ЕКСКЛУЗИВНО! Српске службе безбедности поседују доказе о ратним злочинима Јелка Кацина почињеним 1991. године!

Неименовани извор из једне од војних служби безбедности тврди да војне и цивилне службе безбедности у Србији поседују веома обимну документацију о ратним злочинима против ЈНА почињеним на територији Републике Словеније 1991. године. Реч је наиме тешким повредама хуманитарног права и у неколико случајева наредбама за ликвидацију заробљених припадника ЈНА.

Војне службе безбедности у Србији поседују аудио снимак у коме је јасно идентификован Јелко Кацин како издаје наредбу припадницима словеначке ТО да нападну колону ЈНА а потом и ликвидирају заробљене војнике.

У Словенији су 1991. године повређена правила хуманитарног права – непоштовање и изостанак медицинске помоћи и неге повређенима и оболелима, санитетског осо­бља и његово спречавање у вршењу њихових дужности и знака Црвеног крста. Тери­торијалци и полицајци су нападали и санитетске јединице и транспорте, а бројни примери су наведени у брошури „Истина о оружаном сукобу у Словенији“, коју је крајем те године издала „Народна армија“.

Приликом атака припадника ТО Словеније на колону војних возила, 28. јуна рањен је војник Бјелогрлић, по кога је одмах стигло санитетско возило. Умро је због вели­ког крварења, као последице онемогућавања његовог благовременог збрињава­ња у болничку установу.

Тог јуна једна медицинска радница из Марибора обавестила је телефоном официре ЈНА да се у тамошњој болници налази капетан прве класе Драган Благојевић у вр­ло тешком здравственом стању (прострел плућа, висока температура, метак у плућном крилу). Она га је лично видела и изјавила да у болници чак ни ране нису хтели да му превију.

Тежина повреда захтевала је да Благојевић буде пребачен у Загреб. Надлежни ор­гани Словеније су два дана одбијали да то дозволе. Када је, напокон, одобрено његово премештање и стигао хеликоптер којим је требало да се транспортује, капе­тану Благојевићу је уручено отпусно писмо са дозволом да оде. Међутим, на из­ласку из болнице опколили су га специјалци и вратили га назад.

Атаковало се и на Војно-рехабилитациони центар у Римским Топлицама. Крајем ју­на припадници оружаних снага Словеније поставили су захтев особљу да Центар пре­дају или ће бити нападнут. Како су старешине то одбиле, различитим притисцима на за­послене здравствено и друго особље спречен је њихов долазак на посао 1. јула 1991. Око 150 пацијената, међу којима је било и тешких, непокретних болесника остављено је без хране и лекарске неге. Због тога су сви болесници морали да бу­ду отпуштени.

Младен Качавенда, помоћник директора Савезне управе царина, сведочио је о по­ступку према рањеним војницима. Два деветнаестогодишња војника ЈНА су рање­на у транспортеру 2. јула у пет сати, након прекида ватре (један војник је из Модри­че, други из Травника). Дејством кумулативне мине војници су имали специфичне опе­котине по телу и лицу. По изласку из транспортера, припадници оружаних снага Слове­није поново су пуцали на њих из стрељачког наоружања. Један је рањен у пределу бедра, а други је добио у ногу и руку две крхотине тромболнске гранате.

Поручник Драган Бубало рањен је 30. јуна у време договореног прекида ватре, код Горње Радгоне, у преподневним сатима, заједно са једним војником. При­падници ТО одбили су да дозволе да им се укаже помоћ, иако је било јасно да мо­гу да искрваре, уколико им помоћ не буде благовремено указана. На хеликоптер који је кренуо по рањенике, видно обележен знацима Црвеног крста, територијалци су отворили ватру. Пилот, капетан Кахрић, потврдио је да је хеликпотер више пута пого­ђен.

Мајор Александар Стефановић је 3. јула са капетаном Бранком Тркуљом војним возилом, прописно обележеним ознаком Црвеног крста, превозио рањеног војника у правцу села Раденаца. Непосредно на улазу у село возило су напали припадници ТО и погодили га тромблоном, када је рањен капетан Тркуља. Због задржавања возила рањеном војнику није благовремено пружена медицинска помоћ, због че­га је умро.

На санитетско возило, којим је др Горан Голубовић крајем јуна превозио рањеног поручника Дарка Булатовића, испаљена је ракета па су поново рањени. Др Вукица Булатовић је у то време покушала да прописно обележеним санитетским возилом дође и укаже помоћ рањеницима на граничном прелазу Шентиљ. Зауставили су их територијалци Словеније, ухапсили и одвели у затвор у Песници.

Пилоти ЈНА Никола Родић и Жељко Милетић кажу да су већ на почетку договореног прекида ватре 28. јуна жестоко нападани, иако су летели хеликоптером са видним ознакама Црвеног крста. Истичу да је најчешћи напад био у гарнизону Илирска Би­стрица, када су пуна два сата провели у хеликоптеру, под ватром.

Следећи догађај је и после петнаест година остао упамћен као цинична бестијал­ност словеначких политичара. У близини Љубљане је 27. јуна оборен хеликоптер ЈНА са три члана посаде: капетаном Миленком Јоргићем, поручником Елдином Храпо­вићем и старијим водником Мирославом Шандором. Све до 5. јула надлежни органи Словеније су одбијали да изруче тела погинулих. А поједини високи функционери Словени­је, међу којима и тадашњи министар за информисање Јелко Кацин, тријумфално су се сликали поред тела погинулих чланова посаде.