Догодовштине са сремског насипа

Већ средином прошле недеље кренуле су приче о великој поплави која се проности Посавином, а код нас нико ни прстом да макне. Али било је забринутих који се нису дали преварити. Четвртак вече, топла јакна, па на насип, за сваки случај. Све што следи, десило се између петка и понедељка у селу узводно од Сремске Митровице, намерно нећемо рећи ком.

poplave

Већ петак ујутру, било је јасно да ће Сава прећи први насип, а можда се попети и до другог. Али, да ли се неко од надлежних појавио? Није. А вала и што би, имамо два насипа, укупно око осам метара у вис, километрима око целог села. Можда зато што је насип прекинут на два места? Али што би то локалне власти у јеку највећих поплава требале да знају?

Срећа, радник треће смене оближњег дрвног комбината је послао један багер да зачепи једну рупу – нането је мало земље, прва помоћ и закрпа, али далеко од санације.

Гледамо ми са насипа ону Саву која се већ попела до те закрпе, али не гледа она нас, иде, не хаје. Локалци већ трљају нажуљане дланове при самом погледу на балване и пањеве које Сава наноси у огромним количинама. Од било какве власти или надлежних ни речи, а ево петак већ при крају.
Утом ето ти мог будућег кума, водника војске Србије, униформисан, гледа и он у ону мутну Саву. Здравимо се ми, прозборимо по коју, а он све нешто забринут па окрене неки број на телефону.

– Јесте, имамо насип – каже он – а знате ли да је прекинут на два места?

Каже нико није имао појма, послаће песак и џакове да се то закрпи. Ау човече, град и село преко педесет хиљада становника, Сава нарасла четири метра, нико не зна да је насип бушан? Озбиљна држава…
Ојачамо ми ону рупу мало са неколико џакова песка, сад је већ боље. Организујемо се у патроле на по три сата целом дужином насипа. Цео петак вече, гледамо како Сава расте. Од војске и полиције, осим кума који је требао бити у Београду али га оставише за сваки случај овде, никог није било.
Мирна ноћ, сељаци се здраве иако у мрклом мраку немају појма ко им иде у сусрет. Већ су кренуле приче да ће Мачвани да пређу као седамдесест четврте да нам буше насип.

Дође субота. Дође и Сава, тридесет центиметара до врха насипа – нарасла скоро осам метара. Сељака нигде. Водник пустио дезинформацију да је насип попустио – у року од сат времена, на насипу је, да ли због те лажне дојаве, да ли због организације месне заједнице, било скоро хиљаду људи. Трактори и камиони довлаче песак, џакови иду из руке у руку, диже се насип… само не тамо где треба и не како треба. На самој кривини где Сава директно удара у насип, у најбољем случају, један ред у ширину, три у висину. Тамо где је насип у просеку виши за метар од остатка насипа, е ту је по два реда у ширину и по шест у висину. И коме рећи да греши? Нема никог у команди, сви се дерњају за себе.
Већ око подне, ето и ракије, домаће брље. На сваких двадесет џакова, по гутаљ. Све је више било приче, све мање рада. Срећа од негде се појавише четири булдожера и ровокопач да ојачају насип баш на кривини Саве – немам појма који су и ко их је звао, али свака им част. Војни нису то знам, нашој војсци су Амери наметнили којекакве стандарде па је војна механизација растопљена.
Почело да се смркава, Сава стагнира, а ланац људи се полако прекида јер један по један падају на гузице мртви пијани. Ваљају се по блату, џакови падају поред њих. Али добар део насипа, каквог таквог, направљен. Оно јест, ако Сава до тих џакова дође, одуваће их као да их није ни било… али, радило се.
Одох ја да одморим петнаестак минута, већ почеле руке и кичма да издају, кад ето ти десет шлепера дунавског песка, такозваног дунавца. Нема одмора, назад на браник. Неко нас се сетио изгледа.

У смирај, ето и локалног одбора СНС-а, већ подгрејаног пивом из оближње продавнице. Један виче да се обележе џакови где је дунавац, ваљда му треба после за фасаду, други цуцла флашу шљиве, трећи и четврти се расправљају како се везују џакови. Наравно, ни један од њих их није везивао, везивали клинци од петнаест година.
Отишли камиони, остала два трактора, СНС-овци наређују да се џакови бацају на највиши део насипа. Ало рођаче, а кривина где има само три џака? Не вреди, као зиду да причаш. Таман се отрезнисмо од те глупости, ево је друга – узе човек, не знам да ли је неки страначки или је само локална будала, намештене џакове и поче бацати у воду. Виче – Утврђујем. Доватисмо га и уз пар дисциплинских отерасмо са насипа.
Већина се разишла, али пијандуре и СНС екипа осташе. Кренули ми у контролу насипа, смена по распореду, до два ујутру, кад нађосмо једног СНС-овца искривљеног од ракије како лежи на џаковима. Спава. Иначе, тај има титулу Шеф обезбеђења локалног одбора СНС-а.
Дође и недеља. СНС екипа, још мамурна, се преселила са насипа испред локалне продавнице на пиво. Остале пијандуре су остале на насипу да дочекају следећу смену уз ракију, паштету и таблић на картонској кутији.
Тад је Сава већ почела приметно да опада па посла на насипу није било, осим патроле. Али дођоше неки, први пут их у животу видесмо. Кад додаје комшија који је поред мене стајао у ланцу дан раније – Ове сам само у кафани виђао до сад. Питам се ја откуд они ту, кад стиже вест да долази ТВ екипа да сними. Сад ми је све јасно. И још безобразник дође да пита, да нећемо можда и ми да помогнемо да радимо. Кућно васпитање ме спречи да га клепим.
Одосмо кући, леп дан, Сава пада, куд ћеш боље. Кад поподне, ето полиције. Е добро се сетила. Него, брзо се и вратила. Питам се шта је сад, ка оно, брат шефа СНС обезбеђења одаламио лопатом неку другу пијандуру, развалио му пола лица, и послао директ у Нови Сад у Ургентни. Човек је ево док ово пишем, у коми. Политика и ракија, знао сам да не може на добро да испадне.

Заврши се и та недеља.

Дође понедељак, Сава и даље опада. Е, сад кад је већ постало сигурно да селу не прети опасност, кренули да се скупљају локалци и да кидишу на џакове. Остало је тридесет пет пуних палета неискоришћених џакова. Више од сто џакова по палети сигурно, двадесет динара по џаку. Котури канапа, такође вредна ствар. Е нећеш вала. Покупили ми који смо патролирали, ставили под кључ и још покупили из дворишта овима што су крали. Псује мајку усташку и лоповску, али неће се вала овајдити од ове поплаве.
То вече је било и последње вече патроле, видех да су насипи у Хрватској и Босни попустили јер су се натопили па се договорих да овај пут прегледамо и подножје насипа за сваки случај, да видимо да не цури или да се није расквасио превише.
Никог нигде, насип пуст. Док је било ракије и телевизијских екипа, било је и људи.

Част већини која је вредно радила у суботу на подизању апсолутно бескорисних насипа од песка – није њихов проблем што није дошао нико да им каже где и како да дижу насип. Прости људи, радни људи, који су се потрудили колико су знали и могли.
Али држава је показала своје лице у овом селу, а локални врх СНС-а своју. Срећа наша па нас задеси само највећа поплава у задњих хиљаду година, да је нешто опасније, не знам како би се изборили са оваквим вођама.

Аутор: Архимед




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *