Дан „победе“

Пише: Саша Ћулибрк

9. мај 1945. године
16. минута после поноћи
Берлин

У име немачке поражене армије фелдмаршал Вилхелм Кајтел, потписује безусловну капитулацију у присуству представника Савезничких снага, маршала Георгија Жукова и генерала Артура Тедера, чиме је завршен 6 годишњи рат у Европи.
То је била тачка на и.
Тачка на рат у коме је учествовала 51 држава и око 110 милиона војника.
На рат у коме је погинуло је између 55 и 60 милиона људи, а око 35 милиона је рањено…
…Али не и тачка на страдања српског народа.

Иако се још 30. априла, на крову Рајхстага, тачно изнад богиње Победе завијорила Совјетска Застава победе, попели су је борци 79. стрељачког корпуса, под командом капетана Макова: Мињин, Бобров, Загитов и Лисимињенко… А Београд ослобођен још месецима пре тога, октобра 1944. године…
Јасеновац, највеће српско страдалиште, остао је неослобођен. Усташе су једноставно напустиле место на коме је остао пепео 700.000 мушкараца, жена и деце… Срба, Јевреја и Цигана. Комунисти се нису ни потрудили да их спасу. У последњем великом пробоју очајника 21. на 22. април 1945. од последњих 1200, слободе се домогло 107 логораша.
…комунистичке главешине су биле заузете заузимањем вила на Дедињу. Жестока борба је то била. Осма офанзива.
Исте оне главешине које су тако несебично послале голобраде српске младиће на немачке бункере Сремског фронта. Од 3. до 13. априла – 13.000 погинулих!!!
И још се броје, а гроб им се не зна.

…Милутин их још тражи…

Остаци немачких трупа отпор су пружили најдуже у Југославији – до 15. маја.
Затреше нас фашисти, усташе, балисти… а да ли се могло све то избећи?
Да ли се могло избећи стрељање деце у Шумарицама?
Хеј бре! 100 за једног?! Па кад је то било…
А Бањица? Сајмиште? Градишка…
Мучени народ… Где су онда биле лешинарске НВО да завриште својим избезумљеним погледима пуним мржње и џеповима пуним новца НЕ РАТУ!

Чувени мартовски пуч, перформанс комуниста у режији Енглеза…
Мото: Боље рат него пакт! Боље роб него гроб!
…и пад владе…
А зашто? Зато што је у енглеском интересу било да Немци немају пролаз до Грчке преко наше територије. Ма шта смо ми могли сиротиња и беда да се нешто прсимо тада? Измучени, ослабљени и осиромашени свим могућим ратовима на Балканској ветрометини…
Нико није ни тражио да ратујемо за неког. Нарочито не Хитлер. Само пролаз. И не би нас нико дирао. И не би наш народ био десеткован, од стране оних који су једва дочекали да нас кољу и затру, усташе, Бугари, балисти, Мађари… Сви они који нас вековима мрзе и с којима никада мира бити неће.
И не би српска историја и њене вредности, култура и јединственост биле уништене комунистичким фалсификовањем, порицањем и одрицањем.

А ми смо наводно били на „правој страни“… и сви су нас после рата тапшали по рамену…и поносили смо се тиме…
А онда…
Сви они, „губитници“, постадоше ПОНОВО део неког новог Вермахта, ЧЕТВРТОГ РАЈХА, и просперирају…
А ми?
На маргинама…
Испраних мозгова, душа и сећања.
Уништених традиционалних српских вредности.
Данас предајемо територије наше земље притиснути савременим Силама осовине. Дајемо им пролазе преко наше земље. Наша природна богатства. Наши војници ратују за њих…
Под изговором …да не гинемо улудо. Не можемо против најјачих…
А онда су нас наговарали да се супроставимо НАТО пакту оличеном у Силама осовине. И то је тада било добро, јер је то непријатељима Србије, нарочито нашим вековним мрзитељима Енглезима одговарало. Брига њих за наше гробове.
Брига их и сад.
Завади па владај. Окрени брата на брата.
И дан данас ратују сени Срба са кокардама и петокракама на глави.
А остали – ликују.
И чекају.
Да нас нестане.

Призови се памети Србијо!
Број децу, а не гробове!
Напредуј, а не ратуј!
Не мрзи друге, воли себе!
Помири се са собом, да би се помирила са другима.
Променимо будућност, променивши себе.
Задњи је час…
Јер не може се имати Будућност без Историје.
…а Историја је показала ко су нам и Енглези, а и Немци.
И колико сами себи непријатељи можемо бити.
Уздај се у се!

…И да вам једног дана честитам Дан победе над НАТО пактом, као што вам сада честитам Дан победе над фашизмом.

…чаша, која нас је могла заобићи.

9. мај 2013. године.
Београд