Пише: Милован Бркић
Амерички филмови су често сурово реални када описују догађаје из националне историје. У филму “Одрастање Малог Дрвета”, приказан је живот дечака који расте уз деду белца и баку Индијанку, и од њих учи лекције из живота.
Док одраста у врлетима, и пријатељ породице, Џон Врба га учи га да сазна ко су његови преци. И приповеда му како су бели амерички војници одвели Индијанце у резерват. Индијанци су, на пут без повратака, кренули пешке. Поред њих су јахали војници на коњима, с пушкама на готовс. Пут је био дуг. Прво су почели да падају старци и деца. Војници су Индијанцима дозвољавали да застану и да сахране мртве. После им се журило и нису дозвољавали сахране.
Џон Врба приповеда дечаку, коме су деда и бака дали име Мало Дрво, да су Кочизи потом, да мртве не би остављали лешинарима, наставили да ходају и да их носе на леђима. Муж је носио мртву жену, брат мртву сестру. Поред пута, којим су их спроводили сурови амерички војници, стајали су бели људи. Немо су посматрали овај језив призор, а Џон Врба прича Малом Дрвету да је видео много белих људи како наглас плачу, постиђени призором својих сународника. Неки Индијанци, махом још дечаци, којима још није понестало снаге, нису желели да их одведу у тор и покушали су да побегну. Неке од њих, војници ни рафалним пуцњима нису успели да покосе, и утекли су у шуме. Вратили су се на своја огњишта.
Пут којим су Индијанци одведени у резерват назвали су Пут суза. Судбина Индијанаца нам је позната.
Када је америчка администрација одлучила да се поигра на Балкану, Србија је прецртана из земљописних карата. Оно што није урадио Хитлер, оствариће Ујка Сем! Србија је најсуровије бомбардована, и то у име ”милосрдне заштите Албанаца”. Онда је почело комадање. Окупирано је Косово и Метохија. Почела је пљачка. Америчке компаније су, доласком ДОС-а на власт опељешиле Србију за најмање 30 милијарди долара! Растурили су нам војску, државне компаније, наменску војну индустрију, претворили су Србију у огледно пољопривредно добро, за експериментисање на животињама, биљкама и људима…
Сурово убијање једне државе и народа, попут Србије, погодило је многе грађане САД-а. Многи агенти ЦИА-е, ФБИ-а и војници од каријере јавно су дигли свој глас против политике Клинтонове администрације да на Балкану уништи Србе и инсталира Ал Каиду! Џон Перкинс није једини Американац који је признао да је, по налогу своје владе, био економски убица, да је уништавао државе и њихове економије, да је убијао оне који нису хтели да подјарме свој народ. Џон Шиндлер описује како Клинтон, коме је реферисао, није хтео да чује истину о рату у Босни…
Америчка нација је моћна. И поред најцрње контроле информација, интернет је омогућио да часни појединци изнесу своје мишљење и опишу злочине своје администрације. Слободе које су освојили грађани САД-а у својој историјској борби за њих, није лако обрисати. Србија полако нестаје. Изумрла су села, опустели су градови. Земља се парложи… Америчке дипломате у Београду, ти курвини синови, врбују Србе да им служе као гоничи робова!
Од Зорана Ђинђића, Бориса Тадића до најновијих властодржаца, сви они слепо извршавају планове америчке администрације да Србија нестане са земљописне карте. Наш нестанак ми личи на Пут суза. Уместо белих америчких војника, под изговором да нас воде у Европску унију, на коњима јашу наши скотови.
И док још живимо у долини суза, чекајући дан када ће и последњи међу нама пропасти, гоничи робова, наша властела, и сама се ближи свом крају. Када би остали без робова, Амери су убијали и њихове гониче. Заједно ћемо умрети у Србији, Долини суза. Да ли неко од нас може да утекне са тог пута, и да оде у осветнике?
Наслов ме тако дубоко поражава, да га нећу моћи тако скоро заборавити. Да се не лажемо, туге и суза увек има, али ја ,,из ината” нећу да плачем. Овде као да је питање рата залеђено!? Портретишемо се у мукама, опустошени и мртви, јер је тако заиста. Али немојмо бар за сада да се бавимо далеком будућношћу, то јест, да ћемо до последњег пропасти и нестати; између овог стања мука лежи прелазан период (о чему нам управо говори историја), познат као ” Србијо дижи устанак”, а ја имам вишка енергије. На тој етапи можемо се упознати са “осветом”, најнемилосрдније у “рушењу” бруталног, подмуклог и одвратног окупатора у “држави”, ипак ја стремим “рату”- до слободе, не кроз освету и политику, већ ослањајући се више на дизање у ваздух предмета из корена са правим експлозивом и снајперима ! Нисам спремна да поверујем у све ново, “и тако ће ти Ђура опростити што те је туко, јели, и ти се лепо вратиш у Париз, и почнеш да радиш, али за наше”!