Дивизије мртвих

Српска војска гази Албанију

Казивање Живојина Јовановића

Ту на обали Војуше нашо сам једнога старога Сепчанина, Животу Милановића, који је изгубио сина Живојина на фронту па још је био у бради; четрнесте године погинуо му син на Колубари, у Дванестом кадровском пуку. Живота је био у последњој одбрани – имао је преко педесет година, покрупан човек, већ сед. Узели су и њих да спроводе заробљенике. Случајно сам наишо на њега, дошо и он уочи те ноћи, ту су још неки стигли. И кад је који стиго, он је предо заробљенике. Ја сам га видо на киши, ујутру, а целу ноћ падала киша: покрио се неком крпаром преко главе, седи, прекрстио руке. Ја му кажем:

„Чича Живота, хајде да идемо.“

„Ја не могу да идем.“

Седео је ослоњен уз дрво, на њему гуња, шубара, опанци – мокро све. Ту је и осто: у киши, на обали Војуше.

(Месец дана касније туда је прошо Алимпије Милановић, исто из Сепаца. Он је видо крстачу, ту, на обали Војуше, и прочито – на њој пише: „Живота Милановић, село Сепци.“ Алимпије је мислио да је то његов отац умро, пошто се исто звао. И тек годину-две касније сазна да му је отац жив).

И пођемо одатле нас шеснес натраг према Драчу, у сусрет нашој војсци, истим путем. Сусрећемо заробљенике, оне које смо спроводили па успут остајали. Иду ко авети. Познају ме, питају:

„Колико још има до Војуше?“

И тако смо их сретали све до близу Фијере.

Нема хлеба, нема ништа. И дознам да ту има неки Куцовласи, који су хришћани. Хајде, велим, да пробамо. Одемо у неки заселак. Двориште ограђено плетаром од прућа. Дођем на капију: чук, чук. Отуд изађе домаћин, а ја потражим леба и кажем:

„Ја кристјан“ и прекрстим се. А он каже:

„И ја кристјан.“ Отиде и донесе ми парче проје.

У некој кући ми донеше и струк празог лука. Други донеше мало сира, неке трошице. И тако идемо. Наиђем негде и кажем: „Ја кристјан“, а он: „Ја не кристјан, ја Арнаут“ ја тражим леба, он каже – има, али да дам пушку.

И дођемо у Кавају. Ту стиго неки командант трећепозиваца и он као прима војнике из других јединица. Прими и нас. За дан-два накупи се стотина. Стигне ту Четрнести пук кадровски, они су ратовали на бугарској граници, за њима стигне Комбинована дивизија, па коњица Трећег пука, и они оступали истим путом куд и ми. И ту нађем једног мога Сепчанина, наредник, отишо у подофицирску школу, Радомир Савић. (Касније, са Солуна дошо у чину мајора). Припаднемо Четрнестом кадровском пуку Брегалничке дивизије. Снабдевају нас, добијамо по четвртину хлеба на дан. Тешко! Стиже друга војска. Пролази. Почело је да стиже и деведесет шесто годиште, регрути, њих су терали исто ко ми заробљенике. А нас одредили те бацамо камен у локве на онај пут, да може војска да прође, регрути прво.

Стајо сам поред пута док их терају. Ја сам пито:

„Која је то војска?“. Каже:

„Крушевачке резервне трупе, Шумадинска дивизија.“

Иду они у двојне редове, а са стране иду они што их спроводе… горе него ми заробљенике.

Један ме позно, засто из колоне и дошо код мене. Само ме погледо – плако је… плачем и ја. Нит сам ја мого да упитам што њега, нити он мене. Он је био из Сепаца, звао се Александар Павловић. Уђе он тамо у колону, а онај спроводник дође до мене и како сам се био већ окренуо, удари ме батином по леђима. Ја му опсујем и оца и мајку: „Ух, што ми пушка није при руци!“ Он оде, ништа не вели. (А тај Павловић је умро, сиромах, мало даље, у Фијери). Прошла је онда Дринска дивизија, па је прошла Моравска дивизија, па је прошла Тимочка дивизија… па су сви прошли. Тако су бедно изгледали, све сам гледо, али ја да опричам то не могу, ни да опишем. Кад је прошла Шумадинска дивизија, моја два друга побегну код њих, побегли су Миладин Степановић и Живојин Лазаревић, и останем само ја од Сепчана у Брегалничкој дивизији.

Ми смо још остали, као у заштитницу: Други пук Моравске дивизије и Четрнести кадровски пук. Последњи смо остали, сва војска прошла. Све што је пошло из Србије, прошло је… али посејано је од Призрена до Драча на хиљаде и хиљаде мртвих. Па смо после и ми за њима пошли. И кренемо истим путем којим смо ишли: трећи пут да пређем преко те две реке. За то време преко Војуше Талијани су направили мост за војску. Пређемо преко моста и одемо у Валону.

Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић – „Србијицо душо горка“, Народна књига, Београд, 1988.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *