрватских државника јесте оно када се они позивају на некакве антифашистичке и партизанске традиције. Они то, наравно, чине као најбескрупулознији баштиници оног фалсификовања историје које се дешавало у многим народима који су се недавно ослободили од комунизма, па би да политички коректно прикажу своју улогу у Другом светском рату како би Европску унију умилостивили да их прими у своје окриље. У случају Хрватске овај маневар фалсификовања историје је најбестиднији. Наиме, када хрватски председник каже да су Хрвати први партизани у Европи, то је монструозна неистина коју може изрећи само човек без имало моралне одговорности. То би било равно изјави немачког председника да је Немачка, уствари, прва жртва нацизма пошто су први Јевреји побијени у логорима на тлу Немачке.

Истина о устанку у Хрватској 1941. јесте да су те оружане формације чинили Срби који су узели оружје у руке како би се одбранили од усташког геноцида (оног геноцида који је у том тренутку добио масовну подршку Хрвата) и да они нису били ни свесни антифашистичке димензије своје борбе јер се тада нису борили чак ни против Сила осовине, већ само против хрватске војске, која би их, да се нису оружано супротставили, све одреда побила на најзверскији начин.

Титоистичка диктатура, подржана од евроатлантских струтура и Ватикана, деценијама је тровала свест нашег народа измишљајући и креирајући митове о антифашистичкој борби. То је, разуме се, рађено и у другим државама у комунистичком лагеру. Али ова фалсификована историја у бившој Југославији има посебну димензију јер је највећи број митова служио да би се покрила срамна улога Хрвата и других југословенских народа у подршци нацизму, која је била дата не зато што су њихове елите веровале у тај поредак, већ зато што им је тај поредак омогућавао најсуровије и некажњено злостављање Срба.

Мит о римокатоличком покрету отпора

Улога Ватикана у Другом светском рату је изузетно срамна, о чему је писао велики број светских историчара и интелектуалаца, тако да је ово један од слабије одржаваних и одржаних митова. Ипак, када Ватикан одговара на болну истину да је био добар Хитлеров и Мусолинијев сарадник, онда у први план ставља мит о римокатоличком страдању од фашизма и слабашном отпору који су пружили неки римокатолички интелектуалци.

Истина јесте да су хиљаде римокатоличких свештеника страдале од нациста и да су многи од њих изгубили животе, али углавном у Пољској. То је било свештенство нижег ранга на лествици римокатоличке хијерархије, и они су страдали као противници нацистичке окупације који су били укључени у пољски покрет отпора – они своје супротстављање нацизму нису заснивали на ставу Ватикана, већ на пољском патриотизму и страдали су као пољски родољуби, а не као следбеници Ватикана.

Тачно је и да су у другим европским народима мање групе римокатоличких интелектуалаца биле организоване у слабашни и ненасилни покрет отпора – у Италији, Немачкој, Француској, … Страдајући као противници Хитлеровог поретка, ови храбри људи са хришћанским етосом били су основа онога што ће после рата бити демохришћански покрет у Италији, Западној Немачкој, Баварској (социјално-хришћански покрет) и који ће у првој деценији после Другог светског рата обликовати социјално одговорни модел капитализма. И када се Ватикан позива на пољско свештенство и римокатоличке идеологе демохришћанских група и њихов отпор нацизму, он не измишља, већ износи истину о њиховој борби против нацизма, али та истина је само део целе истине, и Ватикан по ко зна који пут овде користи језуитску лукавост – за манипулацију је полуистина увек боља од неистине.

Демохришћански покрет Европе јесте никао из римокатоличких (у Холандији и из протестантских) група отпора нацизму, али његова масовност и утицај дуго деценија после Другог светског рата нису засновани на овим малим тачкама отпора Хитлеру. Они јесу били инспирација, али је права инфраструктура модерних демохришћанских партија у Европи настала много раније. Истраживањем њених корена, открива се мрачна улога Ватикана у подршци Мусолинијевом и Хитлеровом походу на власт у својим народима.

Ватикан је, наиме, од половине 19. века у Европи (Немачка, Француска, Италија, …) имао проблем са новонасталим концептом националних држава, које су желеле да њихови грађани буду потпуно уклопљени у суверену власт својих државних поредака. Једноставни, агресивни национализам тог времена није трпео универзалне центре моћи какав је био Ватикан, који су грађане националних држава римокатоличке вере обавезивали да своју покорност дугују том центру (римском папи), ван државе којој су припадали. Тако је отпочело оно што ће се у Бизмарковој Немачкој назвати „културни рат“, тј. Бизмарков покушај да на нивоу цивилног друштва Немце римокатоличке вере отргне из покорности Ватикану. Ова борба је била жестока и у Италији (која ће тек под Мусолинијем регулисати своје односе са Ватиканом), као и у Француској. Оно што је занимљиво за ову тему јесте чињеница да су римокатолички верници ову борбу издржали организовани у велике римокатоличке политичке странке, од којих су најзначајније биле Народна партија у Италији и Партија центра у Немачкој. Ове велике партије римокатолика организованих да се одбране од секуларне агресије против ватиканског утицаја у Италији и Немачкој често су биле на власти и имале су огромну и разгранату партијску инфраструктуру, као и озбиљно упориште у великом делу гласачког тела наведених држава.

Међутим, када у Италији на сцену ступи Мусолинијев фашистички покрет, Ватикан са њим прави договор и руководству Народне партије (Partiti Popolore) наређује да укине свој рад и саму партију, па да инфраструктуру партије стави на располагање фашистима и да гласачко тело убеди да је сада време да се подржи фашистички режим. То исто ће Ватикан учинити и десет година касније у Немачкој укидајући партију Центра (Centrum) и упућујући своје римокатоличке гласаче да убудуће подржавају нацистички режим.

После Другог светског рата, када дувају нови евроатлантски и, опет, антисовјетски и антикомунистички ветрови, Ватикан обнавља структуру коју је позајмио фашистима и нацистима, и сада од ових структура старих римокатоличких партија прави велике демохришћанске партије у Италији и Западној Немачкој, док у јавности осмишљава мит о томе како су ове моћне партије настале од малобројних група римокатоличког отпора Хитлеру (група које су у својим народима и у самом римокатоличком поретку увек биле маргиналне и неутицајне).

Фашистички папа и усташки покрет

Наклоност папе Пија XII Хитлеру и Мусолинију је општепозната, као и његова прећутна сагласност са антисемитском кампањом у Европи, али оно што је мање познато јесте састанак између њега и надбискупа Спелмана (САД) одржан половином 1943, када је овај окретни и утицајни надбискуп папи предочио чињеницу да ће Хитлер изгубити рат (већ је Црвена армија добила битке код Курска и на Стаљинграду).

То је Ватикану био знак да мора хитно да напушта брод који тоне, а за који се папа Пије XII тако свесрдно привезао. И већ тада је осмишљена идеја о уједињеној Европи као англоамеричкој брани против будућег непријатеља, а тадашњег савезника, СССР-а, и комунистичке најезде, која ће се десити када падне Хитлеров поредак. Већ тада су осмишљени англоамеричка подршка и спасавање кадрова фашистичких и нацистичких режима широм Европе, у доброј вези са Ватиканом, а који ће бити употребљиви за «мирнодопску» борбу против Совјета. Канали којима ће се они извлачити на амерички континент ићи ће преко разгранате обавештајне мреже Ватикана („пацовски канали“) уз обезбеђење британских и америчких агената. Тако ће многи ратни злочинци са значајним утицајем у римокатоличким народима Европе или стручњаци у науци и обавештајном раду избећи заслужену казну и много деценија после рата мирно уживати све благодеати слободе у Јужној и Северној Америци.

Занимљиво је и да је идеја Европске уније била осмишљена као европски фронт према СССР-у и да су њени оснивачи били политичари римокатоличког опредељења који су у Немачкој и другим државама – оснивачима били повезани са нацистичким и фашистичким традицијама.

Најмрачнија улога Ватикана у подршци фашистичким режимима остварена је у Хрватској, где су као официри НДХ многи римокатолички свештеници учествовали у најстрашнијим масакрима над Србима. Римокатолички клирици (оба пола) били су на челу концентрационих логора смрти, какав су Јасеновац и остали логори у НДХ. Нечасни рад римокатоличких „часних сестара“ остао је упамћен и у логорима за убијање српске, јеврејске и ромске деце у Јастребарском. Када је оргија убијања Срба изазвала масовни оружани устанак у српским крајевима НДХ-а, Берлин је морао да заузда хрватску војску јер је претила опасност да се поредак на том делу Европе претвори у свеопшти хаос. Тада надбискуп Степинац (кога је Ватикан прогласио за свеца) почиње масовно „покрштавање“ Срба и њихово превођење из православне у римокатоличку веру – ово „покрштавање“ је учињено у сенци хрватског ножа јер је избор Срба био између страшне смрти и могућности да се са ближњима преживи у римокатоличкој вери. Тада је, у оквиру немачког плана пацификовања НДХ-а, осмишљена и окупаторска фарса са „Хрватском православном црквом“, која се ових дана обнавља у садашњој независној држави Хрватској.

Круну на луциферско лукавство Ватикана у спашавању Хрвата од заслужене казне због учешћа у геноциду и савезништва са Хитлером јесте организовање масовног преласка хрватске војске, на крају рата, из редова Сила осовине у партизанску војску, тј. под команду Јосипа Броза. Како су и Хрвати (преко Ватикана) сазнали да Хитлер губи рат, већ крајем 1943, а интензивно 1944. почињу покушаји Павелића да преговара са Англоамериканцима, затим преговори усташа и партизана у Загребу, па субверзивна акција хрватских политичара, подржаних Черчилом, у Лондону како би југословенска краљевска влада и династија прешле на страну Јосипа Броза и издали ђенерала Михаиловића и Равногорски покрет. Тада читаве јединице хрватске војске са све наоружањем од Павелића прелазе под Брозову команду. Ни тада нису водиле борбе против немачке војске, већ су искоришћене да 1944, сада са партизанским петокракама уместо хрватске шаховнице на капама, изврше упад у Србију и учине масовне злочине над српским народом, који је био опредељен за Равногорски антифашистички покрет.

Тако и блиски рођак доскорашњег хрватског председника Месића, потпуковник Месић, рат завршава као високи официр Народно-ослободилачке војске Југославије (званични назив за партизанске формације) иако је током рата био командант усташке војске која се на Источном фронту борила против Црвене армије.

Овај детаљ на најбољи начин приказује како су Хрвати, миљеници Ватикана, изузетно добро применили стратегију фалсификовања истине и стварања мита о некаквом римокатоличком антифашизму.

Евроатлантски пропагандни мит о савременом антифашизму

Други светски рат је догађај који је произвео фаталне последице у светској историји, те његове последице и данас осећамо. Савремена структура моћи у светским оквирима не би могла да се разуме без свести о томе ко је био поражен, а ко победник Другог светског рата. То се најбоље види у Савету безбедности Уједињених нација (највиши орган ОУН), који чине силе победнице над Хитлером.

Европска унија је настала доста после окончања овог светског сукоба, и њена потреба да се легитимише као неко ко се уклапа у послератни антифашистички поредак је разлог због ког разне структуре ЕУ тако инсистирају на антифашистичким традицијама међу државама – чланицама ЕУ. Већ је наведено да ЕУ чине државе које истински немају антифашистичку традицију, па су морале накнадно да је измишљају ради постизања политичке коректности, те због креирања и (п)одржавања опште слике о антифашистичкој традицији ЕУ, а исту антифашистичку политичку коректност траже и од новопримљених чланица (по цену сличног фалсификовања историје). Немали значај има и потреба да се направи отклон од свих идеолошких традиција (тако блиских западноевропским и средњеевропским народима) које нагињу антисемитизму.

Поред наведених, за оживљавање антифашистичке традиције Европе постоји и један много приземнији разлог, који се веома често не да тако лако уочити. То је идеолошка острашћеност и идеолошко порекло бриселске бирократије и њених руководећих кадрова. Наиме, многи челници евроатлантских структура су некадашњи троцкисти, баштиници најекстремнијих левих идеја.

Студентске демонстрације 1968. нису окончане поразом левих идеја, које су их инспирисале. Тај студентски бунт широм Европе био је само врхунац деценијског левичарења међу студентском омладином. Али иако је тада СССР био званично упориште левичара света, на западу Европе, па и на Западу уопште је била јака индоктринација студената једном другом левицом – оном која је била острашћено непријатељски расположена према совјетском лагеру и комунистичкој традицији, сву је некритички сврставајући у стаљинизам. Та лева традиција била је троцкистичка. Троцки је, као и Лењин, на власт у Русији дошао уз обилату помоћ међународног крупног капитала, те је троцкистички покрет све време имао неприродну подршку Волстрита и сличних финансијских установа у свету. Разлог је био једноставан: идеја о перманентној револуцији, безавичајности и анационалности (званичном интернационализму левице) увек је била сјајно оружје за рушење свих народњачких, национално опредељених, традиционалних и органски повезаних друштава, држава и елита. Свака озбиљна економска анализа увек је показивала да су оваква друштва и државе истински најозбиљнија препрека светском обрту међународног капитала и остварењу профита на глобалном нивоу. Троцкистички револуционари и њиховом идеологијом инспирисане револуције никада нису били сметња мултинационалним корпорацијама, већ њихово најдраже и најсубверзивније оруђе.

Када је 1968. студентска револуција у свом манифестном облику пропала у Европи, троцкистичке вође ове побуне су примениле Грамшијеву стратегију „дугог марша кроз институције“ или онога што троцкисти зову ентризам – улазак у постојеће грађанске установе и полако преобликовање њихове суштине изнутра толико да на крају постану своја супротност.

Многи од ових лидера троцкизма, студентског бунта 1968, данас се налазе на челу разних европских партија, медија, институција науке, уметности и других области друштвеног живота – једном речју, чине евроунијатску и евроатлантску елиту.

Под маском антифашизма

Њихов архинепријатељ је остао исти иако се реторика од троцкистичке претворила у неолибералну – перманентна револуција је претворена у глобализам, а идеја о бескласном друштву без националних граница у глобалну интеграцију зарад промоције људских и мањинских права. Непријатељ је увек исти – традиционалне националне, културне и друштвене вредности и установе и народи који их се упорно држе или их чувају.

Најелегантнији начин да се са свим традиционалним вредностима европских народа обрачуна је залепити им етикету – фашизма. Ма колико овакве етикете биле бесмислене, уз велику медијску машинерију цензуре и промоције глобалних елита и њених ставова, многи аутентични европски лидери и народни покрети били су (екстремним маниром Лава Троцког и његових сабораца) дискриминисани, цензурисани и осуђени на друштвену маргину јер су проглашени за фашистичке.

Тако се мит о непрекидном и будном евроатлантском антифашизму потхрањује перманентном потребом криптотроцкиста да, као неолибералне перјанице, стално ударају на све аутентичне европске народне покрете и вође. Тако они огромни дефицит демократског легитимитета бриселске бирократије оправдавају потребом да се непрекидно обрачунава са измишљеним европским фашизмом. Није потребно подсетити колико је овај модел олако пренесен међу евроатлантске промотере у Србији, који на олтар свог евроунијатског антифашизма свакодневно приносе понеког интелектуалца или организацију српских патриота етикетирајући их као фашисте.

Постоје многе теорије фашизма, од којих су неке политички и историјски утемељене јер се баве анализом конкретних појавних облика овог политичког концепта, док су неке толико фантастичне и научно неутемељене да су одлике фашистичке диктатуре прошириле до границе на којој се сваки политички систем у свету може означити као фашистички.

Оно по чему је фашизам одувек био препознатљив јесте спремност да се државни и национални интереси једног народа остварују агресивним ратом против интереса других народа, и то увек уз кршење међународног права. Фашистичка држава има експанзивну империјалистичку политику и спремна је да своје интересе широм света остварује ратном машинеријом, без обзира на то што се њене тако дефинисане интересне сфере налазе хиљадама километара далеко од државних граница.

Фашистичке државе у свом окружењу и широм света (у ономе што су дефинисале као сферу својих интереса) производе освајачке ратове, руше међународни правни поредак, док у унутрашњој политици спроводе тоталитарну контролу целокупног друштва, те суспендују грађанска права и слободе засноване на слободарским традицијама људске цивилизације.

Данас је свака евроатлантска антифашистичка прича смешна и лажна јер се истовремено док они лармају око маргиналних поткултурних група означавајући их као некакву фашистичку опасност, и док аутентичне народне покрете широм Европе избацују из политичке утакмице етикетом фашизма – у центрима евроатланске моћи се одиграва права обнова пузећег фашизма.

У овом тренутку САД, ЕУ и НАТО пакт остварују све елементе фашистичке опасности у светским размерама. У том смислу бити искрени антифашиста данас значи бити против диктата из Брисела и Вашингтона и борити се против НАТО-пакта.

Аутентичним сарадницима фашизма данас би могли да се означе сви они који су за безусловно испуњавање диктата из Брисела и Вашингтона и непрекидно јачање и проширење НАТО-пакта.

 

Извор: Двери




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *