Да ми је с пролећа опет отићи на Кошаре

Пише: Михаило Медница

Они који тренутно сеире планином прете да ће пасти глава крочим ли још који пут уз Проклетије, ал’ није ме страх за главу, већ страхујем да би могла пасти залудно, пре неголи што стигнем до ораха и погледам у небо, а небо се усидрило о гране на вечном опелу и литургији


Михаило Меденица, фотографија забележена на Кошарама

Да ми је с пролећа опет отићи на Проклетије, негде баш у ове дане док се врхови још божански беле а она зараван мало под Кошарама зелени и мирише, роси под голим гранама ораха у самом крају ливаде, и сести под њега загледан у небо, а небо ко да заталаса, удахне дубоко па ветром свукуда разнесе мирис планине…

Мирис живота и смрти, некако само на том месту истоветан, једнако мирисан када се успе уз ноздрве и сладак кад склизне низ ждрело…

Не види се света караула од ораха, али корен му је под њом а гране у самом своду, пободене у њега ко воштанице…

Рекох ли, кавкаски је то орах! Светиња, верујте! Нема на овој гробној кугли земаљској трећег места где расте без на Кавказу и у Србији!

Заиста нема, јер није то дрво тек дрво, тако самотно и лелејско, нити је његов плод шта друго до сама благовест о смрти васкрсења ради!

Верујте и то, јер нису ветрови развејали семе с Кавказа, већ вихори и непатворена љубав према Србији…

Сваки је од тих ораха, а ево их по шаци овог тамјаништа свукуда – гроб и светилиште!

Баш као и овај на Проклетијама, проклете и благословене биле, лако ли је живоме сести под орах и уживати у смирењу док мртва стража с Кошара чува планину да јој ко не посече орах, ту окамењену руку руског војника довека подигнуту к небу, а небо ко да заталаса па удахне дубоко и ветром свукуда разнесе мирис планине, мокре коре ораха и слово о незабораву.

Мајке су, знате ли, испраћале синове-јунаке, из Русије пут Србије, благословом, сузом и једним орахом за срећу, или да изникне тамо одакле јој се уместо сина врати само глас о њему: „Мајко…“

И на том месту у крају ливаде на планини погинуо је један од десетина добровољаца из Русије, што су уз мајчин благослов и с орахом у џепу пошли пут распете Србије, као толико браће пре њих кад год су ову мученицу одводили на Голготу…

Не знам је ли ту покопан или му је орах тек испао из свитка у џепу, тек никао је као и онолико истих: из хумки које заборавимо ли – заборавићемо и колевке, јер онај благовесни први плач детета вазда ће бити освештан задњом сузом руске мајке, и то није мит већ историја без које нам будућност неће бити ништа до пањ располућен за огрев уместо да довека тиња ко та воштаница далеко у планини.

Одавно сам чуо причу о ораху с Кавказа чекајући можда и предуго да је испричам, а нисам имао права да ћутим о гробовима мирисних и оцветалих белега, јер немају никога до нас да седнемо под њих загледани у векове који нигде, чини ми се, без под њима и у немањићким нам светињама нису живљи и разговорнији него у тој литургијској тишини…

Да ми је с пролећа, у ове дане док врхови Проклетија још беласају а та зараван мало под Кошарама зелени и већ мирише, отићи горе и сести под орах да му се исповедим, да дланом пређем по росној кори док капи плаве линију живота зборећи о смрти већој и славнијој од живљења…

Не могу, они који тренутно сеире планином прете да ће пасти глава крочим ли још који пут уз Проклетије, ал’ није ме страх за главу, већ страхујем да би могла пасти залудно, пре неголи што стигнем до ораха и погледам у небо, а небо се усидрило о гране на вечном опелу и литургији.

Страх ме је да би злотвори посекли тај цветни и мирисни крст, ал’, опет, изникао би већ следеће зоре, јер могу они секирама о стабло, али не смемо ми заборавом о корен никада!

Занавек Србија мора да зна и памти откуд у њој ораха с Кавказа, а свако од нас нек ћутке и погнуте главе застане под њим угледа ли га где, јер сваки до једног је мироточна хум!

Лако ћете га познати – и за најтоплијих дана кора му је росна, то мајчине сузе лију за сином којег је благословом и орахом испратила пут ове мученице да пострада за њу.

За срећу, или да остане белег када уместо сина стигне глас: „Мајко…“

Нигде без на Кавказу и у Србији не расте тај орах!

На прагу и на гробу хероја чијих су костију пуне српске врлети и гудуре.

Никада их не заборавимо – немамо права на то, не сада кад тај свети орах на Проклетијама листа и цвета наткриљујући крошњом читаву Србију, држећи се за небеса…

 

Недељник




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *