Др Александар Липковски је професор на Математичком факултету у Београду. Био је проректор Универзитета у Београду, члан Националног просветног савета Републике Србије и помоћник министра просвете за високо образовање. Његово велико знање, и пре свега искуство, мотивисали су нас да од проф. Липковског затражимо одговоре на отворена питања о стању просветног система у Србији.
Професоре, како бисте оценили школски систем у Србији од почетка његових реформи до данас?
Ако бих хтео да будем у „тренду” и служио се глобалистичким параметрима, дакле, оцењивао га некаквим њиховим стандардизованим тестовима, какав је веома популарни ПИСА тест, вероватно бих био задовољан. Међутим, овај тест је, по мом мишљењу, врста минималистичког тестирања за најширу популацију и минимална знања и уопште не показује праве домете образовног система. Генерално гледано, просвета у Србији данас је у много горем стању него пре двадесет година, а проблеми су много већи у првој деценији овога века него крајем прошлог, и директна су последица неразумних реформи преузетих из „просвећене” Западне Европе, чији је главни циљ уништавање национално свесне интелигенције и деградација укупног интелектуалног нивоа просечног грађанина, који своје мишљење и ставове почиње да гради на основу утицајних медија. Упркос реформама, поразима и капитулацијама, српски образовни систем у појединим сегментима, као што су природне науке, инжењерство, право и медицина, још увек производи врхунски квалитетне стручњаке. Али, задњи је час да почне поправљање стања јер већ смо дошли до критичне тачке када се на универзитету продукују лоши наставници који улазе у школе и продукују још горе ђаке.
Значи ли то ла се Ви залажете за елитистички систем у образовању?!
Апсолутно, и такав став сам имао током читавог свог радног века. Када је пре десетак година као експерт за питања школства, а у оквиру реформе коју су спроводили тадашњи министар Гашо Кнежевић и његова „десна рука” Тинде Ковач Церовић, у нашу земљу дошао неки фински „експерт” и заговарао „образовање за све”, одмах је схватио да се наши ставови разилазе и рекао ми да сам ја елитиста. Био је потпуно у праву, јер када је образовање у питању, заиста сматрам да његов главни циљ није масовност, него формирање интелектуалне елите одређеног народа. А да би добили елиту, морате да имате широку базу у почетку, од које се елиминацијом на основу квалитета стиже до врха пирамиде на који могу да се успну само најбољи. Образовање мора да има систем пирамиде, односно елиминације, на одређеном степену.
Да ли je процес разграђивања српског школства почео са Болоњском реформом?
Са Болоњском декларацијом је почело фронтално разграђивање српског школства, јер после 2000. године реформа просвете у Србији је постала једна од највећих брига западноевропских демократа. Кренули су са реформом основног и високог образовања, а средње су оставили за касније. Наш систем образовања се ослањао на претходни, југословенски, који је, опет, изграђен по матрици совјетско-источног блоковског система, а он је инсистирао на високом нивоу знања у обласима природник наука, медицине и техничких наука. Друштвене науке су друга прича, због идеолошких потки. Значи, тај, кроз резултате доказано квалитетан систем, требало је разградити, и изградити нови у складу са интересима глобалистичког поретка. Деведесетих година су још постојали мо- тиви и енергија да се томе одупремо, али од „српске октобарске револуције” тај вид енергије је нестајао, а замењен је оним што је такође нека „европејска” енергија, јер одређени круг људи жели да некритично „преслика” све што важи у западноевропским земљама.
Јесу ли наше просветне власти имале икакав критички отклон према тим процесима који су текли паралелно са тежњама о прилруживању Србије ЕУ?
Министар просвете Гашо Кнежевић имао је две особе као своје помоћнике, Тинде Ковач Церовић, задужену за основно образовање, и Србијанку Турајлић, којој је било препуштено високо школство. Обе су имале „визију” која је пре свега долазила из Сорошевог Фонда за отворено друштво, у расподели глобалних моћи задуженог за образовање на територији Балкана. Србијанка је тада као професор Електротехничког факултета инсистирала на спровођењу Болоњске декларације, али је отпор био огроман и академска јавност је успела да се одупре идеалу те реформе да универзитет постане предузеће, а студенти клијенти који плаћају и морају да добију услугу за то. Када се радио први нацрт Закона о високом образовању, Београдски универзитет је био најјачи опонент ономе што је Србијанка тражила и успео да одбије њен захтеве да факултет престане да буде правно лице, да се декани именују „одозго” и да држава у саветима има већински број чланова. Тако је универзитет у одређеној мери сачувао аутономију.
Зар није логично ла се реформа школства, као и све друге, спроводи у складу са националном стратегијом paзвoja образовања?
Тако би требало да буде, али Стратегија је усвојена тек прошле године, и то тако што је претходно била скинута са дневног реда због великог отпора Универзитета. И онда је, наводно, нешто промењено и стратегија је таква усвојена на Влади. Али притом је занемарена основна примедба, односно питање – како можете да говорите о развоју образовања, а да немате Стратегију развоја Србије на којој она треба да се заснива и која треба да буде покретач свеукупног развоја. У високом образовању су решења донекле и добра, на пример, даје се подршка природним наукама и технологијама што је добро, али у основном и средњем образовању поново доминира првобитна Гашина и Тиндина концепција „образовање за све”, под којом се заправо крије опасна тенденција проширивања обухвата на ра чун смањивања квалитета. То је, ваљда, сваком јасно. Тако да инклузија, којом се и актуелни министар Жарко Обрадовић много хвали, може да упропасти сваку наставничку концепцију ако и само једног инклузивног ученика уведете у разред.
Сведоци смо отварања многобројних приватних факултета. Како се то одражава на квалитет образовања?
Већ сама појава приватних факултета говори о чему се ради. Приватни факултети су, заправо, приватна предузећа која раде на профитној бази. Они су, истина, хтели да се легитимишу као непрофитне организације, али то је потпуно беспредметно, јер нико се не би бавио приватним образовањем ако из тога нема профит. Ако узмемо, на пример, Универзитет „Мегатренд” као највећи, и 14.000 његових студената (данас сигурно и више) од којих сваки плаћа по само 1.000 евра, добијате цифру од 14 милиона евра годишње. Од тога на расходе не може да оде више од пет или шест милиона, и јасно је колика је добит. Истина, овај је Универзитет доста уложио у свој развој и довођење кадра који може да му одржи неки рејтинг, али, генерално гледано, трошкови се минимализују, и зато „Мегатренд” може да укине школарину за прву годину, коју ће касније већ да наплати.
И шта ће Србија да уради са том, „силом“ дипломираних, углавном у звању разних менаџера, који су лакше дошли до звања, али не увек и знања, од студената на државним факултетима?
То је јако тешко питање, јер незапосленост је све већа, и у свим звањима. Али када би привреда била здрава, када би ми као нација и држава стали на своје ноге, проблем би се извесно решио, а ти приватни универзитети и факултети угасили сами од себе. Јер би се, просто, интерес за звање инжењера менаџмента, или како год да се то зове, смањио. Тенденција пада интересовања за менаџмент већ је присутна и у Америци, али и у Румунији, на пример, која је безрезервно спровела Болоњу, малтене декретом, и потпуно уништила свој систем образовања, смањен је број приватних факултета. Румуни су у математици били у самом светском врху, али сада су све слабији. А елитизам који наши млади математичари показују заснован је искључиво на ентузијазму појединаца, као и у свим другим областима. Када би било јасно да квалитетно образовање даје успех у животу, у смислу посла и напредовања, систем би се брзо променио. Али кад имамо систем у коме свакога дана из медија чујемо да је неко нешто постигао лоповлуком или преваром, и када вам тај образац долази из највиших органа власти, да је превара дозвољена и све је у реду, како онда да очекујете од младих људи да уче? Једина њихова логика је „хоћу све и то одмах” (I want it all, I want it now).
Дa ли je то случај и ca образовним системима у другим европским земљама?
Цела реформа високог образовања у виду Болоњског процеса проистекла је из истих мондијалистичких кругова који теже уништењу европске самосталне интелигенције настале на слободним универзитетима Хумболтовог типа и претварању високог школства у струковне школе и предузећа у којима се продају дипломе. Ми смо, као и сви други Европљани, под политичким притиском центара моћи, били присиљени да прихватимо Болоњски процес као нешто неизбежно и сада имамо за последицу катастрофално смањење нивоа знања свршених високошколаца. Како је пре неколико година пророчки рекао велики руски математичар Владимир Арнољд, резултат ових реформи ће бити да ће „авиони падати, а мостови се рушити”.
Да ли државе Балкана урушавањем својих школских система иду „на руку” новом светском поретку који успоставља јасну границу између образовања елите и остатка „масе” Koja треба да им служи?
Апсолутно, то је ствар на коју сам указивао од самих почетака реформе кад год сам имао прилике. Дакле, заиста се ради о томе да тај мондијалистички, глобалистички систем на једну страну узима најбоље, које онда издваја у одређене „резервате” и подржава, а на другу оних 95 одсто широких маса којима не треба образовање, које само треба да гледају телевизију и прихватају оно што им се тамо сервира. Тих пет одсто елитних, притом, постају наднационални интелигенти, и дефакто раде за глобални систем, односно владу. То се већ увелико види, јер раније су најталентованији људи одлазили после завршеног факултета, а сада одлазе већ после средње школе, пошто се ниво наших факултета срозава, јер су и кадрови који треба да образују нове генерације све мање образовани. Очигледан је драматичан пад општег и стручног знања. То је, свакако, апсолутно поразно, јер ће, на пример, код лекара који имају знање моћи да се лечи само оних пет одсто, а 95 одсто сиротиње биће препуштено вољи Господњој.
Је ли реформисано, и са Болоњском декларацијом усклађено школство у Србији, дефинитивно и законом утемељено?
Последњег дана августа 2009. године, по хитном поступку и без јавне расправе, Народна скупштина Републике Србије усвојила је нови Закон о основама система образовања и васпитања. Била је то већ трећа крупна промена закона од демократског преврата 2000. године и повратка Тинде Ковач Церовић. Начин на који је закон усвојен већ је виђен: године 2003. револуционарни „кровни” Закон о основама система образовања и васпитања био је усвојен исто тако по хитном поступку и без праве јавне расправе у стручним институцијама. Наиме, у реформу просвете у Србији пре свих се укључио део научно неуспешних психолога мотивисан финансијама које су пристизале из иностранства. Предводник тог ешалона била је поменута госпођа. Најзад, ових дана се по том истом, већ виђеном рецепту у Скупштини усваја најновија измена тог закона, иако су се и стручна јавност и наставнички синдикати о предлогу тог закона негативно изјаснили. Притом, реформом се трошкови општег образовања у што је могуће већој мери преваљују на леђа грађана, да би се држава ослободила „сувишних” трошкова, а у ствари лишила основне контролне полуге свог будућег опстанка и развоја: квалитетног образовања својих грађана. У том правцу су усмерени сви појединачни аспекти најновијих реформи: инклузија са индивидуализованим програмима рада, потенцирање ученичких права уз обесправљивање наставника као васпитача, немогућност коришћења педагошких казнених мера и многи други, а избегавају се прави реформски захвати који би донели побољшање, као што је укидање сменске наставе. Наиме, то кошта, а светски газда тражи да трошкове за образовање смањимо и отпустимо вишкове наставника који ће неминовно настати предложеним смањењем броја часова у школи без одговарајућег смањења броја ђака у одељењу.
Како се друге земље Европе односе према Болоњској декларацији, да ли и њихове просветне власти наметнуте реформе прихватају некритички као ми у Србији?
Један од два најважнија високообразовна система за такозвану „стару Европу”, која није исто што и ЕУ, а поготово не нови светски поредак, јесте немачки систем као родоначелник универзитета какве их данас знамо и какве Болоњска реформа укида. То је такозвани Хумболтов универзитет, или заједница људи који желе да се баве науком због унутрашњег порива, а не да имају диплому и знања која ће свакодневно примењивати. Такав занатски приступ образовању примењује се у немачкој Fachhochschule (Високој струковној школи), која се јасно разликује од универзитета. Међутим, од Болоњске реформе разлика међу овим системима је све мања, а отпор Немаца према реформама све већи. Не треба заборавити да је Болоњска декларација у ствари политичка декларација коју су потписали министри са намером да се део трошкова пребаци на универзитет који зато мора да буде предузеће и да прави студенте клијенте. Значи, и у школству је очигледан неолиберални концепт. Други модел је руски, који је фактички преузет од немачког Хумболтовог универзитета и форсира природне науке. Математика је у Совјетском савезу увек третирана као стратешка ствар, иако на Западу није установљена Нобелова награда за математику. Неподељено је мишљење да је високо образовање у сфери природних наука и математике у Русији било врхунско, све до 90-их година 20. века, када су многи врхунски математичари, попут Владимира Арнолда, отишли у иностранство, али никада нису прекинули односе са матицом.
Последња скандалозна промена je реформа средњих стручних школа. Шта њоме жели да се постигне?
Од некада квалитетних и поштованих стручних школа, поготово техничких, на којима је одшколован кадар који је изградио привреду бивше Југославије, треба да се направе школе за раднике и мајсторе у непосредној производњи западноевропских земаља. Тамо, наиме, нико више неће у раднике. То је то реформисано „школовање за Европу” и за ново, неолиберално друштво. Да би се лакше контролисале средње стручне школе, оне су законским решењем из 2009. истргнуте из надлежности Националног просветног савета (који бира Скупштина) и дате новооснованом Савету за стручно образовање и образовање одраслих (који именује Влада). Као и многа друга средства у образовању, средства за реформу средњих стручних школа долазе из иностранства преко кредита Светске банке и разних пројеката. Општеобразовни предмети у средњим стручним школама, национални блок предмета (језик, историја, географија), природнонаучни блок предмета (физика, хемија, биологија) и предмети уметничког и естетског образовања су изменама закона маргинализовани, а приоритет је дат стручним предметима. Притом, средње стручне школе похађа више од 70 одсто генерације, док мање од 30 одсто долази у гимназију.
Шта бисте Ви, међу системима образовања са Истока и Запада, усвојили као најбољи модел за српско школство?
Странка која је владала просветом између 2004. и 2008. није смогла снаге да превазиђе српско распеће између Истока и Запада, хришћанства и атеизма, српства и квазиевропејства. Сигурно је, међутим, да прозападноевропска политика никако не иде заједно са бољитког српске просвете јер потиче из мондија листичког круга чији је извршилац за Источну Европу Џорџ Сорош. Зато би: се ја свакако држао националне и елити стичке концепције образовања која је би ла примењена све до последњих дана, пре свега у руском образовном систему. Та елитизам разумем као неки виши праг од просечних способности да би се под стакао развој, кога нема без квалитетно. знања. Дакле, не треба ниво образовањ; у школи прилагођавати просеку, или пак подпросеку као што то данас раде рефор мисти, него треба, као што каже руска пословица коју често изговара Путин „високо држати лествицу”, да би ђаци улагали напор те да би се тако стално подизао просек образовања, уместо да се спушта. Велику сметњу таквим жељама представља управо инклузија. При томе, приликом њеног увођења нико није консултовао наше врхунске стручњаке дефектологе.
Да ли je, и како, могуће да се Србија врати својим изворним просветним принципима?
Могуће је под претпоставком да одбацимо све услове који нам се намећу споља и истовремено развијемо нову националну стратегију образовања, ослањајући се на унутрашње ресурсе и на ставове широке стручне заједнице. Најважнији корак у новој стратегији мора да буде адекватно финансирање и побољшање материјалне базе просветног сектора. Са око три одсто бруто националног дохотка издвојеног за просвету, Србија је више него двоструко испод просека Западне Европе. Али, политичари треба да имају на уму развој Србије. Морам да вас подсетим да је после Октобарске револуције у СССР-у потпуно укинута класична школа, а уведено управо ово што ми данас имамо. После неколико генерација испоставило се да више нема стручњака, и Стаљин је, без обзира на своје идеолошке ставове, преко ноћи вратио царске програме у гимназију, после чега је кренуо убрзани развој СССР-а. Надам се да ће и наш традиционални систем образовања преживети.
Извор: Двери
sve sto rece evropa srbija mora da slusa jer ce biti ratni zlocinac ako ne izvrsi naredenje ide u hag