Дан када је „Милосрдни“ почео да убија анђеле

Данас се навршава 17 година од почетка НАТО агресије на Србију, која је трајала пуних 78 дана уз велики број жртава

Алексинац

Синови моји, драги. Тигрови 98. јуришног пука. Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине. Летесмо и уживасмо у њеној лепоти. Али, данас… данас вас не водим на такав лет. Данас вас водим на лет са којег се, можда, нећете вратити. Можда је ово лет у смрт. Али, не обичну, већ часну. То је привилегија одабраних. И, данас, као небројано пута у нашој историји, то не наређује наша команда. То наређује Србија, војници моји челични. Иста она Србија у којој проведосмо најлепше дане. Србија зове! Знам, драги моји, да данас нема теже, али и поносније улоге: бити пилот нашег ратног ваздухопловства.

Овако је пред полетање пилотима на аеродрому Лађевци код Краљева, неколико сати пре напада НАТО, у потресној беседи, из које издвајамо тек један део, поручио Срето Малиновић, пилот и командант 98. Авијацијске бригаде ратног ваздухопловства СРЈ.

– Срце и савест истовремено су из мене говорили – каже, за “Новости”, Малиновић, данас генерал у пензији. – Пилоти су знали каквој сили иду у сусрет, како би одбранили отаџбину. Али ниједан није имао ни трунке дилеме.

Година 1999, 24. март. Предвечерје. Злокобно завијање сирена најавило је налет “Милосрдног анђела”, како је Алијанса назвала своју акцију против Србије и Црне Горе. Деветнаест земаља, без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, почело је бомбардовање. Прве бомбе пале су између 19.30 и 20 часова на касарне противваздушне одбране Војске СРЈ, аеродроме, војне фабрике, радаре, институте… Готово истовремено разорни пројектили пали су у околини Београда, Краљева, Ниша, Новог Сада, Крагујевца, Ужица. Погодиле су Приштину, Куршумлију, Прокупље, Голубовце код Подгорице, полуострво Луштицу…

– Пажња, пажња, ваздушна опасност за Београд! – огласио се са Студија Б Аврам Израел, тада начелник београдског Центра за обавештавање.

– Нисам могао да верујем да се неко дрзнуо да на крају 20. века малу земљу и велики народ стави под крила свог “милосрдног анђела” – сећа се Аврам Израел. – И данас осећамо последице њихове милосрдности.

Израел је имао “неславну” улогу да први пут после Другог светског рата притисне систем за узбуњивање и објави ваздушну опасност у Београду.

– Имали смо комплетан увид у ваздушну ситуацију изнад Србије и мало света. Знали смо где су непријатељски авиони, где дејствују, како дејствују и шта раде – говори он. – Са великом пажњом и напетошћу пратили смо шта се догађа. Знало се да ће доћи до агресије, да ће Србија бити бомбардована. Нико се није надао да ће и Београд бити мета. Али, тако је одлучено и тако је и било. Наше је било када ћемо проценити да дигнемо узбуну за Београд. Прве ноћи бомбардовања у Београду није било жртава. Биле су на мети касарне у Батајници, Топчидеру, Институт и део Војне академије у Жаркову, Стражевица. Нама нису слали информације шта се дешавало иза капија касарни.

Али, већ прве ноћи стизале су вести о жртвама на југу Србије. Од НАТО бомби у Куршумлији, у трену, страдало је 11 официра Војске Србије. И да овај масакр није преживео Светозар Ковачевић, капетан прве класе, ко би још вратио сећање на први дан и прве погинуле.

– Два минута је тек минуло после 20 часова, када нас је погодила прва од три крстареће ракете. Готово истовремено нестала је струја и уследио други удар. Полетио сам као у неком безваздушном простору. Осетио огроман притисак и јаку температуру, па се трећег удара и не сећам. Свест ми се вратила тек на путу за прокупачку болницу. Био сам црн као угаљ. Кожа ми је отпадала. Опекотине су биле по читавом телу, једва сам дисао. Молио сам Бога да ми узме душу – сећа се Ковачевић, који чува успомену и на војника Бобана Недељковића, прву жртву у Прокупљу првог дана бомбардовања.

Прве ноћи бомбардовања и фабрика “Утва авиони” у Панчеву била је три пута мета. Прва бомба пала је око 20 сати, друга три сата касније, а трећа око четири сата ујутру. НАТО је гађао производне погоне и магацински простор. Материјална штета процењена је на око 60 милиона долара. После бомбардовања једног од магацина на периферији фабрике, једна бомба није експлодирала. Дубоко је у земљи и још није извађена.

– После посла отишао сам кући да се одморим. Пробудила ме је прва експлозија – сећа се Драган Сретеновић, тада шеф обезбеђења “Утве”. – Имали смо информацију да ће “Утва” бити бомбардована те ноћи. Нисам веровао… Фабрика је била у пламену када сам стигао. Питао сам колеге да ли има жртава, одговорили су да нема. Рекао сам им да чувају своје животе.

Склониште у ОШ „Дринка Павловић“ 24. марта 1999. / Фото: Б. СУБАШИЋ

Запослени су заједно са ватрогасцима почели да рашчишћавају фабрички круг. Бомбе су читаве ноћи падале у налетима.

– Били смо у шоку – говори Сретеновић. – Не могу рећи да смо били храбри… Покушали смо да угасимо пожар, али хидрантна мрежа је пукла. Већ прве ноћи нанета је велика штета. Нападачи су тачно знали шта треба да гађају. Нису погодили ни управну зграду, ни амбуланту, већ производне погоне и машинске радионице.

Сретеновићу се у памћење урезала слика кинеских новинара, који су дошли пре зоре.

– Погинули су током бомбардовања кинеске амбасаде – каже Сретеновић. – И ми смо касније изгубили три човека током рашчишћавања. А и сад кад неко од мојих млађих колега умре нисам сигуран да ли је то због осиромашеног уранијума. Бомбардовање је оставило тешке последице на нас.

Али, упркос нади народа, који је спас потражио у склоништима, да ће све стати истог дана кад је и почело, напади из дана у дан су били све разорнији. Под бомбама НАТО нестајале су хиљаде људи.

Милица Ракић погинула од НАТО бомбе у Батајници

Страдале су бебе у колевкама, малена Милица Ракић убијена је у купатилу родитељског дома у Батајници. Дечаци и девојчице у Мурину, Владичином Хану, Врању, Новом Пазару… Гинуле су читаве породице. Нестала су насеља, делови градова, домови за старе и болнице, мостови, енергетска постројења, фабрике… Били су мета, а после рушевине, током седамдесетосмодневне агресије НАТО на СРЈ.

У ВАРВАРИНУ СЕЋАЊЕ НА СВЕ ЖРТВЕ

Државна церемонија поводом обележавања дана сећања на жртве НАТО агресије, коју ће предводити премијер Србије Александар Вучић, биће одржана данас у 12 часова код Споменика погинулим грађанима на Варваринском мосту. На Варваринском мосту, 30. маја, погинуло је десеторо, а рањено 17 људи. Међу страдалима била је и Сања Миленковић, бриљантни ђак Математичке гимназије у Београду, којој су предвиђали лет до звезда у овој науци.

– Моја Сања би данас имала 33 године. Верујем, била би научница, мајка… – каже за “Новости” Зоран Миленковић, отац талентоване математичарке Сање. – Био је празник, Света Тројица. Сања је одлучила да са другарицама Марином и Маријаном оде до цркве, а потом кући у несрећних 13 сати, преко моста. Када су прешли половину бетонске конструкције, мост су погодиле ракете, а рањене девојчице су пале у воду…Тако повређену превезли су је до крушевачке болнице, али нисам успео да стигнем да је видим живу…

Зоран Миленковић на месту страдања своје ћерке Сање на Варваринском мосту

Након верског обреда и одавања почасти убијеним у НАТО агресији 1999. године, у Варварину ће уследити полагање венаца и интонирање химне. Црквено звоно огласиће се 10 пута, након читања имена жртава: Тола Апостоловић, Зоран Маринковић, Стојан Ристић, Миливоје Ћирић, Драгослав Терзић, Војкан Станковић, Ружица Симоновић, Ратибор Симоновић, Милан Савић и Сања Миленковић.
(С. Б.)

НИСМО ВЕРОВАЛИ

– У осам сати и пет минута чуле су се две експлозије. Знали смо да је бомбардована ракетна станица – сећа се Милан Ајдер из Крчедина. – Нешто раније чуо сам се са пријатељем из Париза. Рекао ми је да ће нас бомбардовати. Нико у Крчедину није знао за то, а и ја му нисам веровао. Кад су пале бомбе, у селу је настао метеж. Људи нису били припремљени. Нису знали како да се понашају. Палили су ватре, а бежали од бомбардовања. Нико нас није упозорио. Чак ни војници из оближње касарне нису били обавештени.

ПРВА ЖРТВА СА АДЕ ЦИГАНЛИЈЕ

Млади војник Саша Стајић из Београда био је прва жртва НАТО бомбардовања 24. марта, кад су у налету из базе у Авијану према Србији нападнути аеродороми и касарне Војске Југославије у Црној Гори. Деветнаестогодишњи војник био је на стражи у близини касарне “Милован Шарановић” у Даниловграду. У војску је отишао из дрвеног кућерка у насељу Партизан на Ади Циганлији, где је живео с родитељима. Пре него што су се у ово насеље уселили београдски радници, који нису имали станове, бунгалови су служили комунистичкој врхушки као кућице за одмор.

НАПАД НА ПРИШТИНУ

Вест о нападу на Југославију објавио је генерални секретар НАТО Хавијер Солана, како изгледа, у тренутку када су бомбе већ почеле да падају. Наиме, петнаестак минута пре 20 часова у близини Приштине чуо се низ јаких детонација у размаку од око 30 секунди, које су долазиле из правца источно од овог града. Након експлозија нестало је струје. Град је био потпуно пуст, а на улицама се чула спорадична пуцњава из аутоматског наоружања.

ПРОФЕСОР СЛОБОДАН ЧИКАРИЋ: ГЕНОЦИД БОМБАМА СА УРАНИЈУМОМ

Председник Друштва Србије за борбу против рака професор Слободан Чикарић изјавио је јуче да држава треба да стане иза тврдњи да је НАТО бомбардовање Србије 1999. било геноцидна радња, да би те тврдње имале “тежину” и да би држава добила одштету. Он је поновио уверење да је НАТО, користећи уранијум 238 и неодређене количине плутонијума 239, који се користи за израду атомске бомбе, нанео велику штету Србији, будући да је познато да ови радиоактивни елементи штетно утичу на организам, као и на настанак малигнитета. Према његовим речима, број људи који су оболели и умрли због уранијума је “бројка много већа од бројке одраслих мушкараца страдалих у Сребреници”.

СИРЕНЕ И ПУСТЕ УЛИЦЕ

Београђани су прву ратну ноћ дочекали са зебњом. Питали су се да ли ће НАТО тепих-бомбама сравнити престоницу. Рафови у продавницама су били готовo испражњени, паковале су се најнужније ствари, телевизори и радио-апарати су били појачани и одјекивали су из сваког стана. Кад се зачула прва “шизела” и глас Аврама Израела: “Пажња, пажња…” све је стало. На улицама су остали напуштени аутомобили, аутобуси и тролејбуси из којих су људи похрлили у склоништа. Многа су била већ тада претворена у кафане и теретане које су власници закључали, а родитељи с расплаканом децом су бесно лупали у масивна челична врата.

Већина Београђани није желела да сиђе у склоништа, већ су инаџијски изашли на кровове да посматрају – ако треба и судњи дан.

 

Новости