Ђура нам је опростио што нас је тукао

Пише: Ненад Зорић

НАТО вратио српско небо, а кад ће српско Косово?

Отворено писмо генералном секретару НАТО алијансе од грађанина Србије који је преживео бомбардовање и бившег студента факултета који је јуче посетио.

1101254100

Поштовани Јенсе,

Ту где си ти јуче седео, баш у том амфитеатру Факултета политичких наука, седео сам и ја од октобра 1998. У то време свакодневно сам читао и слушао о претњама да ће алијанса на чијем си сада челу бомбардовати моју земљу. Долазио је Ричард Холбрук, разговарао са Слободаном Милошевићем у неколико наврата, па смо те године ипак мирно спавали.

Тог октобра био сам прва година студија које су прекинуте шест месеци касније. Ако ниси знао, кад бомбе падају на главу, нема студирања. А тада је, као што знаш, у марту 1999. један од твојих претходника Хавијер Солана наредио бомбардовање Србије.

Пошто ти за НАТО кажеш „ми“, ономе ко ме је ударао по глави не могу да персирам. Зато се надам да нећеш замерити на овом личном односу који никако није интимизирање и изостанак дистанце, али ко памти не заборавља — па не могу другачије.

На неки начин смо и земљаци, провео си детињство у Београду, где је твој отац службовао као амбасадор, па и тако не ваља персирати. Сад си опет дошао у Србију, одакле си као дете отишао.

Опростити можемо, заборавити никако

Ако си дошао. Видиш како смо гостопримљиви. Понудили смо те сољу и хлебом. Кад си већ ишао до Факултета политичких наука, могао си и да прошеташ до оближње пeкаре „Краљица“ — имају одличне кифле, а бурек им се топи у устима. Мада, можеш и следећи пут кад налетиш. Ово „налетиш“, није да стварно налетиш оним твојим авионима, немој то, тако ти оне погаче са аеродрома, но је то код нас израз за свраћање успут.

Рекоше медији (ја сам имао нешто прече, па не дођох) да су те студенти дочекали аплаузом. Па то је мој факултет, то је ФПН, ми смо господа. Тако нас учили професори, баш иза те катедре за којом си ти седео.

Одмах да ти кажем, не заноси се. Тај аплауз је гест пристојности, а не љубави. Али те и не мрзимо. Постали смо некако равнодушни, што ти баш не иде у прилог јер значи да смо, што се тиче НАТО-а, оперисани од било које врсте емоција. Плус, брзо учимо, па смо и од вас нешто научили. И сам знаш да је тамо код вас на Западу нормално да се човеку смешкаш у фацу, а да му о фамилији мислиш све најгоре.

Кажем, лепо је што си свратио. Лепо је што смо се међусобно смешкали. Шта ћеш, политика је… Али, осим смешкања некако ред налаже да барем пробаш да покажеш поштовање према домаћинима.

Е, ту си омануо. Зато ти све ово пишем.

Ми Срби смо ти хришћани, православци, па у складу са принципима вере опростимо. Е сад, са заборављањем ипак имамо проблем. Не иде, земо наш некадашњи, никако. Превише сте нас бре урнисали, па нас годишњице смрти страдалих, нове болести које нас стижу и разрушени објекти поред којих пролазимо, сваки пут изнова сете на злочин твоје алијансе. Мој додатни проблем је што нас гледаш у очи и говориш полуистине. Јако ме то љути.

Радиш ти свој посао, мој премијер Вучић ради свој посао, али морам и ја свој. Посао ми, за разлику од вашег, није да говорим дипломатски, већ да попу кажем поп, а бобу боб. И да не дозволим да бомбардовање буде само реч, јер то није истина. Јенсе, бомбардовање није само реч, а ни „Ринге, ринге, раја“ које си понео из београдског детињства.

Гађали сте грађане Србије, не само Слобу

Али, вратимо се у амфитеатар. Рече ти у тој академској институцији како схваташ да је НАТО „контроверзан“. Тако је. Ми овде кад користимо тај термин обично описујемо личности и организације које имају послове на граници са законом или са оне стране закона. Све оно што је твоја алијанса радила 1999. је са оне стране закона.

„Ваздушна кампања коју је НАТО покренуо 1999. никад није била против грађана Србије, већ за заустављање недопустивих акција Милошевићеве владе које је осудила међународна заједница“, рече ти. Рече и да је ваш (НАТО) циљ био да се спречи губитак невиних живота, али да знаш да је до тога и овако дошло. „Те године је било губитака и то је трагедија. Жао ми је због тога и нудим своје најдубље саучешће породицама које су изгубиле најближе и вољене“, цитирам те.

Добри мој Јенсе, ако се већ извињаваш и жалиш за нечим, онда жали као човек. Или ћути. Нико те не бије по ушима да се извињаваш. Имаш онолико бирократских фраза о „борби против тероризма“, о „напорима“ да се не-знам-шта, о… Ма причај и о временској прогнози, само немој да нас потцењујеш.

Па човече, причаш људима у амфитеатру Факултета политичких наука. Ти људи разумеју шта је политика. Разумеју и шта је реал политика. Разумеју да Србија не може да игнорише НАТО постојање, а ни НАТО постојање Србије. Разумеју да наши политички представници треба да комуницирају са вама. Али свакако разумеју и кад им неко продаје циглу. Живео си у Београду, знаш шта то значи. Понављам, немој потцењивати грађане Србије. На крају крајева, лично ме много срди кад ми неко вређа интелигенцију.

Чујеш ли себе кад кажеш да НАТО ваздушна интервенција —како је ти зовеш, или агресија — што стварно јесте била и како је ја и моји сународници зовемо, није била уперена против грађана него против режима? Па и ја сам био против тог режима. Али сам био још више против твоје агресије. Милошевић Слободан није седео у згради телевизије у Таковској 10, али јесте 16 мојих колега које су на радном месту убиле бомбе НАТО-а, на пример. Да не наводим све злочине и све, како сте их називали, колатералне штете за 78 дана неспавања, страха, убистава, разарања.

Кад је престао рат и ко га је зауставио

„НАТО интервенција је зауставила године насиља и сукоба на Балкану“, опет морам да те цитирам.

Обрати пажњу на овај део, молим те.

Процес мирне интеграције подручја источне Славоније, Барање и западног Срема у уставно-правни поредак Хрватске започео је 1995. у Ердуту. Тај, Ердутски споразум припремили су и у њему посредовали амерички велепосланик у Хрватској Питер Галбрајт и допредседник Међународне конференције у бившој Југославији Торвалд Столтенберг. Да, твој отац.

Пре овог споразума, потписан је Дејтонски споразум за Босну и Херцеговину, који данас обележава пуних 20 година.

Још пре тога, у августу исте године, Хрватска је извела војну операцију „Олуја“, током које је протерано 250.000 Срба, који су били конститутивни народ Хрватске. Још раније, у мају 1995, покренута је војна акција „Бљесак“ у Западној Славонији, одакле је протерано око 15.000 Срба. Твоји НАТО претходници прстом нису мрднули. Међународне снаге, које су биле стациониране на простору Републике Српске Крајине, а и у Западној Славонији, такође прстом нису мрднуле.

Дакле, те 1995. године — што војним акцијама, што потписивањима мировних споразума — прекинут је рат на простору бивше Југославије. НАТО агресија је била четири године доцније, па није могла, како ти рече, зауставити „године насиља“. Знам да ти мислиш да је НАТО свемогућ, али ни НАТО не може зауставити оно што је већ било заустављено.

Та Међународна заједница, на коју се позиваш, третирала је тада Слободана Милошевића као фактор стабилности и мира на Балкану. Чињеница да је поменути Ричард Холбрук седео и фотографисао се — изувен — са терористима ОВК, које је његова влада ставила па скинула са списка терористичких организација, није грешка и срамота нас грађана Србије.

Исте термине и описе, као ономад за Милошевића, користиш и данас кад говориш о Србији. Не усуђујем се да направим поређење. А данас је Аранђеловдан, новинарска слава, па нећу инсистирати и закерати на свим детаљима.

Само још ово. Ако већ донесе вест да можемо да контролишемо небо у некадашњој Копненој зони безбедности, да те приупитам за онај договор о контингенту српске војске и полиције који ће моћи да се врати на Косово и Метохију. Шта је са тим?

Не мораш одмах да одговориш. Види, распитај ми се то, па кад следећи пут дођеш, да ми кажеш. А ја ћу, заузврат, да водим на бурек у „Краљицу“.

Ај, па тако. Здраво био. И, да се не љубимо.

 

Спутњик




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *