Дан када је у Алексинцу погинуло 11 невиних грађана!

Кад је почело гађање тог 5. априла 1999, они су се, с мојом женом и двоје деце, склонили у подрум. Зидови су издржали, а они су страдали од стакла. Сестра је имала само два реза на врату, сећа се трансфузиолог др Братислав Миладиновић

bombardovanje-nato-aleksinac-foto-miodrag-miladinovic

Шест пројектила велике разорне моћи погодило је Алексинац, мали град са 17.000 становника, тог 5. априла 1999. године.

У 21.35 сати НАТО бомбе су пале у сам центар места и убиле једанаест, а раниле педесет грађана. Представници НАТО у Бриселу после су рекли да је овај злочин био „техничка грешка“, тврдећи да је мета била касарна надомак града.

Доктор с војском

– Наша кућа је била велика и чврста – прича др Братислав Гаја Миладиновић, трансфузиолог у алексиначкој болници који је те ноћи изгубио оца, мајку и сестру.

– Они су се, као и моја жена с двоје деце, ћерком од петнаест и сином од једанаест година, склонили у подрум. Зидови подрума су издржали, а они су страдали од стакла. Сестра је имала само два реза на врату… – с тугом се сећа др Миладиновић, чија се породична кућа налазила у Улици Вука Караџића 27.

Отац му се звао Драгомир (67), мајка Љубива (63), а сестра Снежана (40) Миладиновић. Др Миладиновић се у време бомбардовања Алексинца налазио с својом војном јединицом у Предејану, на уласку у Грделичку клисуру, деведесет километара даље. Тамо су му јавили да му је кућа погођена и да „у срушеној кући има шесторо мртвих“.

И данас, шеснаест година касније, доктору задрхти глас, а поглед замагле сузе кад прича о тим тренуцима. У ондашњим, ратним условима било му је потребно неколико сати да од Предејана дође до Ниша и тек ту је, у команди, пре него што је дошао на згариште, сазнао да су му отац, мајка и сестра мртви, а жена и деца повређени.

Нове зграде

– Спасиоци су успели преживеле да извуку из рушевина тек после четири сата. Они су сад одрасли: ћерка је и сама доктор, син графички дизајнер и никакве психичке трауме немају, али ми о тим данима у кући не говоримо – каже др Миладиновић.

Обнова Србије после НАТО агресије почела је баш у Алексинцу. У Улици Вука Караџића подигнуто је шест нових зграда и трагова крвавих догађаја, осим у сећањима људи, нема.

– Не поновило се! – изговара стару народну басму којом се тера зло др Братислав Миладиновић. И додаје:

– Али, да се не заборави, да се памти…

Људи унезверени

Само неколико минута по бомбардовању на место несреће дојурио је један од најпознатијих српских фотографа Хаџи Миодраг Миладиновић. Редакција локалне телевизије, чији је власник тада био, налазила се на два минута одатле.

– Подигао се облак прашине, уситњеног малтера и гара, а људи су били унезверени. Није се знало колика је несрећа – где су све бомбе пале, шта је све срушено, ни колико има страдалих – сећа он.

Мића, како Миладиновића зову, ни данас не излази из куће без фото-апарата, а све време НАТО агресије неуморно је снимао последице бомбардовања.

– Првих дана сам ишао сам, а после су власти схватиле од колике су важности сведочанства о разарањима, па су ме сами звали и пропуштали. Једном тако, кажу, војска оборила авион, сељаци јуре пилота, иди тамо! Кад тамо, ништа!

Какав авион, какав пилот, пала нека велика бомба!

По завршетку бомбардовања албуми с Хаџи Миодраговим фотографијама отишли су у свет, као сведочанство о данима безумља, а захваљујући њему Курир објављује слике срушене Улице Вука Караџића.

ЗИДНИ САТ И ДАЉЕ ПОКАЗУЈЕ 20 ДО 10

Преживела медицинска сестра Сузана Турк из алексиначке Хитне помоћи

У тренутку напада у алексиначкој Хитној помоћи дежурали су сва лекара, два возача и две медицинске сестре. Једна од њих била је и Сузана Турк.

– Ми смо смену почели у деветнаест сати. Тринаестог дана бомба је пала пред нашу зграду! Чули смо нељудску буку, све је почело да се руши, врата су испадала из оквира. Експлозија је колегиницу бацила преко мене – присећа се Сузана.

– Исте ноћи, службу Хитне помоћи преселили смо у просторије старе болнице. Рањене су доносили до јутра – сећа се она.

Неколико дана касније неко је, Сузана не зна ко, у рушевинама зграде у којој их је затекла експлозија нашао зидни сат. При паду испала му је батерија и казаљке су се зауставиле на 20 до 10. Вратили су га на зид. Заустављеног. Не да показује ново време, него да сведочи о старом.

СПОМЕНИК ЖРТВАМА БОМБАРДОВАЊА

У центру Алексинца подигнут је споменик жртвама НАТО бомбардовања. Заведен уређеним травњаком око овог обележја, а очигледно неприпремљен у Београду, председник Србије је полажући венац овог 24. марта казао да је „НАТО у Алексинцу убијао децу у паркићу“. Алексинчани које смо срели поред споменика објаснили су нам да су се ту до 1999. налазиле вишеспратнице које су због оштећења у бомбардовању морале да буду срушене.

Материјална штета

– Бомбе су те вечери оштетиле 35 породичних кућа и 125 станова у вишеспратницима
– Уништени су и Дом здравља, међуградска аутобуска станица, конференцијске хале „Морава“ и „Бетоњерке“
– Центар града претворен је у рушевину
– Једна експлозија је сравнила Улицу Душана Тривунца, а друга уништила десет кућа у Улици Вука Караџића
– Обнова Србије после НАТО агресије почела је баш у Алексинцу




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *