Црвене беретке у Митровданској офанзиви

Пише: Драган Ђогић

Митровдан, 1992. године

Недјеља – борци:

Као и сваког дана, рано устајање, само ово јутро без трчања с наоружањем у рукама и у панцирима, јер нас је командир обавијестио да је нападнуто Невесиње и предлаже да идемо помоћи браћи, није требао два пута рећи.

Брзо смо били спремни, шаљу нам камион с возачем (возач мој отац Јово – сада покојни).

Долазимо у Невесиње.

Шаљу нас до ИКМ-а, с напоменом да је могуће да има убачених диверзаната, распоређујемо се на камиону, двојица на блатобране камиона с пушкама на готовс и полазимо, нисмо имали проблема до ИКМ-а.

Долазимо у ИКМ.

Шаљу нас на Врањевиће, чују се непрекидне детонације, возач (мој отац) се препао, зезамо га – шта је прпа, ради гуза ко медуза, разбијамо му страх (кад сам остао без њега, схватио сам да је био велики човјек), а сами себи стварамо позитивну трему као да ћемо играти утакмицу.

Стижемо у Врањевиће.

Распоређују нас да замијенимо Билећке добровољце (ни данас ми није јасно зашто добровољци, али о том по том).

Састајемо се с Билећанима, договор је да ми држимо положај док они оду сахранити погинуле. Вратили се у четвртак послије офанзиве (нико им није замјерио, витешки су се борили).

Примамо борбу, свак себи зида и прави заклон, сипају гранате непрестано, зује што пушчани, што снајперски меци.

Држимо положај од недјеље око 14-15 сати до понедељка вече, имамо рањених.

Мијења нас Невесињска полиција до уторка ујутру, а ми се повлачимо до наших минобацачлија да преспавамо под шатором.

У ноћи полиција напустила положај који смо држали и повукла се према позадини.

Ћиро и ја се спуштамо до полиције, предводимо их и враћамо изгубљени положај. Ђера, (добар борац и ратник), назива Ћиру и мене – Мирко и Славко.

У мојој јединици „Црвене беретке”, мени је било 23 године и био сам међу старијима, остали голобради момци од 18-20 година, а већ искусни борци.

Кад смо у уторак добили храну, а између осталог и топлу питу, добијамо информацију да се и младо и старо дигло, пуне вреће с пјеском, кухају, пеку. Тада смо знали да Невесиње неће пасти и сигуран сам да смо у тим тренуцима били спремни сви до једног изгинути само да очувамо положај.

Лијево и десно од нас били су борци из разних јединица и витешки су се борили да сачувају положај.

Чини ми се да је уторак најжешћи био, највише код нас рањених, а код осталих јединица и погинулих.

Сигуран сам што код нас није било погинулих је паклена обука, коју смо свакодневно радили, а златно правило је – гдје год станеш, тражи и прави заклон.

Издржали смо и уторак.

Сриједа је била пјесма у односу на предходна три дана.

Четвртак.

Тајац, броје се погинули и рањени.

У „Црвеним береткама”, од 21 – 4 теже рањена (Нешо Б., Горан С., Горан Ђ. и Љубиша В.) и 7 лакше рањених.

С поносом могу рећи у име сабораца и мене, да су „Црвене беретке” биле, ако не најважнија, онда сигурно једна од најважнијих карика у одбрани не само Невесиња већ и Републике Српске.

Послије Митровданске офанзиве Камени, Ћиро и ја смо одликовани пиштољима (чехословачка збројовка) за храброст.

Послије 27 година ћутања:

Браћо Невесињци (полиција) и Билећани (добровољци) колико прође обиљежавања Митровданске офанзиве, а да нас нико не помену.

То вам и могу опростити, али не могу никако, зашто данас ћутите, када се припрема дати повеља не-борцу, и то на најсветији дан за Невесиње и Републику Српску.

Драги пријатељи и саборци, ја сам прекинуо неписани закон ћутања. Очекујем да и ви пишете виђење офанзиве из личног угла.

Морам споменути Каменог и Кољета који су били изузетни борци, а још бољи људи (страдали послије рата). Покој им души!

„Црвене беретке” – Драган Ђогић




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *